Poslednji intervju Pavića

Proslavljeni srpski pisac Milorad Pavić, koji je preminuo 30. novembra u Beogradu, izjavio je u poslednjem intervjuu, koji je dao ruskim novinama “Novaja gazeta” (Новая газета), da je papirna knjiga umrla u 20. veku, a govorio je i o drugim promenama, svojim strahovima i junacima, Beogradu i Balkanu.

Proslavljeni srpski pisac Milorad Pavić, koji je preminuo 30. novembra u Beogradu, izjavio je u poslednjem intervjuu, koji je dao ruskim novinama “Novaja gazeta” (Новая газета), da je papirna knjiga umrla u 20. veku, a govorio je i o drugim promenama, svojim strahovima i junacima, Beogradu i Balkanu.

Pavić će biti sahranjen 3. decembra u podne na Novom groblju, a poslednji intervju, koji je objavljen 27. novembra povodom njegovog 80. rođendana, dao je razgovarajući sa ruskom novinarkom Marijom Gadas u svom domu u Beogradu.

Predstavljajući Pavića, koji je u Rusiji smatran klasikom, novinarka Marija Gadas navela je da je, kada se pojavio “Hazarski rečnik”, bilo čudno što ta knjiga nije ranije nastala.

“I njen autor se odmah, kao da je to samo po sebi bilo normalno, iz reda izgraviranih portreta premestio među gipsane biste - postao je klasik”. Navodeći za Pavića da je utemeljivač nove književnosti i podsećajući da je preveden na gotovo sve moguće jezike (više od 30), novinarka ga je opisala i kao graditelja prostora u kojem se nastanila postmoderna proza zajedno sa “sustanarom”, srednjevekovnim eposom.

Na konstataciju novinarke da se, po svemnu sudeći, začuđujuće ušuškano oseća u savremenom svetu, Pavić je potvrdno odgovorio: “Da. Mene ne plaše promene koje posmatram i opažam, premda, priznaću, da bi se one ocenile, potrebno je izvesno vreme. Promenila se ne samo stvarnost, nego i čovek”.

Zamoljen da precizira da li se svet promenio ili iščezao, Pavić je odgovorio: “Ako je reč o virtuelnoj realnosti, interes koji ljudi pokazuju jedan prema drugom, ali i prema realnim stvarima, se izmenio. Često se može videti kako mladi sede u kafićima jedan naspram drugog. Može biti da oni čak i pišu pisma jedno drugom, jer mislim da je u poslednje vreme napisano više ljubavnih pisama nego ikad dosad. Makar to bilo samo SMS porukama. Ja tvrdim: budućnost je stabilna. A od nje potiču svi naši strahovi, pošto je očevidno da je budućnost svakog - smrt. Ali šta ima tamo dalje? Obavezan sam da izjavim kako je srećna sudbina mojih knjiga umnogome oslabila taj strah u meni. Ja se ne bojim smrti. Ustvari, plašim se samo bolesti i bespomoćnosti, da ne postanem teret svojoj ženi”.

Novinarku je interesovalo da li čovečja predodređenost sprečava pisca da razvija nekoliko sižea unutar jednog romana, a Pavić je rekao da mu je “dosadila ta uska staza koje se svi moramo pridržavati”.

“Moje je mišljenje da knjigu stvara čitalac, i upravo blagodareći njemu knjiga počinje da postoji, čitalac tvori moju misiju. To vam je kao s muzikom. Nje nema, ako se ne svira”, dodao je Pavić, složivši se da promoviše idealni model iz kojega se može sastaviti knjiga, te da se na sličan način niko nije odnosio prema čitaocu: “Možda, ali taj princip po mom shvatanju postoji i u Bibliji, jer se u crkvama svakog dana zbore nove reči. Svakog dana se govor u crkvi menja postajući deo jednog organizma”.

