Na ivici snage i strpljenja

Tribina o kulturnoj politici u Srbiji, održana 23. marta u krcatom Bitef teatru, pokazala je još jednom da je kulturna scena u katastrofalnom stanju i gotovo na ivici opstanka, ali je ključno pitanje o načinu na koji je moguće izdejstvovati promenu stanja i obezbediti novi, održivi okvir delovanja, ostalo otvoreno.

Solidarnost je ponovo, kao i na niz sličnih skupova u poslednje vreme, bila jedna od ključnih reči koja se mogla čuti u višečasovnoj, na momente burnoj diskusiji, u kojoj su došli do izražaja i deprimiranost, razočaranost i dezorijentisanost osiromašene kulturne scene, ali i doza nove energije i svesti o potrebi zajedničkog delovanja prema državi i drugim nivoima vlasti na kojima su se, kako je primećeno, promenile u poslednjih 15-ak godina sve političke opcije, ali nijedna nije pridala kulturi značaj koji joj pripada u društvu.

“Prave promene u proteklih 15 godina nisu se desile ni na kulturnoj sceni, a još manje na polju kulturne politike”, rekla je u uvodu profesorka Fakulteta dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić, ocenjujući da je “presudno shvatiti kako koncipirati kulturnu politiku za novu ulogu kulture u društvu” koja ne može da se svede na kulturnu industriju, jer “ona nije ni zabava, niti način za sticanje novca”.

Uz nepostojanje strateškog okvira razvoja i godinama smanjivani državni budžet za kulturu, koji je ove godine svega 0,62 odsto, osiromašenu i nemotivisanu privredu za sponzorstvo, anahrone, međusobno neusklađene i selektivno primenjivane zakone, neadekvatan obrazovni sistem, koji bi zapravo trebalo da bude osnova kulturne politike, kao ključni problem navedeno je i odsustvo kriterijuma vrednosti, koji se svode na zadovoljavanje partijskih interesa stranaka na vlasti.

Tribinu je organizovao, inače, Organizacioni odbor za obeležavanje desetogodišnjice ubistva Zorana Đinđića, odnosno Liberalno-demokratska partija, čiji je lider Čedomir Jovanović izazvao, međutim, dodatno burnu reakciju većine govornika i publike - oštrom kritikom institucionalnog sistema kulture i stavom da od države, za koju je rekao da zapravo i ne postoji, i ne treba očekivati ništa, jer su kase prazne.

Većina učesnika zastupala je suprotan stav - da je državni budžet zapravo jedini od kojeg se može i mora očekivati podrška. Čule su se i ocene da nije tačno ni da nema para, već se neadekvatno i netransparentno raspodeljuje. Takođe, ocenjeno je da država treba da obezbedi održivi razvoj kulture adekvatnom kulturnom politikom, a da li bi ona bila etatizovana ili bi nadležnosti bile prenete na stručnjake, kao što je u pojedinim evropskim zemljama, mišljenja su ostala podeljena.

Da je i u Evropi poslednjih godina, usled ekonomske krize, primetno nazadovanje u polju kulturnih politika, ukazala je profesorka Šešić, navodeći da se pokazuje neuspešnim čak i čuveni holandski model za koji se ona, inače, godinama zalagala (strateško planiranje, četvorogodišnje finansiranje, departizovanje kroz sistem koji se nije poklapao sa izborima za parlament, već se prenosio naredne dve godine…).

Kao alternativu etatizovanoj kulturnoj politici, ona je navela model tzv. produžene ruke, koji podrazumeva prenošenje državnih nadležnosti na stručna tela ili nezavisne fondove za kulturu kojima onda upravlja struka, a novac se pribavlja od poreza na lutriju, alkohol, cigarete…

“Mi nemamo takve fondove. Filmski centar Srbije ne funkcioniše... U ozbiljnim zemljama takvi fondovi postoje za celokupan kulturni život”, rekla je Milena Dragićević Šešić, napominjući da kultura nigde u svetu ipak nije potpuno mimo državnog budzeta, pa čak i u zemljama krajnjeg liberalnog kapitalizma, gde veliku ulogu imaju privatni sponzori.

“SAD takođe imaju kulturnu politiu, i na nivou federalne države, i saveznih država, kao i gradova”, rekla je Milena Dragićević Šešić, koja je članica Saveta za kulturu gradonačelnika Beograda, a i ranije je bila u savetodavnim telima koja su, kako je rekla, bez ikakvog stvarnog uticaja.

