Naučiću vas da letite

GORANKA MATIĆ O KULTURNOJ KLIMI, PRIJATELJSTVIMA, USPESIMA...

Razgovor vodio Savo Popović

Kad nam grad bude čistiji i glava će nam biti bistrija. Moderna vlast treba da prati svoje vreme poput onih koji su angažovali Lubardu ili Milunovića za dekorisanje zvaničnih državnih institucija.Tadašnji političari su prepoznavali svoje savremenike u likovnoj umetnosti. Osim Debeljkovićeve istorije srpske fotografije mi nemamo nijednu relevantnu knjigu.

Goranka Matić, In memoriam Julije Knifer 2005, fotografija u boji

Po obrazovanju istoričarka umetnosti, Goranka Matić u stručnim novinarskim krugovima važi za vrsnog profesionalca i urednika, u umetničkim krugovima, mogli bismo sa sigurnošću da tvrdimo - uživa još veći ugled.

Zahvaljujući svom karakteru i temperamentu, znatiželji i kreativnosti, ona je uspela da ove dve pozicije spoji, pa je dobila i ugled i kvalitet.

Povodom 10 godina Galerije "Artget" Kulturnog centra Beograda, urednici programa koji su se ovde smenjivali svakih godinu, dve biraju po jednog izlagača. Jovan Čekić se odlučio za Goranku Matić i ona je 11. februara publici predstavila svoju "Mrežu sećanja" sa 200 fotografija*. Njene fotografije su ovekovečile mnoge prelomne trenutke, najavile nove zvezde, "objasnile" poznate stvaraoce, ali filter za ovu izložbu bio je kompjuter, pa izbor čini deo njenog bogatog opusa - isključivo fotografije koje je slala elektronskom poštom.

Serija duhovitih fotografija sa Gorankinom sloganima: fingiranje predizborne kampanje iz devedesetih. Aleksandar Antić u ulozi predsednika poručuje "Naučiću vas da letite. Glasajte za mene nebeski narode", "Naš predsednik običan čovek, sa šaranom upecanim u toku prvog kruga izbora". Sa Gorankinim fotografijama prolazimo njenim Moravicama, srećemo se sa Marinom Abramović, Marijom Dragojlović, Šijanom, Makavejevim, svedoci smo otvaranja izložbi u Beogradu, Istanbulu, Beču, Tirani. Scene bombardovanja Beograda, svadbe, rođendani. Alter imago na početku karijere, Dragoslav Srejović, Mrđan Bajić pre tri decenije i danas...
 

Vaša izložba zapravo predstavlja jedan sentimentalni dnevnik?

GM: Definitivno to je sentimentalna priča. Drugo i ne može da bude. Izložene su kućne fotografije mojih prijatelja kojima sam naknadno slala fotografije mejlom.

Naši najpoznatiji stvaraoci čine krug vaših prijatelja pa koliko je od te kreativne atmosfere ostalo danas?

GM: Svi moji prijatelji iz bivše Jugoslavije ostali su i danas moji prijatelji. Da li sam dobro birala prijatelje ili je to život namestio ni danas ne znam. Ali, kulturni prostor koji je postojao za nas nije isečen novonastalim granicama. To su ljudi sa stavom koji nisu bili zatrovani dnevnopolitičkom propagandom. Danas se ne srećemo tako često jer mnogi sad žive u inostranstvu, a i ostarili smo, manje putujemo.

Druženje su dobrim delom zamenile virtuelne veze?

GM: Uz pomoć kompjutera skoro sve nam je dostupno. Štampa, izložbe. Interesovanja su drugačija i ne možemo da gledamo na veze iz naše perspektive od pre 30 godina. Možda mlade Beograđane više interesuje šta se dešava u Londonu nego u Zagrebu, a Zagrepčanima je privlačniji Beč od Beograda. Danas je sve blisko. Događaje u Kairu ljudi tumače kao nama vrlo bliska dešavanja u regionu jer treba svega sat i po leta do tih odredišta.

Ima li vaša uloga fotografa svojevremeno u preizbornim kampanjama veze za vašim političkim opredeljenjem?

