Monografija o činu darivanja

Poklon-zbirka Dragoslava Damnjanovića Narodnom muzeju u Beogradu, koju čini više od 200 radova savremenih umetnika iz Srbije, regiona i sveta, predstavljena je na izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije do kraja maja, a upotpunjena je i reprezentativnim katalogom koji je, kako je istakla profesorka Lidija Merenik na promociji, izuzetna monografija o činu darivanja, ali i knjiga celovito muzeološki upotpunjena sa određenim segmentima zbirke.

“Ovo je pozitivan primer šta jedna institucija mora da uradi kada dobije poklon, a ne možemo se pohvaliti da je to uvek slučaj kod nas”, rekla je Lidija Merenik, recenzentkinja kataloga “Poklon-zbirka Dragoslava Damnjanovića”, objavljenog na 365 strana, u izdanju Narodnog muzeja.

I profesor Jerko Denegri, takođe recenzent, istakao je da izložba Damnjanovićevog poklona i jedinstvo zbirke i knjige, čine ceo poduhvat potpunim.

“Radi se o dve priče koje su se srećno povezale”, rekao je Denegri 5. maja na promociji u Narodnom muzeju.

Okosnicu poklon-zbirke čine radovi Radomira Damnjanovića Damnjana, darodavčevog brata, ali i radovi umetnika kao što su Marina Abramović i Ulaj, Braca Dimitrijević, Julije Knifer, Raša Todosijević, Stojan Ćelić, Dušan Otašević, Marko Čelebonović, Branko Miljuš, Radomir Reljić, Goran Trbuljak, Eugen Feler, Branislav Karanović...

Izložba u Muzeju 25. maj

Direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin rekla je da katalog “Poklon-zbirka Dragoslava Damnjanovića” predstavlja pokazatelj nekih novih pravaca u kojima Narodni muzej može dalje da istražuje.

Lidija Merenik istakla je da je darivanje, kao plemeniti i moralni čin, važno za nasleđe kulture, kao i istorizacija i muzealizacija, koje daju smisao daru i predstavljaju ga javnosti.

Ističući izuzetne studijske tekstove Ljubice Miljković i Gordane Stanišić, koji “ne samo da istorizuju, nego daju nove doprinose u interpretiranju radova”, Lidija Merenik je posebno pohvalila i što knjiga o Damnjanovićevoj poklon-zbirci sadrži kompletan katalog dela i bibliografiju umetnika, jer bi bez toga to “bila samo slikovnica”.

Lidija Merenik iznela je, i kako je rekla, malu primedbu zbog toga što zbirka u katalogu nije predstavljena kao celina, mali muzej, već je bilo nužno podeliti je po tradicionalnoj klasifikaciji kako se zbirke dele u Narodnom muzeju.

“Nije to kapitalno pitanje kada je reč o kvalitetu tekstova, ali je pitanje kako jedna kompletna celina kao što je ova zbirka može, razbijena na formalne podele, da funkcioniše kao deo jednog velikog organizma, jer ova celina ima jedan smisao”, rekla je Lidija Merenik.

I Denegri je istakao da je reč o nestandardnoj zbirci i nestandardnom poklonu, nastalim iz “bliske relacije dve osobe koja je bitna za sam karakter kolekcije, a i karakter knjige”.

Ukazujući na teškoće slobodnog umetnika u socijalizmu, svetu bez umetničkog tržišta, Denegri je rekao da je Damnjan trebalo da ima žestoke i tvrde živce da bi se kao umetnik iskazao u takvim uslovima. I u Italiji, kada je otišao 1974. godine, nije mu bilo lako da obezbedi egzistenciju, iako je tamo kapitalizam, dodao je Denegri, konstatujući da je Damnjan ipak sve to mogao, između ostalog, i zato što je njegov stariji brat bio kao dobar duh koji mu je pomogao u tom životnom opstanku.

Radomir Damnjan, Autoportret, 1979.

Denegri je istakao i da celu kolekciju “opkoljava velika emocija” kojom ju je Narodni muzej primio.

Prema rečima Denegrija, entuzijazam Narodnog muzeja povodom Damnjanovićevog poklona ukazuje na to da ta “drevna ustanova tek čeka da se bavi modernom i savremenom umetnošću”.

“Poklon i obrada tog poklona na takav način su sasvim retki u našim institucijama”, dodao je Denegri.

I sam darodavac Dragoslav Damnjanović pohvalio je Narodni muzej i sve njegove službe koje su bile angažovane proteklih pet godina na obradi poklon-zbirke - od čišćenja, konzervatorskih radova, do pripreme izložbe i pisanja tekstova.

“Narodni muzej je od početka pokazao pozitivan stav i danas osećam jaku toplinu sa njihove strane”, rekao je Damnjanović, dodajući da je katalog o njegovom poklonu “primer kako institucije treba da rade”.