“Uvek smo se bavili savetovanjem demokratski orijentisanih vlasti i uvek sam se pritom osetila krajnje izdanom - kada je dolazilo do konkretnih slučajeva… Saveti često postaju paravan za političke odluke koje, kada se donesu, nemaju veze sa tim što je savetovano”, rekla je ona.

Prema njenom mišljenju, Srbiji je zato potrebna kulturna politika koja će omogućiti da struka ima odlučujuću ulogu u donošenju ili argumentovanju odluka. A do tada je potrebno promeniti narativ i zapitati se šta možemo da uradimo sami, uz solidarnost, dodala je ona.

Nagrađivana glumica Mirjana Karanović, koja je i profesorka Akademije umetnosti, rekla je da sadašnja stagnacija kulture u Srbiji predstavlja nazadovanje, te da danas i sama reč kultura postaje nešto pogrdno, pa se zato i postavlja pitanje da li je uopšte potrebna.

“Stalno smo u iščekivanju nekog kulturnog modela prema kojem možemo da se odredimo - još od 80-ih… Sve ovo vreme imali smo ogromno strpljenje i mnogo energije koju smo želeli da uložimo u stavranje boljeg društva. Ulagali smo čak i u određene političke opcije, nadajući se da će se saradnja sa njima vratiti nekim rezultatom da imamo neku sigurnost u kulturi. Danas nemamo kud, osim da opet počnemo da govorimo o tome”, rekla je Mirjana Karanović.

Na teško stanje institucija kulture, pa čak i najvećih i najstarijih festivala, ukazuju podaci da je Bitef teatar, na primer, 2009. imao budžet od 14 miliona dinara, a sada je spao na tri i pritom još nije potpisao ugovor sa gradskim vlastima. Budžet Oktobarskog salona, koji organizuje Kulturni centar Beograda, prepolovljen je u odnosu na pre četiri godine, a kako je rekla producentkinja Bitef teatra Anđelka Janković, pre par godina lakše je bilo naći pare za studentski teatarski festival, nego danas za BITEF.

Da su i pojedinačni umetnici na ivici snage, ukazao je mladi i nagrađivani reditelj Stevan Filipović, jedan od moderatora tribine, koji je naveo da je mogao “Šejtanovog ratnika” i “Šišanje” da “snimi gerilski” i van institucija, ali da se mora naći okvir ukojem je moguće živeti od svog rada.

“Promenili su se do dosad svi na vlasti, ali za nas nikada nije bilo novca… Ja imam 30 godina i ovo (snimanje filmova) može da bude jako bizaran hobi za nekoga koje obezbeđen…. Ja mogu gerilski da snimim dva, ali treći ne mogu”, rekao je Filipović.

“Ne može dugo da se radi bez honorara, deprimirajuće je… Onda nastaje i veliki broj jeftinih projekata” koji nemaju dugovečnost, rekla je Anđelka Janković iz Bitef teatra.

O posebno teškoj situaciji u oblasti filma, za koji ove godine nije predviđen ni dinar u budžetu, govorio je i reditelj Darko Bajić, nabrajajući “nule” u dosadašnjoj i sadašnjoj kulturnoj politici koje su dovele kinematografiju do prosjačkog štapa. Prva je, kako je rekao, bilo uništavanje tehničke baze za filmove, zbog čega su domaći autori izgubili milione u drugim zemljama, a zatim je usledilo i uništavanje bioskopske mreže. To je i lično osetio na primeru ugašenog bioskopa “Balkan” koji je jedno vreme bio uspeo da oživi. Bajić je ukazao i da FCS već šest meseci čeka odgovor Ministarstva kulture na izbor novog direktora (reditelj Dragan Marinković), na osnovu konkursa predviđenog Zakonom o kulturi. U međuvremenu su se filmski radnici suočili i sa “nulom” za film u budžetu, a sada i sa Nacrtom zakona o javnim dobrima, koji je u koliziji sa odredbama Zakona o kinematografiji prema kojima bi za podršku domaćem filmu trebalo da se izdvajaju sredstva od pretplate na javni servis, odnosno od RATEL-a i RRA.

“Krajnje je vreme da se udružimo i branimo svoje pozicije”, rekao je Bajić, ocenjujući i da će mlada generacija optužiti današnju da ništa nije uradila da spreči uništavanje kulture.