GM: Ja sam pre svega posmatrač i analitičar. Promena sistema me je zatekla kao zrelu ženu i ja se ne "palim" tako lako. Nisam ravnodušna. Tada devedesetih nisam slikala Slobu, nisam slikala Šešelja, angažovale su me političke grupacije koje su se zalagale za promene u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji. Socijalističa partija i radikali me, na primer, nisu ni zvali pa nisam ni bila u situaciji da biram.

Pa, kako danas ocenjujete promene?

GM:Proces je dugotrajan, jer radi se o "vađenju kestenja iz vatre". Ali važno je da se podigne građanska svest da bi mogli da kontrolišu one koje su birali, a kod nas toga još nema. Kad ta svest bude razvijena - tad ćemo i moći da vladamo sa našim političatrima. Ljudi još ponajviše kukaju za vođom, a to zapravo znači da su nesigurni u sebe. Pa i ovi sindikalni protesti pokazuju da se ljudi bune zbog svojih egzistencijalnih problema, a ne sa svešću da treba korenitije da menjaju odnose. Za demokratiju je potrebniji prosevećeniji svet i možda to počinje od nebacanja pikavaca po ulici. Kad nam grad bude čistiji i glava će nam biti bistrija.

Često su u vašem fokusu izložbe umetnika...

GM: Politička scena u zemlji je preslikana na onu likovnu. Iste su. Postoje dve opcije - tradicionalistička i druga koja želi da bude u dosluhu sa svetskom scenom. Kao i u politici, i na likovnom planu postoji borba za prostor i plasiranje određene vrste umetnosti.

To je i priča o društvenom sistemu. Kad pogledamo šta je na zidovima naših političara, korporacija, sve govori. Nasuprot tome, o dekorisanju obnovljenog Rajhstaga u Berlinu vodili su računa najistaknutiji istoričari umetnosti koji su angažovali najznačajnije savremene umetnike. Ne zaboravimo, tom prilikom je napravljen konkurs!

A, kod nas?

GM: Kod nas imamo u Skupštini izložbu groznih portreta predsednika Skupštine po ukusu nekih sekretarica. A, taj ukus može da se prati i po kancelarijama. A, kad neko hoće da se istakne kaže imam Lubardu, Šumanovića... To je vrhunac savremenosti - kao da je vreme stalo. Ti umetnici su tržišno bitni, ali moderna vlast treba da prati svoje vreme kao što su to pratili oni koji su angažovali Lubardu ili Milunovića za dekorisanje zvaničnih državnih institucija. Tadašnji političari su prepoznavali svoje savremenike u likovnoj umetnosti.

Grad je ukinuo one godišnje otkupe?

GM: E, sad ćemo se uvek izgovarati teškom materijalnom situacijom. Pa u ovim vremenima smo platili i portrete predsednika Skupštine. Znači, bitna je - svest, izgovora nema. I na tom planu zaostajemo za našim susedima.

Zar Srbija nije išla u korak sa svetom bar kad je fotografija u pitanju?

GM: Dageru je francuska Akademija nauka priznala autorsko pravo na pronalazak fotografije 1839, a već 1941. Anastas Jovanović na dvoru fotografiše kneza Mihaila. Srbija je bila u koraku sa svetom, ali bez kontinuiteta. Sem Debeljkovićeve knjige o istoriji srpske fotografije, mi nemamo nijednu relevantnu knjigu. Nema istraživača i nema ulaganja. U Vojnom muzeju postoje fenomenalne fotografije iz Prvog svetskog rata, jer je postojala fotografska četa, odnosno država je vodila računa. Danas eventualno možemo strancu da poklonimo knjigu sa lepim pejzažima Srbije.

VRHUNSKA KLASA

Zahvaljujući raznim nemilim događajima, u Srbiji se izrodila odlična generacija fotoreportera koja je dosta radila i za strane agencije. Mnogi od njih su otišli u inostranstvo. Imamo vrhunsku klasu fotoreportera i novu generaciju koja se bavi digitalnom fotografijom i kompjuterima. Zahvaljujući demokratizaciji zbog digitalnih fotoaparata, možemo reći da, kao što smo svi pismeni, ali samo poneko je pisac - svi znamo da snimamo, ali tek poneko je i fotograf.

*Izložba Goranke Matić “Mreže sećanja” otvorena je do 2. marta u Galeriji Artget