Pokretnica: Podrživost nas je održala
Članice novosadskog kolektiva Pokretnica, poznatog po istoimenom festivalu savremenog plesa i performansa, najponosnije su na to što su opstale i održale (relativni) entuzijazam, primenjujući princip podrživosti, koji podrazumeva brižljiv odabir saradnica/ka u koje imaju poverenja, što je višestruko važno, naročito u trenucima nedoumica i frustracija sa kojima se susreću u radu. Kako su navele u intervjuu za SEEcult.org, projekte pripremaju u sopstvenim stanovima, kafićima, parkovima, kao i u galerijskim/muzejskim prostorima, a izvode ih tamo gde nailaze na razumevanje i podršku savremenoj izvođačkoj umetnosti. I teme kojima se bave unekoliko su drugačije od onih kojima se bave drugi akteri novosadske nezavisne scene, a to su podržavanje, specifična podrška ženi i podrška žena, zajedništvo, briga o telu i diskontinuitet u praksi.
Plesna pedagoškinja i plesačica Jovana Rakić smatra da je nezavisna scena, kako u Novom Sadu, tako i u Srbiji, pokretač naprednih iskoraka u različitim umetničkim praksama koji bivaju prepoznati u regionu i inostranstvu. Pijanistkinja Dunja Crnjanski kaže da novosadska nezavisna scena funkcioniše odvojeno od mejnstrim kulture. Iako na njoj postoje razna umrežavanja, nikada ne dosegnu kritičnu masu koja bi zajedničkim delovanjem mogla da se izbori za bolje uslove rada. Kada je reč o kulturnoj politici Srbije, plesačica i dizajnerka Željka Jakovljević smatra da je potrebno mnogo više sluha, pažnje i motivacije kako bi stvarala povoljne strukture i uslove za rad nezavisnih umetnika u svim oblastima. Dok se to ne desi, umetnici se međusobno, shodno svojim interesovanjima i senzibilitetima, povezuju lično i sa institucijama, i sa organizacijama. Povodom uticaja projekta "Novi Sad – Evropska prestonica kulture" na nezavisnu scenu u Novom Sadu, plesačica i plesna pedagoškinja Frosina Dimovska kaže da joj se ne čini da su da su projekti EPK suštinski i bili usmereni na sistemsku podršku nezavisnoj sceni. Od onoga što je urađeno, za aktere nezavisne scene značajnu pomoć bi bila mogućnost stalnog korišćenja kulturnih stanica, ali sve one ostaju u vlasništvu grada i pitanje je ko će u njih imati pristup kada prođe prestonička godina. Čini joj se i da je koncepcija programa EPK učinila magareću uslugu nezavisnoj sceni, jer zapravo već dve godine promoviše festivalizaciju kulture.
– Kada je nastala Pokretnica, kako ste se okupile oko nje, ko je čini, koji sve profili umetnika, jesu li vaši članovi negde zaposleni?
Frosina Dimovska: Pokretnicu smo pokrenule 2015. godine, isprva kao edukativno-istraživački projekat, s ciljem da otvorimo prostor za razmenu znanja i iskustava i obezbedimo sebi vreme za plesne treninge i mogućnost za istraživački i stvaralački rad. Već oko tog prvog projekta ubrzo su se okupile sve današnje članice Pokretnica kolektiva: Jelena Alempijević, Dunja Crnjanski, Željka Jakovljević, Mia Inić, Ina Madžar, Jovana Rakić i Nataša Vranešević (u osnivačkoj ekipi bila je i Sara Tošić, koja od 2017. živi i radi u Dubaiju). Dunja je pijanistkinja, a ostale Pokretnice su plesačice, neke od nas su mame, a sve imamo primarne poslove od kojih živimo. Mnogo nas se bavi edukacijom u oblasti plesa, u, i izvan institucija, neke Pokretnice se bave dizajnom, ali i drugim „civilnim” poslovima. Naš zajednički rad se uvek zasnivao na principima horizontalnog procesa odlučivanja, samoobrazovanja i horizontalnog prenosa znanja. Uvek je bio usmeren ravnopravno na igrače, sa, i bez formalnog plesnog obrazovanja, ali i na umetnike iz drugih polja i uključivao senzibilizaciju i edukaciju novih krugova publike, kao i saradnju sa umetnicima iz regiona i inostranstva. Platformu za savremenu umetnost i kulturu Praktikabl, pravno telo preko kojeg produciramo projekte, osnovale smo 2015. godine zajedno sa Lukom Kulićem. Od tada svake godine organizujemo različite događaje, a od 2017. svake godine krajem avgusta održavamo Pokretnicu - festival savremenog plesa i performansa.
