Novine ili Novine
Naziv serije Novine Dalibora Matanića ima, čini se, dvostruko značenje. Naime, sama reč novine u jednom smislu odnosi se na list Novine, dok u drugom referiše na novine u smislu inovacije koje se mogu uočiti usred Matanićevog narativa.
Naime, reč je o hrvatskoj seriji Novine Matanića, jednog od najtalentovanijih hrvatskih reditelja i scenariste Ivice Đikića koji je i sam bio prvo novinar, a potom i glavni urednik riječkog Novog lista. Reditelj i scenarista spojili su iskustva života u zemlji dugi niz godina zatečenoj u posttranzicijskoj smeši i samo nam preneli stvarnost - jedno sumorno vreme koje se odvija tu, sada, pred našim očima, na male ekrane. U ovoj seriji prikazani su svi elementi kojima nam vladajuća klika odvlači pažnju od problema svakodnevnog života. Sve je tu - od veličanja nacionalizma, otimačine javnog dobra, urušavanja političkog, društvenog i socijalnog života ucenjivanjem, zastrašivanjem, lažnim obećanjima, korupcijom... Vrhunac je postepeno obespravljivanje naroda na svim poljima, dok su mediji – Novine, oruđe u rukama vlasti onih koji kreiraju stvarnost sve dok čovek, narod, mi, nismo poverovali, pristali u dubokom uverenju da je to dobro za sve nas.
Ovde je vrlo važan termin narod, jer ga vlast koristi kao ustaljenu mantru određenih religija ili frakcija u stvaranju nove religije neoliberalnog kapitalističkog identifikovanja mase sa robom (stvar) ili robom (rob) u smislu potrošne robe koja je korisna samo kao navodno biračko telo, to jest poreski obveznik. Drugim rečima, samo kao roba postoji i ima vrednost kao roba. Narod je roba.
Dakle, kao što je to već Žorž Munen (Georges Mounin), francuski lingvista, napisao u svom delu Filozofija i lingvistika, pojam komunikacije u epistemološkom smislu najbolji je pojam za uvođenje u današnju lingvistiku koja jezik definiše kao “instrument komunikacije”, a ne kao “izraz mišljenja”, i to ne zbog potrebe da se lingvistika upusti u polemiku sa filozofijom, već naprotiv - da ukaže na moć komunikacije u objašnjavanju glavnih pokretača funkcionisanja i evolucije jezika. Lingvisti se, napisao je Munen, ograđuju od tvrdnje da reč komunikacija pripada isključivo njima, iako je ona centralni pojam u strukturalnim lingvistikama, pogotovo ukoliko su one i funkcionalne. No, ono što lingviste čini osetljivim, kada je reč o pojmovima komunikacija i jezik, jeste upozorenje da nikada ne sme doći do sinonimije između jezika uopšte i komunikacije. Rukovođena ovim promišljanjem Žorža Munena, stekla sam utisak da se zapravo u seriji Novine jezik isključivo koristi kao “instrument komunikacije” kojim treba da se “završi” nekakav posao između lokalnog tajkuna i vlasnika Novina, jer sasvim je logično da lokalni tajkun, pored svega ostalog, kupi i najtiražniji list, to jest medijski prostor, kako bi osigurao sebe i svoje kriminalne radnje od novinarskog istraživanja, potom, komunikacija između lokalnog tajkuna i crkvenog velikodstojnika, između lokalnog tajkuna i budućeg predsednika, zatim komunikacija između crkvenog velikodostojnika i budućeg predsednika i tako sve u krugu komunikoloških vratolomija posttranzicijskog “instrumenta komunikacije” čiji je cilj opšta hipnoza narodne mase.
Veštom naracijom, jezikom, koji za razliku od pukog instrumenta komunikacije predstavlja izražavanje mišljenja i samim tim omogućava prostor za sagledavanje njegove evolucije - od javnog pa sve do medijskog prostora, iznoseći istinu posredovanu upravo istim tim medijima oblikovanu u serijski igrani format, Matanić uspeva da u svom opusu, koji je deo trilogije, iznese na “tacni”, dakle doslovno, stanje ne samo u Hrvatskoj, već na čitavom Balkanu, i to na osnovu lokalne priče. Međutim, ta naizgled lokalna priča skriva daleko širi narativ, gde svako od nas - ma gde da se nalazi i u kojoj god bivšoj republici a sad novoj državi bio, može imenom i prezimenom da prepozna sve te likove i to od nivoa državne vlasti, pa sve do lokalne samouprave. Svako od nas zatvoren u granicama svoje države ima neke svoje Novine koje ga hipnotišu od strane svih tih likova iz serije ogrezlih u korupciji i bespoštednoj borbi za nekakvu funkciju, naročito predsedničku. Ti likovi ne biraju sredstva žrtvujući sve što je potrebno, usput i tuđe živote, a sve uz pokliče “narod sve zna”, “narod nikada ne laže” i “ovom se narodu predugo lagalo”.