Prema rečima Gordane Stanišić, rad na toj knjizi joj je predstavljao i zadovoljstvo i provokaciju, s obzirom da kolekcija jeste kompaktna, ali je heterogena po sadržaju i materijalu (radovi na papiru, slike, skulpture...) radova najznačajnijih umetnika 60-ih i 70-ih godina - domaćih, iz regiona, ali i stranih.

“Nemoguće je držati je u celini, jer muzeološki uslovi to ne dozvoljavaju”, rekla je ona, dodajući da je “knjiga referentna kao knjiga celine”.

U muzeološkom smislu bilo je važno prihvatiti i obraditi ovu zbirku, koja obuhvata autorski i stilski reprezentativne radove, koji i daju poseban značaj kolekciji, dodala je Gordana Stanišić.

Otvaranje izložbe u Muzeju 25. maj

Damnjanović je zahvaljujući umetnicima koje je okupio u zbirci, dodajući da je poklonom Narodnom muzeju odužio dug svim slikarima koje je poznavao.

Prema rečima Damnjanovića, i umetnici su vrlo zadovoljni njegovim činom.

Rođen u Mariboru 1934. godine, Dragoslav Damnjanović je je diplomirao na Pravnom fakultetu 1960. i radio u Gradskom saobraćajnom preduzeću u Beogradu do penzionisanja 1995.

Sakupljao je dela umetnika koji su stvarali i izlagali u Beogradu, kao i onih čija se delatnost odvijala u Milanu, Zagrebu, Parizu, Londonu, Tokiju ili nekom drugom gradu.

Zbirka je sakupljana više decenija, a sadržajem i strukturom prati tendencije vezane uz krug umetnika bliskih stvaralaštvu Radomira Damnjanovića.

Zahvaljujući Damnjanovićevom poklonu, Zbirka jugoslovenskog slikarstva XX veka Narodnog muzeja obogaćena je sa 222 dela, od čega su 72 slike domaćih i stranih autora.

Julije Knifer, mn 61-69, 1961-1969.

Najveću celinu čini 130 umetničkih dela na papiru jugoslovenskih autora koji predstavljaju dva koherentna jezgra - jedno koje je obeležilo 60-te i drugo iz 70-ih godina, što kolekciji daje identitet najsadržajnijih i najintrigantnijih perioda i umetničkih praksi modernijeg doba, u integralnom, i što je od posebnog značaja, tada interaktivnom jugoslovenskom prostoru.

Iako skulptura nije bila u fokusu interesovanja kolekcionara Damnjanovića, zbirka ipak sadrži skulpturu “Figura” iz ranije faze Kolje Milunovića.

Inostrani deo kolekcije čini šest dela italijanskih umetnika različitih generacija. Ona su nastala u rasponu od 40 godina, od 1966. do 2005, od “Jabuke” Đuzepea Galiciolija do slike “Pop Scratch N39” Jakopa Prine. Osim ostvarenja Guljelma Kavelinija “Destrukcija-samokritika”, koje se može označiti kao objekat-asamblaž, ostali radovi su izvedeni u tradicionalnim likovnim tehnikama, kao slike na platnu i dasci.

Većina radova iz grafičke zbirke Damnjanovića vezana je za aktivnosti Studija 16/e. To se odnosi kako na radove koji su proistekli iz aktivnosti umetnika u tom prostoru, tako i na one koji nisu neposredno sa njom bili povezani, ali su joj srodni.

Studio 16/e delovao je između 1975. i 1985. u Torinu, kao mesto za realizaciju različitih umetničkih aktivnosti i bio je svojevrsna galerija otvorenog tipa. Osnivači su bili italijanski umetnici Santo Leonardo, Mario Toci, Davide Vesio, Pietro Kacola.

Takođe, zahvaljujući aktivnostima Radomira Damnjana, pre svega u kontekstu mejl-arta, u Narodni muzej su stigla i dela Eduarda Aroja, Sezara, Luiđija Ontanija, Fernanda de Filipija...

Ontani, mejl art

Zbog kompleksnosti, te stručne muzeološke obrade i odgovarajuće zaštite dela, poklon-zbirka Dragoslava Damnjanovića čuva se u pet muzejskih kolekcija, čiji su kustosi ujedno i autori kataloga i izložbe.

Osim Ljubice Miljković (Zbirka jugoslovenskog slikarstva) i Gordane Stanišić (Jugoslovenska zbirka Kabineta grafike), autori kataloga i izložbe su i Vera Grujić (Zbirka skulpture), Tatjana Bošnjak (Zbirka strane umetnosti), Dragana Kovačić (Strana zbirke Kabineta grafike) i Jelena Dergenc (Odeljenje za edukaciju).

Izložba Damnjanovićeve poklon-zbirke otvorena je u Muzeju “25. maj" do 29. maja.

(SEEcult.org)