I direktorka Bitef teatra Jelena Kajgo rekla je da je neophodno “pod hitno da se menjaju stvari”, svesna da je i na širem društvenom planu teška situacija i da živimo u opštoj “rialiti šou atmosferi”.

Učesnici tribine posebno su ukazali na pogubnost sve češćeg stava među političarima da kulturne institucije treba izbaciti na tržište i da treba forsirati kulturnu industriju i zabavu.

Većina učesnika ocenila je da je za opstanak kulture stoga neophodno povećanje državnog budžeta, kao praktično jedinog preostalog izvora finansiranja.

Prema rečima Jelene Knežević, sponzorstvo danas nije rešenje, jer se svodi na političke odluke ili izlazak na “crno tržište”. Evropski fondovi su, kako je rekla, pogodni za prateće programe i na njima se ne može bazirati ceo festival, kakav je BITEF, recimo. S obzirom na neizvesnost budžeta kojima raspolažu institucije, gubi se i mogućnost za mnoge koprodukcije i partnerstva, za koja, inače, postoji veliko interesovanje iz sveta.

“Zato je državni budžet neophodan”, rekla je ona, dodajući da ljudi u kulturi proteklih godina nisu mogli da se oslone na teoriju menadžmenta, već na krizni menadžment. To je moguće raditi par godina, ali onda dolazi situacija da “samo čekamo da se pojavi vuk”, kao iz priče o pastiru, dodala je Jelena Knežević.

Uz kritiku vlasti i isticanje potrebe proaktivnog odnosa, mnogi učesnici tribine pokazali su i samokritičnost, pozivajući i na veću solidarnost koje danas nema ni u struci, a još manje između struka.

“Svi se bore za svoj festival, svoju instituciju, svoj projekat…”, rekla je Jelena Knežević.

Dramaturškinja Milena Bogavac ocenila je da u duboko podeljenom društvu, kakvo je u Srbiji, većina ljudi u institucijama vodi prvo računa o ličnim interesima, pa o stranačkim, a tek onda o profesionalnim. “Nema solidarnosti… Kada neko štrajkuje, trebalo bi svi da se pobunimo”, rekla je ona, ukazujući i na problem odliva scene, zbog čega je “priča o baštinjenju i nacionalnom interesu prazna priča”.

“Za koga da baštinimo kada ljudi odlaze odavde”, rekla je ona, dodajući i da sve manje umetnika sa strane dolazi u Beograd i Srbiju, jer nema uslova za rad.

Mirjana Karanović rekla je da današnje stanje vidi kao rezultat dugogodišnjeg pogrešnog viđenja kulture kao nečega što je za malu, elitnu grupu ljudi.

“Nikakvog nacionalnog interesa ne vidim u ovome kako se vodi kultura danas. To je direktno uništavanje nacionalnih interesa i nacionalne kulture”, rekla je ona, dodajući da uspeh danas zavisi od toga ko kako može da se snađe i koliko ima energije i ličnih kontakta.

“Lične veze ne smeju da budu kriterijum, a to je ključna stvar poslednjih 20-ak godina na osnovu koje se meri uspeh”, konstatovala je ona.

“Pretvorili smo se u društvo koje više ne zna šta je dobro, šta nije. Mene lično i veliki broj drugih ljudi to stanje čini nesigurnom, depresivnom. Mnogi odustaju od stvaranja, povlače se…”, rekla je Mirjana Karanović, dodajući i da bi volela da ljudi u kulturi u budućnosti budu manje publika i lobisti političkih opcija i da počnu da lobiraju pre svega za svoju struku i svoju umetnost, ono čime se bave.

“Mnogi su u ovim političkim igrama i borbama bili su zloupotrebljeni, vrlo naivno misleći da će dobiti neki prostor da se dokažu. Da li će neko snimiti film ili uraditi predstavu ne treba da zavisi od toga da li poznaje nekog političara, da li gradonačelnik to voli ili ne, nego od čvrstih kriterijuma prema kojima može da se postavi”, rekla je ona.

I Anja Suša, koselektorka BITEF-a i nekadašnja direktorka Malog pozorišta “Duško Radović”, ocenila je da je veliki problem odsustvo objektivnih kriterijuma. Njihovo uspostavljanje dovelo bi do razaranja sistema i ostanka mnogih ljudi iz stranaka bez posla.

