Preminula Ksenija Jovanović

Prvakinja Narodnog pozorišta u penziji Ksenija Jovanović, dobitnica Dobričinog prstena i niza drugih prestižnih nagrada za uloge u klasičnom i savremenom repretoaru, preminula je 1. decembra u 84. godini u Beogradu.

Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni, saopštilo je Narodno pozorište u kojem je Ksenija Jovanović igrala od početka 60-ih.

Prema sopstvenom svedočenju, umetnički vek provela je, u izvesnom smislu, kao “vuk samotnjak”. To je bio njen imperativ, njen izbor, znala je da se to plaća, i nije žalila zbog toga.

Ćerka glumačkog para Irene i Branka Jovanovića, Ksenija Jovanović rođena je 6. juna 1928. u Sarajevu. Rano detinjstvo je provela kod majčinih roditelja u Skoplju i Beogradu, gde joj je deda Milo Iličković bio general, lekar, načelnik u vojnoj bolnici. Babuška - Klaudija Lukaševič, po kojoj je bila i ruskog porekla, veoma je uticala na njeno razumevanje prvih pojmova i odnosa prema životu.

Završila je dva razreda osnovne škole u Sarajevu, potom se sa roditeljima odselila u Novi Sad, gde je nastavila školu do 1939. godine da bi se potom sa roditeljima preselila u Beograd, gde je i maturirala u Četvrtoj ženskoj gimnaziji.

Najpre je studirala Ekonomski fakultet godinu dana, a potom Visoku filmsku školu koju je vodio Vjekoslav Afrić.

Po završetku, postala je član filmskog pozorišta pri “Avala filmu”, koje su vodili Jovan Kulundžić i Aleksandar Ognjanović. Prvu filmsku ulogu ostvarila je 1949. u filmu “Barba Žvane”. Snimila je i film “Priča o fabrici”, koji je bio prvo rediteljsko ostvarenje Vladimira Pogačića.

Zatim je, u Beogradskom dramskom pozorištu zaigrala u alternaciji sa Olgom Ivanovićem u predstavi “Inspektor je došao”. Angažman u BDP-u dobila je 1951, da bi posle deset godina prešla u Narodno pozorište u Beogradu i tu ostala do danas, iako je u penziju otišla 1989.

Radila je sa mnogim rediteljima, među kojima su Jovan Bata Putnik, Predrag Dinulović. Hugo Klajn, Bojan Stupica, a najviše sa Arsom Jovanovićem i Vidom Ognjenović.

Među ulogama Ksenije Jovanović su: Erzilija (Odenuti nage L. Pirandela), Elizabeta (Lov na veštice, A. Milera), Kraljica Natalija (Konak M. Crnjanskog), Baronica Kasteli (Gospoda Glembajevi M. Krleže), Konstanca (Dugi život kralja Osvalda V. Lukića), Jokasta (Edip Sofokle), Bernarda (Dom Bernarde Albe F.G.Lorke), Žena A (Tri visoke žene Edvarda Olbija), Hekuba (Trojanke Euripida), Piščeva majka (Mamac D. Albaharija) Starija dama (Sudija V. Moberga), Majka bega Pintorovića (Hasanaginica LJ. Simovića), Tetka Daca (Gospođa ministarka B. Nušića), Sofija Petrović, žena koja čeka vizu ( Govornica J. Markovića), Markiza de Mertej (Opasne veze Š. de Laklo, K.Hempton, K. Miler)...

Gostovala je u JDP-u, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, kao i u više projekata u Teatru poezije.

Od 1953. do 2004. godine snimila je 210 radijskih uloga zahvaljujući, između ostalih kvaliteta, i boji glasa.

Ksenija Jovanović dobitnica je mnogobrojnih nagrada posle šest decenija uspešno ostvarivanih uloga.

Između ostalog, dobila je Dobričin prsten - nagradu za životno delo 2007. godine, Plaketu sa likom Dobrice Milutinovića, dve Sterijine nagrade, Orden Svetog Save drugog reda, Orden rada sa zlatnim vencem, najviše priznanje Narodnog pozorišta - Plaketu Narodnog pozorišta, nagradu “Raša Plaović” za ulogu Žene A u “Tri visoke žene” Edvarda Olbija, kao i godišnje nagrade Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Na svečanom uručenju Dobričinog prstena 2007. godine izrazila je zadovoljstvo što je, posle desetak godina kandidovanja, konačno uspela da dobije to priznanje za životno delo Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Ksenija Jovanović rekla je tada da je godinama bila zaobilažena i da je bila toliko iznenađena vešću o nagradi da je kazala predsedniku žirija Vladimiru Andriću da je dobro što je sedela kada ju je obavestio.

Ksenija Jovanović rekla tada i je da je voz njene generacije već prošao, bez Branislava Cige Jerinića, Tatjane Lukjanove, Slavka Simića.., ali da je ona ipak “uspela da se prikači na poslednji vagon”.

Žiri je istakao da Ksenija Jovanović predstavlja srećan spoj profesionalizma, dubokog nadahnuća, histrionske pronicljivosti, konstantnog poleta i velike marljivosti.

(SEEcult.org)