– Na šta ste što ste do sada uradili najviše ponosni?
Pokretnica (sve zajedno): Najviše smo ponosne na to što smo opstale privatno i profesionalno i održale (relativni) entuzijazam, na to što još uvek radimo zajedno i primenjujemo princip podrživosti. Ponosne smo na ulog svake pojedinačno u i najmanjem pomeranju nezavisne umetničke i kulturne scene Novog Sada i srećne što svaka od nas želi da održi ovaj kolektiv postojanim, ma koliko teško to ponekad bilo.
– Gde spremate projekte, gde ih izvodite, imate li neki svoj prostor u kojem radite?
Dunja Crnjanski: Od kada postojimo, projekte spremamo u sopstvenim stanovima, kafićima, parkovima, kao i u galerijskim, odnosno muzejskim prostorima. Do sada smo predstave i performanse izvodile u različitim gradskim prostorima koji podržavaju savremene izvođačke umetnosti i u kojima su prisutne (Galerija Matice srpske, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Studentski kulturni centar Novog Sada – Fabrika, knjižara Bulevar Buks, KS Svilara). Sopstveni prostor nemamo, ali nam veoma znači činjenica da se na mestima u kojima godinama radimo - Galerija Matice srpske, SKCNS Fabrika i Bulevar Buks, osećamo uvek dobrodošlo. Tom spisku se u poslednje vreme pridružuje i Novosadski dečji kulturni centar.
– Koje su vam teme u fokusu, kako ih birate, da li na to utiču prevashodno finansije ili pak život nameće teme?
Jovana Rakić: Festival Pokretnica je projekat oko kojeg se sve okupljamo. Koncept festivala je takav da program stvaramo zajedno, a proizilazi iz naših potreba i želja, kao i mogućnosti da određenu predstavu, performans, saradnicu/ka ili predavačicu/ča dovedemo u Novi Sad. Pored festivala, radimo i projekte koje inicira nekoliko nas, a ostale učestvuju ili ne učestvuju. Tada smo jedne drugima podrška, zajedno stvaramo i izvodimo, ali znamo ko vodi umetnički proces i ko se brine o sprovođenju projekta. Teme koje su često prisutne u našem radu su podržavanje, specifično podrška ženi i podrška žena, zajedništvo, briga o telu i diskontinuitet u praksi.
– Kako se finansirate? Da li je za neke teme lakše naći donatore? Uspevate li da nađete donatore i za teme koje nisu aktivističke, koje imaju isključivo umetnički predznak?
Željka Jakovljević: Do sada smo dobijale finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Gradske uprave za kulturu u Novom Sadu, kao i slovenačke Nomad Dance Academy, u okviru evropskog projekta Life Long Burning. Donatori su uvek dobrodošli, iako ih nismo imale, osim ako se računa poneki benefit box.
Jovana Rakić: Prilično je apsurdno to što je naše delovanje lokalnog karaktera, ali nemamo podršku gradskih pozorišta i institucija kulture koje neguju izvođačke umetnosti (iako pozorišta npr. sasvim redovno podržavaju Beogradski festival igre). Mislim da teme kojima se bavimo nisu relevantne ni za dobijanje, niti za izostanak finansiranja. Mi jednostavno nismo toliko u radijusu donosilaca odluka na lokalu.
– Ako postoji nezavisna scena u Novom Sadu, kakva je? Šta ona poručuje mejnstrim kulturi? I da li bi njen glas bio važniji ako bi se umetnici umrežili? Zašto se ne umreže?
Dunja Crnjanski: Nezavisna scena u Novom Sadu postoji. Heterogena je, puna preklapanja, kratkotrajnih i dugotrajnih saradnji, raskola i (ponovnih) susreta. Ne znam da li nezavisna scena uopšte želi da nešto poruči mejnstrim kulturi, više mi se čini da ona funkcioniše sasvim odvojeno, često ne dotičući mejnstrim. Radi za sebe, za publiku i sa publikom. Umrežavanja postoje, samo mi se čini da ona nikad ne obuhvate kritičnu masu aktera/ki koji bi zajedničkim delovanjem mogli da se izbore za bolje uslove rada, na primer.
