Od mitomanije do megalomanije – cenzuro, dobar dan!
Džordž Orvel je 1948. godine napisao knjigu 1984 (hiljadu devetsto osamdeset četvrta), radnju romana smestio je u doba posle drugog svetskog rata u okvire jedne totalitarne države po imenu Okeanija. Glavni junak romana jeste Vinston Smit čiji posao se sastoji u lažiranju istorijskih podataka u Ministarstvu istine. Orvel 1948. godine zagledan u Staljina i njegov princip vladavine skreće pogled ka budućnosti dajući gotovo jasnu sliku onog okvira u koji smo sada smešteni. Slika uokvirena novim ramom, prošlost se uvek tumači iz budućnosti, u smislu da je sadašnjost zapravo prošlost koja ima monopol nad čitavim vremenom od početka sveta. Propozicije takvom tumačenju prošlog vremena iz pozicije sadašnjosti ovde-sada određuje nadležni organ: Veliki Brat, Suveren, Predsednik... sinonimi.
Da bi se jedno društvo držalo i održalo u takvom okviru potrebna je i mitomanija i megalomanija. Danas je mitomanija ustaljeni pojam koji svoje značenje iscrpljuje označavjući kulturno nasleđa raznih naroda kao model uterivanja istine putem masmediologijskih instrumenata. Ustaljeni, tako reći, odomaćeni termin, mitomanija, jeste termin koji bi mogao da se prevede kao maska za nemoć, emotivnu paralizu, i mogućnost da se bude uvek neko drugi. Moglo bi se slobodno reći da ljudska nesreća počiva na uslovno govoreći sreći koju ostvaruje u konstantnom izbegavanju svog puta; sartrovski rečeno uvek izmičemo ispred sebe zarad dovršenja, samo što u mitomanskom društvu izmičemo ispred sebe bežeći od bilo kakavog sopstva ne shvatajući da je sopstvo neminovnost.
Jedan od najeksploatisanijih mitova jeste da crkva i država u državi Srbiji sve što rade rade u korist naroda. Ideja da se manipuliše narodom nije nova ideja, ona postoji od kada je sveta. Od trenutka kada su ljudi shvatili da će lakše preživeti udružujući se, u prvo vreme su to bile manje skupine koje su vremenom postale gradovi, pa potom i države. Uporedo se razvija i manipulacija. To je neobučno, mada većina kaže da je logično, da je manipulacija oduvek bila njjače oružije - zakon jačeg.
Ljudi su se udruživali zarad opšteg dobra, kod Platona i Aristotela osnov udruživanja videli su u vodjenju računa o vrlini svojih građana i delanju prema moralnim zakonima. Njihov ideal države zasnivao se na opštem dobru kao temelju udruživanja naroda što je podrazumevalo jedinstvenu teritoriju, trgovinske odnose sa drugim zemljama i nezavisan ekonomski život. Teorijski to dobro zvuči, u praksi skoro da je nemoguće, mada je Kant u delu Večni mir rekao da nemogućnost ostvarenja večnog mira na zemlji do onog trenutka kada je Kant živeo ne znači da se on neće nekada ostvariti. Ako pogledamo šta je ono što je realno u sadašnjem stanju stvari, i što se ostvarilo s obzirom na istorijski proces razvoja civilizacije, mogli bismo da utvrdimo da civilizacija postoji na način odsustva. Udruživanje i samim tim obitavanje u društvenom sistemu danas ipak ima za posledicu hobsovsko viđenje društvenog ugovora - Levijatana.
Naše društvo danas, Srbija je odličan primer takvog društva, leži na Hobsovoj teoriji: svi ljudi su jednaki, nema prirodne subordinacije u smislu da inteligentniji i sposobniji treba da vladaju a ostali da se pokoravaju, već su svi po prirodi jednaki kako telesno tako i duhovno, što znači da ih ne određuje razum već nagon za samoodržanjem, strasti i želje. Hobs vidi život kao najveću vrednost za čoveka kojoj su sve druge vrednosti podređene, dakle, Hobs posmatra čoveka iz jedne perspektive moći, ljudi su jednaki po svojoj snazi. Država kao Levijatan jeste stvorena da bi se kontrolisala ljudska strast kako se ljudi ne bi međusobno istrebili, rat svih protiv sviju. Suprotno od Hobsa Kant i Lok prirodno stanje status naturalis baziraju na razumu, po njima čovek je razumno biće i njegovo prirodno pravo na život, slobodu, jednakost bazira se na razumu. No ipak, pogledajmo mimo teorijskih tumačenja u kakvom se mi status civilis-u nalazimo?