Setićemo se da je početak televizijskog i radijskog programa imao za cilj da produkuje američki san, kao i razne tuđe snove najrazličitijih sadržaja. Televizija, kao i radio, dugo su bili sredstva ratne propagande, zatim tvornice “snova”, potom “ratne”, strogo uslovno govoreći, propagande na svim poljima političkog, društvenog i socijalnog života. Medijski prostor danas je poprište ratnih borbi oko prostora, borba za svaki frejm, borba na život i smrt metaforički govoreći.
Matanić je uzeo kao pretpostavku - barem se meni čini ali i nekolicini teoretičara kada je televizijski format na Balkanu u pitanju, da “narod koji sve zna” zapravo spava dubokim snom, jer je dugo godina od posleratne retorike pa sve do današnjih beskrupuloznih obećanja i patoloških oblika održavanja naroda pokornim robljem uspavan do nivoa hibernacije u kojem se jedino još održavaju elementarne životne funkcije pod parolom “dobro je, može i gore” .
Matanić je u aprilu ove godine dao intervju za Vice, u kojem je govorio o jeziku objašnjavajući da njegova serija Novine takođe ima univerzalni karakter kao što je to slučaj sa serijom House of cards, ali i drugim sličnim serijama koje se bave istim ili sličnim temama. No, njegova serija, za razliku od navedenih, ima za temu lokalni događaj, te stoga ima i autentičan jezik koji je razumljiv nama koji delimo prostor na teritoriji bivše Jugoslavije. U prilog tome dodao je da je njegova serija ozbiljna, što ne znači da gore pomenute nisu, ali da je po svom sadržaju i jeziku jasno da se temi pristupilo ozbiljno, jer su i producent i scenarista novinari, te su tako svakom segmentu pristupili temeljno i precizno, u nameri da prikažu prokletstvo posttranzicije koje je stvorilo nekakvo hibridno doba u kojem je hibernacija jedan od vodećih načina preživljavanja. Sama serija u početku je naišla na neodobravanje, pa čak i na pokušaj cenzure, što je i logično, jer kome ide u prilog da se od pukog “instrumenta komunikacije” pređe na “izražavanje mišljenja”, te nije mogla biti odmah prikazana. Kasnije je, uz nesebičnu i progresivnu borbu tima serije, dobila termin na HRT1 u terminu od 20 sati.
Matanić tvrdi da je po prikazivanju prvog serijala jedan slučaj iz kriminalne povesti koji je godinama bio u fioci rešen. Serija je zamišljena kao trilogija, od koje se prva bavila medijima, druga se bavi politikom, a treća će se baviti sudstvom.
Na ovom mestu moramo se zapitati kako će inovacije u Matanićevom ključu, a koje se ogledaju u upotrebi medija u svrhu izricanja ili ukazivanja na istinu, biti percipirane od recipijenata?
Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein), austrijsko-britanski filozof, sledeći svoju osnovnu misao da je glavni zadatak mišljenja da na nedvosmislen način razgraniči mišljivo od nemišljivog i naznači jasnu granicu smislenog i besmislenog, smatrao je da je jezik upravo onaj okvir unutar kojeg se događa smisao i besmisao. Pitanje je upotrebe jezika? Čini se, nedvosmileno, da je Matanić upravo napravio ili povukao granicu kada je jezik serije pomakao od univerzalnog dramaturškog jezika koje koriste savremeni serijski formati sličnog ili istog sadržaja i premestio ga na polje saopštavanja istine kroz medijski format na način da se svako od nas može podjednako prepoznati i zamisliti nad situacijom u kojoj se zatiče i u kojoj biva pasivno ili aktivno. Ono što se nameće kao osnovno pitanje jeste kojim jezikom govore recipijenti na Balkanu? A drugo pitanje je da li će trilogija uspeti da razbudi barem dovoljan broj “spavača” koji će uistinu narodu, bez znaka navodnika, skrenuti pažnju na ono što zaista mora znati?
Vesna Maričić