Jovana Rakić: Nezavisna scena postoji, iako je veoma razuđena zbog nedostatka prostora i infrastrukture, tj. institucija koje bi podržale njen rad i razvoj. Iako se međusobno poznajemo i podržavamo kroz prisustvo u projektima i posećujemo prezentacije rada drugih umetnika i grupa, ne postoji formalna mreža na lokalnom nivou. Festival Pokretnica proizašao je upravo iz naše želje da jednom godišnje okupimo ljude koje nasumično srećemo tokom godine i stvorimo za sve nas prostor i kontekst koji nam je svima blizak i interesantan. Mislim da je nezavisna scena u Novom Sadu, a i uopšte u Srbiji, dinamična, da je pokretač i da se na njoj veoma često dese veoma napredni iskoraci u različitim umetničkim praksama, koji često bivaju prepoznati kao takvi i u regionu, ili inostranstvu. Oni su, međutim, upravo samo pojave koje nemaju mogućnost da se održe, pa se otprilike svake decenije ponovo uspostavljaju. To stalno nestajanje, raspadanje i nastavljanje struktura pokušale smo da sagledamo i umetnički artikulišemo u radu na performansu Kompost.
Frosina Dimovska: U našem radu saradnja i povezivanje imaju vrlo značajnu ulogu. Od početka blisko sarađujemo sa Per.Art organizacijom, kao i sa udruženjem Groove, povezale smo se sa Nomad Dance Academy Slovenija i realizovale saradnje sa brojnim umetnicama iz Zagreba, iz Beograda i iz inostranstva, kao i sa drugim plesačicama, muzičarima i pesnikinjama sa lokalne scene. Te saradnje uvek podrazumevaju zajednički umetnički rad i razne vidove podrške. Ovaj princip rada nam je jako blizak i jeste vid razmene i umrežavanja, iako nije zajednička borba za resurse.
– Može li nezavisna scena uticati na kulturnu politiku i kako?
Željka Jakovljević: Volimo da mislimo da može. Nezavisna scena uglavnom predstavlja primer dobre prakse kroz posvećenost, entuzijazam i kreativnost, vrednosti koje kulturna politika naše zemlje može lako da prepozna, usvoji i podrži. Mislim da je našoj trenutnoj kulturnoj politici potrebno mnogo više sluha, pažnje i motivacije kako bi stvarala strukture i uslove za rad nezavisnih umetnika u svim oblastima.
– Kakva je komunikacija između umetnika u institucijama kulture i nezavisnih umetnika? Povezuju li ih neke teme? Da li je, recimo EPK u godini kulture uspeo da ih umreži?
Željka Jakovljević: Umetnici se međusobno, i sa institucijama, i organizacijama, povezuju lično, shodno svojim interesovanjima i senzibilitetima (i u odnosu na otvorenost institucije i organizacija). Ipak, deluje mi da većina aktera nezavisne scene, koji su vrlo obrazovani i sposobni, nezavisno lebdi i traži odgovore na dugoročna egzistencijalna pitanja. Kao na primer – kako da radim ako nemam gde i ako od toga ne mogu da preživim (a kamoli da izdržavam porodicu)? Da li ja kao umetnica treba o tome da razmišljam? Šta je to menadžment u kulturi?
– Šta mislite o projetkima EPK, da li su oni pomogli akterima nezavisne scene, odnosno da li su iskoristili njene potencijale, imajući u vidu da su kandidaturu dobili upravo zahvaljujući autentičnostima ovdašnje kulture koju čine velikim delom i pripadnici nezavisne scene?
