Plesna satira o eri veba 2.0
Bečka plesna trupa Liquid Loft učestvuje 3. aprila na devetom Beogradskom festivalu igre (BFI) predstavom “Glava koja govori” koreografa Krisa Haringa (Chris Haring), svojevrsnom satirom o današnjem internet svetu - društvenim mrežama i twitter-tube-facebook generaciji.
Zakoni onlajn sveta, besmisleni likovi, praćenje individualnih sudbina, lažni profili, osećanje pripadnosti ili potpuna otuđenost, otkrivanje ili samo-izlaganje… teme su tog komada o vremenu društvenih medijskih mreža, čiji je koreograf Kris Haring višestruko nagrađivani majstor fizičkog teatra, dobitnik Zlatnog lava u Veneciji.
Poput uzoraka za eksperiment, izvođači su smešteni u twittertubeandfacebook mehanizam, u kojem neki besmisleni likovi izranjaju tokom praćenja trenutnog diktata događaja na mreži. Direktno i uživo na sceni, tekstualne skulpture postaju neka vrsta igre, a nove slike sopstvenog bića otkrivaju se kroz internet kameru.
Prema navodima autora teksta predstave Frica Ostermajera (Fritz Ostermayer), sveti jezik ranog Hrišćanstva, mehaničko pismo nadrealista, režanje crnog metala, neki su od brojnih načina govora/pisanja kada se čovek nađe nadomak gubljenja volje ili odustajanja od nje, usled uzaludnog nadanja da će steći uvid, odnosno da će biti pametniji izigravajući budalu. Uznapredovale savremene glave koje govore, našle su mesto na internetu.
Sa društvenih mreža čujemo jednolično brujanje polifonskog žagora simulirane komunikacije koja ne haje za nekadašnju razliku originala i kopije, modela i slike, realnosti i mašte, već više voli da svoje gnezdo svije u nebezbednom “prostoru između”.
Ljudi tvituju o stanju identiteta, koji će sutra biti potpuno drugačiji. “U biblijskom smislu ‘ljudi koji poznaju jezike’ možda će nas dovesti do toga da verujemo: nama se obraća veb 2.0 - on nama govori preko Glava koje besede po osnovu važećih zakona onlajn sveta... Izraz Glava koja govori (Talking Head) ne samo da nas podseća na jedan od najuspešnijih bendova novog talasa 70-ih i 80-ih, već takođe označava i okvir groplana kamere koja je usmerena na spikera. Svi se postavljaju u skladu sa pravilima istinskog bioskopa ‘cinema vérite’: razmetanje u formi dokonog čavrljanja, ozbiljan reporter u novinarskoj sobi, umetnik među svojim delima. Telo gubi svoje fizičke odlike i deluje samo kao lažni prikaz, dok nalet reči od strane konstantno promenjljivog identiteta, prati svako pomeranje ljudske sudbine…”, naveo je Ostermajer.
Kris Haring je radio sa londonskim DV8 teatrom, Plesnom kompanijom Nikolais/Luis iz SAD, Trupom man act i Najdželom Čarnokom iz Velike Britanije, kao i mnogim drugim trupama i koreografima. U saradnji sa multimedijalnim umetnikom i kompozitorom Klausom Obermajerom, postavio je plesne video predstave D.A.V.E. i VIVISECTOR, uspešno prikazivane u Evropi, Aziji, Americi i Australiji.
Najprepoznatljiviji uticaj na njegov koreografski rad, poput postavke “Strano telo” (nominovana za najbolju predstavu Bijenala igre u Lionu, 2004. godine), imaju filmovi naučne fantastike i ljudsko telo kao kibernetički pejzaž.
Sa Andreasom Bergerom, Tomasom Jelinekom (Thomas) i Stefani Kaming (Stephanie Cumming), osnovao je 2005. godine trupu Liquid Loft, gde u svojstvu umetničkog direktora, stvara repertoar koji beleži međunarodne uspehe.
Tako su nastali naslovi: “Vrsta heroja” (Burgtheater Beč, 2005.), “Moj privatni BodyShop” (Tanzquartier Beč, 2005.) i ”Trčeći suši” (ImPulsTanz, 2006.). Takozvanu “Seriju pozirajućih projekata” otpočeo je 2007. godine, Projektom poziranje A: “Vau umetnost” i Projektom poziranje B: “Umetnost zavođenja”, za koju je dobio Zlatnog lava Bijenala u Veneciji 2007.
Naredna instalacija iz iste serije izvedena je na festivalu ImPulsTanz u Beču 2008. godine, zaokruživši tako trilogiju.
Haring je nedavno ostvario saradnju sa kineskom Plesnim teatrom Jin Ksing i Baletom Monte Karla za koji je kreirao “Sacre: The Rite Thing”.
(SEEcult.org)
