Preminula Mirjana Zdravković
Baletska umetnica, koreografkinja, kritičarka i teoretičarka Mirjana Zdravković preminula je u 84. godini, saopstilo je 13. maja Udruženje baletskih umetnika Srbije (UBUS), koje joj je 2012. godine dodelilo nagradu za životno delo.
Mirjana Zdravković se još kao dete zainteresovala za umetničku igru preko svoje komšinice, nekoliko godina starije drugarice Duške Sifnios. Već u detinjstvu gledala je nastupe u studiju Olge Tores – Grbić, španske igre koje su izvodili Mira Sanjina, Milorad Mišković i drugi vrsni igrači, kao i predstave Narodnog pozorišta u Beogradu poput Kopelije, Labudovog jezera, Romea i Julije... Baletsku školu "Lujo Davičo" završila je 1955, a paralelno i Drugu žensku gimnaziju. Tokom školovanja znanja i veštine klasičnog baleta je upijala od Milorada Jovanovića, Smilje Mojić, Tamare Polonske, ali i odličnih predavača Mage Magazinović i Sonje Dojčinović. Ritmika i plastične igre, pantomima, bile su presudne za ekspresiju i glumačko-dramski segment umetničkog razvoja Mirjane Zdravković, koja je kasnije znanja i umeće nadograđivala i po stranim uzorima, studiozno izučavajući pristupe i promene koje su se dešavale u razvoju kako klasičnog, tako i savremenog baleta, istakao je UBUS povodom njene smrti.
Počela je karijeru u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu 1955, da bi potom jednu sezonu provela u HNK Zagreb - do povratka u Beograd, na čijoj sceni je ostala do odlaska u penziju 1982.
Status soliste dobila je 1960, a istaknute uloge koje je ostvarila su Vilise (Žizela), Nevesta u Kopeliji, Pas des trois u I i II činu Labudovog jezera, Zulejka u Bahčisarajskoj fontani, Paunica u Rođendanu infantkinje, Mašina majka i Vila Draže u Krcku Oraščiću, kao i Kraljica u Labudovom jezeru, Ledi Kapuleti u Romeu i Juliji, Batilda u Žizeli... Isticala je da je lepo sarađivala sa koreografima Verom Kostić i Parlićem, Prebilom i Zaharovim, a od kolega partnera sa Žuncem, Grebedlingerom, Logunovim, Pokornim, Seferovićem, Hadži Slavkovićem, Momčilovićem. Sa Baletom Narodnog pozorišta bila je na brojnim svetskim turnejama, a studijski je boravila u Francuskoj (šest puta), Italiji, te u Belgiji – kod Morisa Bežara u školi Mudra, što joj je značajno proširilo vidike u smislu osavremenjivanja režije i multimedijalnosti baletskih predstava.
Usled čestih problema s povredom kolena, Milena Zdravković se polako okreće intelektualnom i koreografskom radu i paralelno sa baletskom karijerom završava 1973. francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Povodom obeležavanja stogodišnjice impresionizma, postavila je u Krugu 101 beogradskog Narodnog pozorišta balet Stihovi, oblici, Verlen 1974, a iste godine u Grčkoj, za atinsku TV, Skrjabinove Snove i Sukovu Ljubavnu pesmu. Za TV Beograd postavila je balet Kavez, savremenu tragičnu bajku, na muziku Rajka Maksimovića sa solistima Narodnog pozorišta, koristeći elemente savremenog baleta i neoklasike.
Posvećuje se prevođenju književnih dela sa francuskog jezika i započinje karijeru baletskog kritičara, teoretičara, hroničara, teatrologa. Napisala je tri studije o koreografskom delu Dimitrija Parlića, jednu o Veri Kostić i više studija o beogradskom baletu i teatarskoj problematici. Sfere njenog interesovanja bile su estetika, istorija i fenomenologija igre, baleta i multimedijalnog pozorišta.
Učestvovala je na brojnim naučnim skupovima i kongresima, a više od 30 godina redovno je objavljivala baletske kritike i recenzije kao saradnica listova Književna reč, Književne novine, Književni magazin, NIN, Politika, Politika ekspres, Orhestra i novosadskim Scena i Pozorište, a povremeno i u časopisima Teatron, Beorama i Evropa. Takođe, sarađivala je i sa francuskim časopisom Les Saisons de la Danse.
Pripremila je brojne enciklopedijske jedinice na temu umetničke igre.
Mirjana Zdravković važi za nekog ko svoj sud zasniva na velikom, studioznom znanju istorije igre koje je potkrepljeno praktičnim iskustvom, a nadograđeno savesnim prađenjem scene – razvitka baleta i pozorišnih inovacija. Knjiga Mirjane Zdravković Telo sanja, koja obuhvata izabrane kritike i eseje o igri, objavljena je 2010. godine.
Od Narodnog pozorišta u Beogradu dobila je priznanja za 20 godina rada i za unapređenje umetničke igre.
(SEEcult.org)