Frosina Dimovska: Ne čini mi se da su projekti EPK suštinski i bili usmereni na sistemsku podršku nezavisnoj sceni. Od onoga što je urađeno, za aktere nezavisne scene značajnu pomoć bi predstavljala mogućnost stalnog korišćenja kulturnih stanica, ali sve one ostaju u vlasništvu grada i pitanje je ko će u njih imati pristup kada prođe prestonička godina. Osim toga, čini mi se da je koncepcija programa prestonice kulture učinila magareću uslugu nezavisnoj sceni, jer zapravo već dve godine promoviše festivalizaciju kulture kroz gomilanje kratkotrajnih programa, mnogobrojnih vatrometa i bombastično menadžerski pristup najavljivanju programa. Istovremeno, beskrajna birokratizacija procedura dodatno otežava život umetnicima koji funkcionišu van institucija i nemaju sopstveno računovodstvo, pravnu službu i agenciju da odgovore na administrativne zahteve. Sve ovo još više smanjuje prostor za buduće projekte koji nemaju trenutan učinak i ne broje publiku u hiljadama, nego ciljaju da održe ono što već postoji, otvore prostor za kritičko promišljanje stvarnosti i senzibilizaciju publike na nove umetničke forme.
– Da li je neki umetnik sa nezavisne scene dobio nacionalnu penziju?
Dunja Crnjanski: Nadam se da jeste! Pokušala sam da pronađem celokupnu listu umetnika koji dobijaju nacionalne penzije na internetu i nisam uspela.
– Šta mislite šta će biti sa nama ako i ovde dođe praksa da kultura mora biti samoodrživa – a i to nam se vrlo moguće smeši u skorijoj budućnosti, jer oni koji vode kulturu sve je više percipiraju kao zabavu? Praksa brojeva, spektakla, mega događaja koji se izmeštaju iz oficijelnih prostora kulture da bi izašli na populističke terene na kojima se, tokom događaja može piti, jesti, pričati, telefonirati, selfirati... - tu je.
Željka Jakovljević: Nažalost, nakon svakog spektakla, vatrometa i šljokica, zajedno gledamo u isto prazno nebo i vrtimo se poput zbunjenog Džona Travolte iz "Pulp Fiction". Radićemo verovatno isto što i do sad: brinuti se o onome što volimo i pronalaziti načine da to podelimo sa drugima.
Frosina Dimovska: Što se tiče samoodrživosti kulture i s jedne strane elitističkih, a sa druge populističkih tendencija, one su odavno na snazi širom sveta. Tržište gotovo svuda diktira mogućnosti za rad i opstanak umetnika i umetnosti, a mi zapravo postojimo i opstajemo u mehuru malog dela društva koji deli naše stavove i vrednosti. Održivost smo preimenovale u podrživost – način opstajanja i održavanja u radnom procesu brižljivim odabirom saradnica/ka u koje imamo poverenja i koji nam pomažu da izdržimo trenutke nedoumice i frustracije (iz pojmovnika Oduzimanja vremena, D.C. i F.D.) i trudimo se da se održimo kroz međusobnu podršku, sprovodeći principe u koje verujemo.
– Oko nas je uvek neki rat, ako nije rat na prostoru ex Ju, ili novije lični rat/borba da u pandemiji ostaneš normalan, onda je bitka za neko dostojanstvo, koje sve više postaje reč bez značenja. Može li se današnji umetnik izboriti za svoje dostojanstvo? Koliko mu tekovine tranzicijske varijante liberalnog kapitalizma kod nas spore to pravo? Je li borba za njega sizifovska?
Dunja Crnjanski: Mislim da se životom i radom u Srbiji kao umetnice na (ne)zavisnoj sceni, prosvetarke, žene... svakodnevno borimo za dostojanstvo, a da toga često nismo sasvim svesne. Srećom, sve više je mladih (ženskih) glasova koji javno govore upravo o ovome i ujedinjuju se. Borba je neprekidna i trudimo da u njoj ne sagorimo. Čuvajmo snage za neizvesnu budućnost.
– Na koji način taj rat u Ukrajini utiče ono što vi radite, utiče li nekako? Kako su se ovdašnji umetnici poneli u kontekstu te agresije, ali i ruskih umetnika koji su kanselovani jer su Rusi, a ne obavezno putinofili. Znate li primer konkretnog angažmana nekog sa ovdašnje umetničke scene, poput Krokodila i Vladimira Arsenijevića?
Frosina Dimovska: Rat je ono čega se najviše plašim i ne mogu ni ukratko, ni lako da odgovorim na ova pitanja. Angažman Vladimira Arsenijevića je dostojan divljenja i mnogo mi je drago da u našem odavno apatičnom i sve manje empatičnom društvu postoje ljudi i organizacije koji su spremni na takve postupke.
*Foto: Aleksandar Ramadanović
(SEEcult.org)
*Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
