Odgovornost umetnika u mračnim vremenima

Devedesete godine u pozorišnom i kulturnom životu u Beogradu i Srbiji, iako još nedovoljno istražene, bile su čudne, strašne, ali i produktivne i buntovne, posebno zahvaljujući umetnicima i umetničkim kolektivima van institucija i njihovoj sinergiji sa organizacijama civilnog društva i alternativnim medijima, čulo se 24. marta na panelu “Balkan 90-ih” u okviru međunarodne naučne konferencije “Pozorište između politike i političnosti: novi izazovi” Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu.

Uvodničarka panela Ivana Vujić, kojoj su se pridružile Dijana Milošević, Milena Dragićević Šešić i Irena Šentevska, zahvalila je FDU na naporu da organizuje konferenciju u vreme u kojem je “napor nešto što je proterano iz naših života, pa zato više nismo snažni, ni bezobrazni kako bi se očekivalo”.

Napominjući da je “Balkan 90-ih“ velika tema koje se još uvek nismo oslobodili ni mi, ni svet, Ivana Vujić prisetila se tog vremena kao aktivna učesnica scene i repertoara - kao umetnička direktorka Bitef teatra i pedagog, ali i kao “svedok tog iščašenja koje je bilo strašno, jer su ratom uspostavljeni novi principi, koje su neki ljudi i voleli, jer su im se isplatili”.

S druge strane, dodala je ona, to je i period jedne čudesne, a nedovoljno istražene pojave.

“Imali smo veliki broj predstava, veliki broj trupa, a sve u potpunoj besparici. Grupe umetnika pravile su kvalitetne programe, ne one eskapistčke ili prigodne, nego one čiji je cilj bio da se ostane živ na nogama. Mladi su se okupljali u klubovima koji su postajali performativne scene, pokušavajući da osmile jedan drugačiji svet”, istakla je Ivana Vujić u Jugoslovenskoj kinoteci, gde se tokom vikenda održavaju istraživački tematski paneli u okviru konferencije “Pozorište između politike i političnosti: novi izazovi”, koja je počela 23. marta na FDU.

Navodeći 90-te kao “čudesne godine, užasne, ali i inspirativne”, ona je rekla da ih je obeležilo i što niko nije pitao za honorar, ljudi su bili zahvalni na prilici da rade, za razliku od danas kada su u prvom planu pare sa velikim “p”.

“Scena se nije predala i nismo bili potkupljeni. Država se postavila lukavo, nije nas zabranjivala, nego ignorisala, što je za nas bila dobra pozicija. Građani su nas prihvatili. I čitava kuturna zajednica se držala zajedno”, izjavila je Ivana Vujić.

Rediteljka Dijana Milošević, koja je 1991. godine osnovala sa Jadrankom Anđelić Dah teatar, koji je i dalje aktivan deo nezavisne kulturne scene, rekla je da je to pozorište nastalo iz potrebe da se izađe iz institucija, što je bio i estetski i istraživački, pa i politički koncept.

Dijana Milošević je govorila o prvoj predstavi Dah teatra “Ova Vavilonska pometnja”, prema tekstovima Bertolta Brehta, koja je krenula kao istraživačka, a ispostavilo se da je antiratna i kasnije nazvana političkom.

“Kroz nju smo formulisali naše etičke principe, stav o odgovornosti umetnika u mračnim vremenima, što je postalo naša misija. Bila je to lična potreba da se suprotstavimo ratu i destrukciji. Kroz praksu smo naučile da imamo način za to. Kreiranje smisla je naše oružje”, rekla je Dijana Milošević, podsetivši i na zajedničke projekte sa drugim organizacijama poput Žena u crnom.

Osrvnuvši se na izlaganje Kokana Mladenovića u okviru otvaranja konferencije na FDU, zamerila je što je govorio samo o institucionalnoj sceni i istakla da je nezavisna scena u Srbiji vibrantna sa više stotina različitih organizacija i više hiljada projekata godišnje.

Prof. FDU Milena Dragićević Šešić, koja je govorila o umetnosti i kulturi otpora, rekla je da je 90-ih formirano nekoliko krugova javnosti – oficijelne i kontrajavnosti.

“Ni unutar oficijelne javnosti nije jedinstvena politika. S jedne strane tu je pritisak neoliberalne tržišne politike, s druge strane - nacionalne mitomanije. Ali se javlja i bojkot kao odgovor. Već od ’92. imamo bojkot Narodnog pozorišta u Beogradu. Publika se raslojava, onaj ko ide u Narodno ne ide u Jugoslovensko dramsko i obratno. Glavne strategije oficijelnog sektora su eskapizam, evazivnost. Tu je i povlačenje sa javne scene, gde ostaju prazne školjke poput SKC-a u kojem se ništa više nije dešavalo ili institucije bivaju potpuno uništene poput Muzeja revolucije. Neke institucije odlaze u sivu zonu, što znači da omogućavaju male prostore slobode unutar oficijelnog sistema kao u Bitef teatru ili JDP-u gde se pored eskapističkih predstava pojavilo i jedno ‘Bure baruta’, a takođe povremeno u nekim programima Kulturnog centra Beograda”, podsetila je Milena Dragićević Šešić, predsedavajuća Naučno-programskog odbora konferncije.

