Nedostatak solidarnosti i zajedništva

Film “Bosanski lonac” reditelja i scenariste Pava Marinkovića, u koprodukciji Hrvatske, Austrije i Bosne i Hercegovine, predstavlja priču o osećaju gubitništva, ali i vraćanju samopouzdanja imigranata i o zajedništvu kao načinu spremanje jela iz naslova.

“To je moj četvrti i najličniji film. Postoje velike sličnosti između glavnog junaka Faruka i mene”, izjavio je hrvatski autor Pavo Marinković 23. jula na konferenciji za novinare na Paliću uoči projekcije svog filma u selekciji Paralele i sudari 31. Festivala evropskog filma na Paliću.

Naslov filma, dat prema jelu koje su spremali bosanski rudari, ima i dodatne konotacije koje je Marinković probao da iskoristi.

“U prvom redu, to je priča o bosanskom piscu koji je pre početka rata puno obećavao. Pobegao je iz Bosne, završio u nekoj rupi u Gracu, izgubio samopouzdanje i talenat, a da toga nije ni bio svestan. Počeo je da piše o hrani, umesto da piše svoj roman o rudarima, o svojim korenima i tome šta je zapravo Bosna”, rekao je Marinković.

Faruk, koga igra Senad Bašić, suočen je s deportacijom iz Austrije ako ne dokaže da je doprineo austrijskom kulturnom društvu. Poslednja šansa mu je pozorišna trupa koja bi odigrala komad koji je napisao još kao mladić. Farukov nevoljni povratak u pozorište prisiliće ga da shvati šta je zaista važno u životu.

Marinković je primetio da je zanimljvo što je austrijska kritika prepoznala metaforičnost naslova.

“Reč je o solidarnosti i zajedništvu. Da bi se napravio bosanski lonac onaj ko je siromašan doneće luk, a onaj bogati meso, ali je bitno da kuvamo zajedno, što u Evropi nedostaje. Postajemo sebični, nesolidarni, egocentrični”, ukazao je Marinković.

Kako je dodao, “i u Hrvatskoj nam to nedostaje, moram da se stidim kad dolaze pakistanski dostavljači hrane, a neke budale ih prebiju. Nažalost, nemamo saosećanja”.
Prema njegovim rečima, pomenuta metaforičnost je okvir, a priča o Faruku i njegovom vraćanju sebi je pravi smisao filma.

“Glavni junak se nije snašao. Ja sam kao mladi hrvatski, govorili su – daroviti dramski pisac, došao u Beč 90-ih godina. Vremenom, i ne znajući, kopnio sam kao umetnik i gubio samopouzdanje. Taj proces je trajao tri- četiri godine. Trebalo je da me neko lupi nogom u zadnjicu da ponovo počnem da pišem. Onda sam se vratio u Hrvatsku. Osvestio sam taj proces. Ovaj film je o tom procesu. Nije o gubitku dozvole boravka nego o gubitku samog sebe, gubitku samopouzdanja i vraćanju tog samopouzdanja”, izjavio je Marinković.

Marinković je primetio da je zanimljivo da je režirao na tri jezika – “nemačkom, našem i engleskom”.

“U glumačkoj podeli su bili ljudi koje inače ne možete da skupite zajedno, od austrijskih zvezda, preko Zlatka Burića iz Danske, do Bosanaca iz ‘Audicije’ - sve skupa jedan blagotvorni, ali naporni proces. Sve je bilo prilagođeno glumcima. Snimali smo praktično, sa dve kamere, pa smo u montaži tražili prave dublove”, naveo je Marinković.

“Ono što je meni najvažnije – ovo mi je čak 16. festival u proteklih 11 meseci. Samo u Austriji smo imali više od 20 projekcija s publikom. Na neki način smo vratili dijasporu u bioskope. Čudno, ali takmičili smo se po broju gledalaca i bili čak bolji od vašeg ‘Tome’ (Dragana Bjelogrlića), što je za jedan mali niskobudžetni film veliki uspeh”, kazao je Marinković.

Prema njegovim rečima, najveća mu je satisfakcija da “gleda te Bosance, Hrvate, Srbe i druge imigrante posle filma”.

“Sa suzama u očima govore - konačno smo dobili film o nama. To jeste film o izbeglištvu. Razgovori koje sam imao s ljudima posle projekcija išli su od običnih porodičnih priča, pa bi prešli na Andrića i ‘Travničku hroniku’, a završili sa Ekatarinom Velikom. Pričali smo o tome koliko je naših ljudi otišlo van zemlje, kakvi su njihovi životi. U Hrvatskoj ne postoji prevelika empatija za njima, to je ono – otišao je van, pun je para, ko ga šiša. U Bosni je to malo drugačije”, dodao je Marinković.

Marinković je naveo i da mu je “put po austrijskim bioskopima bio uzbudljiv”.

“Zapravo smo postali deo korpusa austrijske kinematografije. Radili smo s malim budžetom, bio je to u smislu produkcije moj najteži film, ali mi je unutrašnja satisfakcija najveća”, rekao je Marinković.

Na Festivalu na Paliću Marinković je gostovao i 2017. godine, kada je osvojio publiku komičnom dramom “Ministarstvo ljubavi”.

“Ovde se osećam odlično. Atmosfera je antitoksična, što je za filmaše jako dobro. A Subotica je kao grad multikulturalno otvorena. S obzirom na to da živim u Beču, moram da kažem da su Subotičani pristojniji od Bečlija. Postoji jedna ležernost i neki evropski štih koji je otvorenost, uživam biti tu”, izjavio je Marinković, autor i filmova "Ljubavni život domobrana" (2009) i "Trešeta" (2006) (sa Draženom Žarkovićem), kao i igranog dokumentarca "Okupacija, 27. slika" (2013).

Rođen u Zagrebu, Marinković je diplomirao dramaturgiju na Akademiji dramske umetnosti. Prve pozorišne predstave objavljene su mu i praizvedene početkom 90-ih. Nakon desetogodišnjeg rada kao dramaturg-urednik u Dramskom programu Hrvatske radio-televizije (1996-2005), započeo je karijeru kao frilenser pisac i reditelj.

Festivalski sajt je palicfilmfestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

*Naslovna fotografija: Damir Vujković

(SEEcult.org)