Prema njenim rečima, i etatizovana kulturna politika može da bude dobra, a kao primer je navela Švedsku, posebno ističući odnos kulture i obrazovanja u toj zemlji u kojoj trećina budžeta za kulturu odlazi na decu i mlade.

Za razliku od Švedske, u Srbiji je odnos kulture i obrazovanja posebno problematičan, na šta su ukazali još neki učesnici rasprave.

“Naša kulturna politika se uništava u sferi obrazovanja. Proces obrazovanja čini sve da ogadi kulturu generacijama koje dolaze”, rekao je Miljenko Dereta, poslanik LDP-a i direktor Građanskih inicijativa, koji je uoči prošlogodišnjih izbora pominjan kao mogući ministar prosvete.

Dereta je ocenio i da je sama tribina reakcija na “jednu politiku”, te da je “ograđivanje pogrešno”. Dodao je i da je mislio da će skup biti više aktivistički, pa mu diskusija deluje kao komemoracija.

Lider LDP-a Čedomir Jovanović ocenio je da je kultura svesno uništena 90-ih, jer je direktno oponirala onome što je bilo nacionalno.

“Ako želimo da govorimo o kulturi kao žrtvi politike, taj proces je dvosmeran. Ne kažem da ste vi akteri one kulture koja je kontaminirala naše društvo jednom destruktivnom, devijantnom, banalnom politikom, kojoj je dopustila da dominira našim životima”, rekao je Jovanović, ocenjujući i da ljudi u kulturi danas pogrešno očekuju pomoć od države, jer država zapravo ne postoji.

Prema njegovim rečima, pitanje je kako mobilisati “onaj segment društva kultura kiseonik”.

“Mi bez kulture ne može da živimo. Možemo da živimo bez BITEF-a, FEST-a, bez niza muzičkih škola… ali kultura je nešto više od toga, to je kiseonik koji nam je potreban. Gde je rokenrol? Gde su klubovi? Videćemo gde postoji životna energija. Ona nije u institucijama…”, rekao je Jovanović, navodeći i da je LDP pokušala da reformiše pojedine institucije koje su joj pripale u podeli nadležnosti na gradskom nivou, ali nije u tome uspela zbog niza administrativnih i drugih prepreka.

“To su institucije koje su kreirane u vremenu koje više ne možemo ni da protumačimo, a kamoli da ga razumemo…”, rekao je Jovanović, ocenjujući da je potrebno konstatovati da se “sve oko nas srušio” i da ljudi u kulturi ne mogu više da budu u poziciji kao pre 30 godina, očekujući da će nešto da dobiju od države. Zato je ocenio da je mnoge institucije kulture bolje ukinuti, a egzistenciju planirati oslanjanjem na same sebe, jer je, kako je naveo, sve drugo klijentalizam.

Jovanovićevo izlaganje izazvalo je burne reakcije u publici, pa je bilo i povika da ljudi nisu došli da bi dali podršku jednoj političkoj opciji, kao i ocena da nije problem samo u tome što su sada na vlasti naprednjaci i socijalisti.

Profesorka Dragićević-Šešić ocenila je da iz Jovanovićevog izlaganja očigledna “ogromna mržnja političara prema institucionalnom sistemu kulture”, i to u trenutku kada institucije dobijaju finansijsku podršku ispod svakog nivoa i kada ih zapravo nema dovoljno, posebno u unutrašnjosti Srbije.

Mirjana Karanović rekla je da nema problem sa političarima, već sa njihovim lažima.

“Izneverili su sve ono u šta smo poverovali. Osećamo da smo presekli te veze”, rekla je ona.

“Mi više ne znamo ko su naši partneri. Devedesetih sam bila ponosna što su se razne generacije i ljudi udružilili protiv (Slobodana) Miloševića. Mi sad moramo da prepoznamo da je naš zajednički interes da nešto pokrenemo, a to više nema ni sa čim veze. Mi mislimo da treba da postojimo, ne da se ukinemo. Ovo jeste sahrana jednog perioda, ali nikako da se prekrijemo zemljom i zaćutimo”, naglasila je Mirjana Karanović.

Na tribini je prikazan i animirani film "Kulturko", koji su pripremili Stevan Filipović i Milena Bogavac, satiričan prikaz teškoća kulturnih radnika u pokušaju da izdejstvuju podršku nadležnih za svoje projekte.

(SEEcult.org)