Na molbu da kaže nešto više o uticaju crkvenih slovenskih autora, za koje je važno usmeno sazvučje dela, a koje je često spominjao, Pavić je rekao da uvek kada završi rečenicu, pročita je naglas.

“Tek tada mogu da znam da li je ona prava ili ne. Dugo sam se tome učio. Crkveni učitelji se uvek pamte, ali je važno i držanje u uticaj pastve. Bio sam profesor univerziteta u Srbiji, Francuskoj, Nemačkoj i svuda je ponašanje studenata isto: počinju da dremaju na dosadnom predavanju”, rekao je Pavić.

O zadivljujućoj pokornosti njegovih junaka životu i smrti, Pavić je rekao da se uvek plašio da ne dosadi čitaocima.

“Onaj ko pročita prvu rečenicu, treba da pročita i sledeću. A potom, ako imate nešto da kažete, vi ste obavezni da čekate, jer ako vi ispadnete mudriji od vaše knjige, vi onda niste pisac”, dodao je Pavić.

Sagovornica ga je zatim podsetila da u jednom od njegovih romana piscu počinju da šalju knjige iz svih krajeva sveta, a na pitanje da li je i to izazvalo strah da ne dosadi čitaocima, Pavić je rekao da je to “piščev košmar”.

“Od početka ovog stoleća bilo je više od sto prevoda mojih knjiga i to na različite jezike. U ‘Papirnom pozorištu’ svi su pisci izmišljeni, ali izdavači su stvarni, oni štampaju moje knjige”, rekao je Pavić, potvrđujući da je čitao i svoje knjige u prevodu na ruski jezik, te da se uvek pitao “koji to ruski klasik napisao tu knjigu”.

“Moji prevodici su najčešće žene i, po pravilu, odbabiraju knjigu za prevođenje pre nego što je postignut dogovor sa izdavačem”, rekao je Pavić.

Podstaknut da nešto kaže o ženama piscima, s obzirom da je u “Papirnom pozorištu” lik ruskog pisca takođe žena, Pavić je rekao da je “ista situacija i u Srbiji”.

“Moja žena je spisateljica i uopšte među piscima je mnogo žena. U prošlom veku se govrilo da će najbolja književnost biti ženska. Muška priča, to je epsko pripovedanje, žensko pismo je lirski prozni iskaz, najčešće ispovedni, intimni. Lični život, svakodnevica. Muška istorija - to je rat, politički problemi. Jer, po mom mišljenju, čovečanstvu je muški princip dosadio. Jedan ruski kritičar je rekao da je 21. vek - vek žena. Toga nije bilo u istoriji čovečanstva. Ali već ni stolećima takvog nečeg nije bilo. Zato je knjiga u 20. veku umrla”, dodao je Pavić, napominjući da misli na papirnu knjigu.

“A onda je usledio početak nove epohe. U prošlosti je već ona umrla preobražavajući se iz kamena u drvo, iz drveta u papirni smotuljak. Ali je došao dan, sviđalo se to nama ili ne, da se opraštamo sa papirnom knjigom. Nema više ni drveća za seču. To je glavni razlog, i svako ko o tome ozbiljno promišlja, dolazi do tog zaključka. Već najbolje novine izlaze u elektronskom vidu. Knjiga budućnosti je elektronska knjiga”, rekao je Pavić.

Upitan da li će se time menjati i sadržaj knjige, Pavić je odgovorio potvrdno, napominjući da se sadržaj uvek i menja.

“Elektronsko čitanje je mnogo lakše i komfornije: nije potrebna svetlost u krevetu, nisu potrebne naočari, veličina sloga se može menjati i prilagođavati čitaocu, i na kraju krajeva, nije ti potrebna bibilioteka”, dodao je Pavić.

Složivši se sa konstatacijom novinarke da se i autor može osećati bezbedniji jer mu više nijedan pisac neće slati sopstvene knjige, Pavić je dodao da je za nelinearnog pisma elektronska knjiga u mnogome udobnija.

