Oljuđujuća predstava
Viljem Šekspir: Romeo i Julija, režija Miki Manojlović, produkcija: Radionica integracije i Qendra multimedia
Jedna nesvakidašnja premijera odigrana je 5. aprila u Narodnom pozorištu u Beogradu. Reč je o prvoj srpsko-albanskoj pozorišnoj koprodukciji, i o prvoj predstavi odigranoj na srpskom i albanskom jeziku. "Romea i Juliju" Viljema Šekspira režirao je Miki Manojlović, koprodukcija je njegove Radionice integracije i Ćendra multimedije Jetona Neziraja.
Priča o veronskim ljubavnicima, stradalim zbog smrtnog neprijateljstva njihovih porodica, malo kome je nepoznata. Od prvog izvođenja 1595. godine, hiljadama je puta komad postavljan na scene čitavog sveta, i ko zna koliko puta ekranizovan. Jer, priča o ljubavi i mržnji je opšte mesto ljudskog života, i samim tim svuda prepoznatljiva.
Nije prvi put da se postavka osavremenjuje time što se zavađenim porodicama pridoda neka konkretna odrednica, pa su Romeo i Julija bivali pripadnici engleskih i irskih zavađenih porodica, ili izraelskih i palestinskih, kao i raznih drugih kombinacija. Mi smo dobili albansko-srpsku varijantu, i to već samo po sebi funkcioniše. Sve je tu prepoznatljivo – mržnja između Kapuleta koji govore srpski i Montegija koji pričaju na albanskom, razorna, iracionalna, tim žešća što joj se početni razlog više ne razaznaje. To je mržnja koja samu sebe hrani, a za sobom ostavlja pustoš.
Ali van tog nacionalnog prepoznavanja, reditelj Miki Manojlović nudi ozbiljnu i promišljenu interpretaciju, u velikoj meri zasnovanu i na intervenciji na tekstu, a kao dramaturg je potpisana Olga Dimitrijević. Opštepoznata priča teško može da ponudi neočekivanost i iznenađenje, ali ovde je reducirana na dramski bitne momente, vremenski ispreturana, a gomila prepričavanja je izbačena. Romeo i Julija su od prve scene ljubavnici, čime je preskočena čitava linija adolescentske romantične komedije njihovog upoznavanja. Deo publike zaljubljene u Šekspirov barokno raskošni poetski jezik takođe ostaje zakinut, ali zato se mnogo dobija na dramatičnosti, a tragika doseže nivo grčke tragedije.
O ovom komadu se, inače, misli kao o komediji sa tragičnim raspletom. Čitavi delovi su pisani komično, a i sami ljubavnici počinju u komičnom tonu. Osim što do kraja naprave žanrovski zaokret, oboje se menjaju i sazrevaju, što je prvi takav slučaj u dramskoj literaturi.
"Za razliku od grčke tragedije koja je tragedija situacije, kod Šekspira je reč o tragediji karaktera’’, smatra Fridrih Šiler u svom eseju iz 1788. godine. Česte su i danas, kada se uveliko odustalo od Šilerove kvalifikacije, interpretacije koje polazile od toga da je Šekspir tragički sukob premestio iz spoljašnjeg sveta u unutrašnji svet likova. Miki Manojlović insistira režijom upravo na spoljašnjim okolnostima, na tome da je sve jedna tragična datost, u okviru koje likovi nemaju mogućnost izbora i gotovo koreografski ispunjavaju svoje funkcije. Svi su markirani blagom stilizacijom, kreću se dvema metalnim stazama koje seku jedna drugu u vidu iskošenog krsta, kao po trasi, asocirajući na nekakvu kompjutersku igricu. Sve je ubrzano, sve vuče ka tragičnom kraju. Jedino Romeo i Julija pokušavaju da iskoče iz nametnutog scenarija, ali – kao što znamo – neka viša sila se umešala i po Šekspiru, i nije dozvolila srećan rasplet.
U polumraku van scene krsta, likovi koji nisu tog trenutka u radnji, imaju prostor za neku ličniju reakciju. Romeova majka baulja po tom mraku ječeći, dadilja korača u strepnji koje nema dok je na sceni, svi su manje više zabrinuti svedoci sa daleko ljudskijim reakcijama od onoga što pokazuju kada stanu na osvetljenu metalnu stazu, gde se pretvaraju u otuđenu funkciju.
Okrutnost je osnovna i preovlađujuća osobina, ključ čitave tragedije. Okrutnost društvenih konvencija, kao i okrutnost porodičnih odnosa, koji Juliju direktno teraju u smrt. Ali sami likovi, oni nisu okrutni. Kada na krvavom trgu Merkucio i Tibalt ostave svoje živote, oni mrtvi ustaju i sa osmehom i saosećanjem se poklone jedan drugome. Niko ovde nije okrutan i zao po sebi, takve su okolnosti koje oni kao nekakve lutke žive. Nije reč o tome da se ništa ne može promeniti, već o tome da promene nema bez razumevanja pozicije svih učesnika, i bez saosećanja.
Ova ozbiljna predstava poduprta je izuzetnim glumačkim dometima. Od Julije Milice Janevski, koja je igrala na premijeri, koja uporno pokušava da dozove logiku u pomoć svakom rečju koju izgovara, čvrsta i odlučna u svemu šro radi i misli, Romea Albana Ukaja, nežnijeg, zaljubljenog, Dadilje Anite Mančić, ovozemaljske, racionalne, Merkucija Gorana Jevtića, tog britkog zabavljača koji jednako brzo govori i na srpskom i na albanskom, bolno potresne Romeove brižne majke Edone Reshitaj, ili frivolne džet-set pripadnice, Julijine majke Nataše Tapušković, njenog samouverenog muža Nebojše Glogovca, oboje tako društveno nepomerivo ustoličeni dok im se ne desi tragedija, dok ne postanu ljudi, dok konačno nisu samo otac i mati… I Mensur Safciu kao Knez, Nikola Rakočević kao Paris, Armend Ismajli kao Romeov otac, Armend Baljoku kao Benvoljo, Faris Beriša kao Tibalt, pomiritelj Uliks Fehmiu kao otac Lorenco, i zanosna Arta Selimi kao Prolog, narator, i još štošta drugo. I svi oni na kraju izađu iz tih uloga, prođu među publiku, predstavljajući se imenom i prezimenom. Pa kao što Romeo u Julija svaki svoj susret ponavljaju igricu – ko si ti, a ko si ti… tako i svako od nas ostaje na kraju sa sopstvenim imenom i prezimenom.
Katarzična, emotivna i oljuđujuća je ova predstava.
Divno da joj je Narodno pozorište pozajmilo scenu.
Valjda ćemo moći i dalje tamo da gledamo.
Aleksandra Glovacki
Program 202 Radio Beograda
"Vizija" 6.4.2015.