Stožer pokretanja kontrajavnosti 90-ih bile su, kako je dodalam kulturalne izvedbe Radija B92 i radovi umetničkih kolektiva poput grupe Škart i performansa danas zaboravljenog studentskog protesta tokom tri meseca 1992. godine.

“Narativi svih tih oblika javnog umetničkog izlaganja su pre svega otpor nacionalizmu, mitovima, ksenofobiji”, rekla je ona i navela kao primer Crni flor za Sarajevo ili akciju Rimtutituki beogradskih muzičara, dodajući da je to bila “labudova pesma rokera pred strašnu navalu turbofolka”.

Prema njenom mišljenju, pravo disidenstvo u umetnosti nastalo je tek početkom 90-ih, mada i unutar tog kruga postoji velika ideološla heterogenost.

“U ovom izlaganju stavljam akcenat na onaj deo umetničke kontra-javnosti koji karakteriše i intelektualni angažman, preciznost jezika, lični aktivizam, koji vodi ka produkciji radova i delatnih akcija koje su u to vreme bile rizične”, rekla je ona, navodeći performans Milice Tomić “XY ili istraživanje zločina” i almanah “Nemoguće” umetničke grupe Fia.

Ono što je važno za taj period, istakla je prof. Dragićević Šešić, jeste samoorganizacija.

Umetnički kolektivi se stvaraju iz potrebe pojedinaca, iz nužnosti da se podrže uzajamno. Tu je i saradnja sa društvenim i građanskim pokretima. Tako se osvajaju javni gradski prostori. U tom smislu značajni su i festivali, kao što je bio Aeroplan bez motora u Beogradu, FIAT u Podgorici, INFANT u Novm Sadu, Cetinjsko bijenale, Bijenale mladih u Vršcu, BELEF u Beogradu…

Značajan impuls bilo je i stvaranje alternativnih kulturnih prostora - Reks, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beton hala… Takođe, značajno je umrežavanje i sinergija umetnika, organizacija civilnog društva i alternativnih medija (Vreme, B92).

Pominjući umetničke prakse u oblasti pozorišta sa jasnim antinacionalističkim stavom, Milena Dragićević Šešić istakla je rad i predstave Dijane Milošević i Ivane Vujić, kao i Ane Miljanić, Nele Antonović, Zorice Jevremović, Sonje Vukićević…

“Nekako je dobro ispalo. Juče je bila, što su neki već kritikovali, vrlo mačo prezentacija beogradskog pozorišnog života. Kod mene je feministička, a da nisam namerno to htela, nego mi se prosto čini da su to akteri 90-ih koji su bili izrazito snažni”, rekla je Milena Dragičević Šešić, dodajući da mnogo toga više ne postoji i pomenula rekuperaciju.

Posle 90-ih “dosta nas odlazi u institucije, kontra-javnost postaje javnost, veliki deo scene prelazi na oficijelni nivo, a nevladin sektor ostaje bez ičega”, rekla je Milena Dragićević Šešić.

Irena Šentevska se u svom izlaganju bavila vizuelnim jezikom pozorišta i analizirala tri predstave koje, kako je rekla, problematizuju pitanja Balkana i Srbije. To su “Pukovnik ptica” bugarskog autora Hrista Bojčeva, “Bure baruta” makedonskog pisca Dejana Dukovskog i “Turneja” srpskog reditelja i pisca Gorana Markovića.

Šentevska je takođe skrenula pažnju na aktivni eskapizam koji je uvela Lidija Merenik i na specifični angažman “Pozorišta šešira” Ljudmile Stratimirović.

U diskusiji je pokrenuto pitanje da li je nestankom nekih alternativnih grupa, pokreta, festivala - grad kao javni prostor izgubljen.

Dijana Milošević je primetila da je “gore nego ikad i da imamo ogroman odliv umetnika, jer su uslovi za rad – politički i materijalni, stravični”.

Milena Dragičević Šešić je ukazala na komercijalizaciju medija civilnog društva, kao i na činjenicu da kulturna politika i dalje zavisi od pojedinaca koji donose odluke.

“Može im se da im se neki projekat sviđa ili ne. Vlada veliki voluntarizam”, rekla je prof. Milena Dragićević Šešić.

Konferencija “Pozorište između politike i političnosti: novi izazovi”, čiji je cilj da analizom dinamičnog odnosa politike i pozorišta omogući teorijsko i praktično promišljanje savremenih teatarskih izraza iz različitih uglova i perspektiva, nastavljena je 25. marta u Jugoslovenskoj kinoteci.

Osnovne teme konferencije, koja je okupila više od 80 učesnika – renomiranih svetskih, evropskih, regionalnih i domaćih teatrologa i istraživača u oblasti studija pozorišta i izvođaštva, raspoređene su u nekoliko celina među kojima su: Značenje političnosti pozorišta danas, Novi pozorišni produkcioni oblici i strategije, Javne politike i savremene teatarske forme, Političnost pozorišta i društveni procesi, Pozorište i zajednica…

Među temama 24. marta bila je i maratonska predstava “Olimp” Jana Fabra, čije je 24-časovno izvođenje na 51. Bitefu izazvalo kontroverzne reakcije, a na taj slučaj osvrnulo se četvoro teatrologa sa Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu - Goran Pavlić, Una Bauer, Jasna Žmak i Agata Juniku, koji su čitali i komentarisali svoju prepisku o različitim aspektima “Olimpa”.

*Foto: FDU

(SEEcult.org)