“Kad sam pisao ‘Hazarski rečnik’, u to vreme kompjuter još nije postojao. Ja sam hteo da napišem roman sastavljen od ‘glava’ ili ‘ulaza’. Hteo sam da omogućim čatocu da pročita svaku glavu posebno i da ih sam spaja sa prethodnim ili sa narednim. U bilo kojem redosledu. Sećam se kako je moj sin ušao u sobu, imao je tada 12 godina, a ja sam ležao na ogromnom krevetu raspoređujući papire s nazivima glava. Hteo sam da proverim da li funkcionišu u kontinuitetu. On je ostao začuđen i nije mogao da veruje da to nisam priredio za igru. Kada je ‘Hazarski rečnik’ bio preveden na elektronski format, pokazalo se da je moguće više od dva miliona varijanti čitanja”, dodao je Pavić.

Prema njegovim rečima, pisanje u budućnosti biće najverovatnije drugačine.

“Sada je još uvek rano donositi zaključke. Ja još uvek pišem na malim blokovima, ležeći u postelji. U mladosti mi je bilo svejedno - danju ili noću. Sada lakše razmišljam noću. Vrlo sam lenj čovek. Ako tokom noći - ako napišem jednu do dve rečence, puna kapa. Pisac mora osetiti zadovoljstvo samim procesom pisanja. Ako toga nema, to čitalac odmah uoči. Za pisca je knjiga -drugo telo. To ‘drugo telo’ je slično onome koje je Hristos dobio posle vaskrsnuća”, naglasio je Pavić.

Pavić se osvrnuo posebno i na roman “Zvezdana mantija”, navodeći da to delo opisuje njegovo stanje.

“Balkan je arheološki vulkan. Njime je prošlo mnogo naroda, u njemu su ostali tragovi njihovih tradicija i istorije. Za pisca je korisno ako ume da oslušne šta se sve to dešavalo kroz vekove. Za čovečiji život, to je tragedija”, naveo je Pavić, dodajući da je sa suprugom često šetao Kalemegdanom, gde je u jednoj zgradi, nedaleko od tvrđave, svake večeri na petom spratu gorelo svetlo u udobnom stanu u kojem su muž i žena živeli, razgovarali, jeli, i to je bila zaloga spokojstva.

“Dok su oni bili tamo i mi smo preživljavali isto. Posle rata ti ljudi su iščezli. Ne znam šta se s njima dogodilo”, dodao je Pavić.

Govoreći o Beogradu, u kojem je rastao, pod nemačkom okupacijom, Pavić je naveo da se najviše od svega seća puta sa roditeljima u Pančevo i plovidbe u lađi Dunavom i malenom rekom Tamiš.

Na konstataciju novinarke da je opisivao stanja kada čovek istovremeno postoji i u mladosti i u starosti, Pavić je rekao da “postoje mnoga vremena”, i to istvremeno.

“Svako od njih ima svoje sopstveno vreme. Kao u romanu ‘Drugo telo’, vreme ima horizontalnu dimenziju, a u večnosti vertikalnu. To proističe iz Svetog Duha. Kada on odreže vreme, to je naš momenat. Iz toga mnogo proizilazi: ‘Večnost reže li, reže, privremenu dimanziju. Postoji vreme koje je paralelno večnosti. To je ‘vreme bez vremena’. Ali, od početka 21. stoleća, nešto se izmenilo. Promenila se brzina, vreme. U teškim vremenima pesnik zapisuje u svesci: ‘Nebesa su se zatvorila, moje molitve do neba ne dopiru”.

“Danas ne verujem, ne znam da će se nebesa otvoriti. Istina je razlivena u atmosferi, ona dozvoljava čoveku da se sjedini sa vaselejenom. Ja milsim da je baš ta nova brzina - deo procesa sveobjedinjavanja... Mislim da smo već na tom putu”, rekao je Pavić.

Branko Rakočević