Društvo koje se zasniva na doktrini Velikog Brata u kome su osnovna prava: rat je mir, sloboda je ropstvo i neznanje je moć baš kao što je Orvel predvideo. Godinama se sprovodi sistematsko uništavanje nacije i uspeva, uspeva ta obezglavljena sistematizacija prava i dužnosti. Mi više ne znamo ni ko smo ni gde idemo, stanje distopije gospodari nad nama kako duhovno tako i fizički a ono što čekamo jeste faktička potvrda tog istog stanja. Dakle, treba da nam se kaže u lice da smo društvu koje se naziva neoliberalni kapitalizam što podrazumeva masovnu proizvodnju, masovnu konzumaciju i masovnu propagandu putem masmedija. Jer, očigledno mi to ne znamo. Borba između dve vodeće struje retrogradne i progresivne Srbije, mada se ne zna ko tačno zastupa koju stranu i kako retrogradno i progresivno prevode na srpski jezik. Značenja je puno ali kontekst u kom se upotrebljavaju nije jasan.
Ono sa čim smo u neskladu, jeste definicija vrlog novog sveta: da li je vrli novi svet skok u bolju budućnost, kako nam već dvadeset godina raznoraznim ubeđivačkim definicijama uteruju u glavu naši suvereni, ili pak samo bespovratni skok u provaliju. Kako bi nas što duže držali u mentalnom ropstvu, koriste razne megalomanske mitologije.
Najnoviji slučaj jeste zabrana izlaganja slike umetnice Danijele Tasić od strane Kulturnog centra Novi Sad na čijem čelu se nalazi Andrej Fajgelj. Razlog zabrane leži u sadržaju slike, naime u naslikanom razapetem čoveku bez lica sa novčanicama u rukama koji je puki slobodni čin umetnice bez ikakve konkretne reference. Personifikujući sadržaj „sporne„ slike, predstavnici crkve upiru prste ka sebi kako bi ih država zaštitila. Jedna nadarena devojka u ovom trenutku predstavlja opasnost za čitavu državu? Da li je ovo mit? Naravno da jeste.
Da razjasnimo, slika ne vređa ničija religijska uverenja jer se ne bavi religijom ni njenim sadržajem, ni relikvijama, niti bilo čim što ima veze sa nečijim verskim ubeđenjima. Naslikan čovek bez lica, koji je pri tom razapet, može biti bilo ko. Zar mi kao ljudi nismo razapeti između raznih struja a jedino čime raspolažemo jeste goli život koji pri tom mnogo košta. Sa druge strane, crkveni predstavnici burno su reagovali jer su im intimna ubeđenja narušena od strane nekih mračnih sila. Problem koji je poprimio velike razmere nastao je na temelju potpunog skrnavljenja dostojanstva ličnosti, mitomanskih ubeđenja da se sve radi za narodno dobro a to dobro jeste isto ono inkvizitorsko mračnjaštvo koje je ljude zbog misli i dela spaljivalo na lomači. Veliki inkvizitor ruku pod ruku sa državom ustaje zarad istrebljenja svega što bi čovek trebao da predstavlja kao slobodno biće. Propagandom prepunom reči o ljubavi iza kojih se kriju nemilosrdni cenovnici istih tih predstavnika vođa jeste najopasniji vid zamagljivanja očiju. Svi sve vide, o svemu polemišu, ali se problemi ne rešavaju. Pored svih mogućih problema koji su nas zadesili najlakše je udariti na slobodnog čoveka koji sa punim parvom izražava svoj stav i svoje lično osećanje. Nama se danas saopštava da mi nismo slobodna bića, da mi nemamo pravo na svoje mišljenje i svoj stav, da mi nemam pravo na vlastiti život, ali ko smo mi? Da bismo otkrili ko smo, neophodno je da se izmaknemo u stranu i pustimo identifikatorima, da ne kažem falsifikatorima, da nas identifikuju. Srpski narod godinama strada zbog megalomanskih ideja nekolicine oligarha koji se švrćkaju iz države u državu gubeći kontakt sa sobom u zamenu za ponuđeni model na osnovu kog se prepoznajemo i iznova i iznova potvrđujemo kroz fantazme kojekakvih utvara koje nam nadgledaju živote 24h.
Narodna volja je jedan od najopasniji mitova od postanka sveta na ovamo. Setimo se kako je Pontije Pilat oprao ruke i prepustio odluku narodu. Pa to je fantastična prevara, narod nije mogao da odluči umesto Pontija Pilata i rimskog prava.
Od političara do predstavnika crkve svi su svoje snage uperili protiv narodne volje zloupotrebljavajući istu. Koji to građanin ima pravo da odlučuje da nije u direktnoj vezi sa vlašću? Narod je već godinama kao ona deca iz spota za pesmu Another Brick In The Wall Pink Floyd-a, obezglavljen, bezličan narod koji se kreće ka mašini za mlevenje mesa bez mogućnosti da odlučuje čak i o sopstvenim potrebama. Pored vlastodržaca i predstavnici crkve zloupotrebljavaju narodnu volju kako bi maskirali sebe, sopstvene porive i delatnosti. Kad smo već kod njih smatram da je neophodno reći da nikada kao danas nisu istupali, javno napadali, držali mitinge, osuđivali. Po svim prilikama izgleda da je i kod njih modernizacija u toku. Zašto da u ovom odsudnom času ne otkrijemo koliko su bogati i koliko narodna volja košta? A košta. Istupaju i govore da sve rade u ime Boga a zarad naroda. Pitam se samo u ime kog Boga tačno istupaju? Pre samo nekoliko godina u jednoj emisiji gostovao je Stevo Žigon, tema je bila religija, gde je rekao da je crkva najdalje od Boga. Crkva kao građevina nije daleko ni za koga ali su predstavnici crkve učinili da ona bude daleko i od Boga i od naroda. Narod se zastrašuje na najneverovatnije načine doživljavajući Boga kao opakog sudiju koji viri iza svakog ugla i zapisuje njihove grehe. Rimokatolička crkva u strahu drži narod već godinama, naša pravoslavna crkva se modernizuje, i nju je zahvatio talas modnih krikova sa zapada. Preuzimaju se isti modeli ponašanja ne mareći za narod već za religiju kao rudnik zlata, ali se ipak neće libiti da iskoriste svaku priliku i kažu da crkva ne može da postoji bez naroda. Ko o tome odlučuje, narod sigurno ne!
A da bi sve bilo u zavidnom štimungu, za one kojima ovakvo stanje stvari ide u prilog, kulturi prete da će je ukinuti. Šta će nama kultura? Da li je kulture bilo previše pa je red da dođu neki drugi segmenti života u prvi plan? Kultura koja je propagandnom politikom završila u istoj kategoriji sa estradom, nije više potrebna, nje ima i previše. U ovom trenutku istina je da imamo dosta talentovanih i obrazovanih ljudi koji bi mogli da rade i stvaraju samo kad bi im se dozvolilo da prikažu sav svoj talenat i obrazovanje. Za takav podvig potreban je Orvelov Goldštajn, ili Finčerov junak Tajler Durden, što bi istovremeno značilo da se protera partijska uslovljenost, nepotizam i negativna selekcija. Svet oko nas liči na scenario Finčerovog filma Borilački klub. Da li je nama sada preko potreban Tajler Durden da protrese ovaj sistem iz korena ili treba zaista da padnemo na samo dno kako bismo krenuli iz početka? Da li mi imamo snage za uvek nove početke?
Vesna Maričić
