Monografija o 70 godina Jugoslovenske kinoteke
Monografija “Jugoslovenska kinoteka - 70 godina”, objavljena povodom sedam decenija od osnivanja te značajne kulturne ustanove, podseća na najvažnije događaje iz njene istorije, i to pretežno kroz vizuelne materijale, umesto uobičajene smene teksta i ilustracija. Više od polovine knjige, čija je autorka Maja Medić, posvećeno je hronologiji u sedam dekada, a sastoji se od dokumenata, novinskih isečaka, fotografija, portreta, faksimila, programa, pozivnica, naslovnih strana kataloga u izdanju Kinoteke...
Uz Maju Medić, monografiju povodom jubileja Kinoteke predstavili su 19. novembra u Sali Makavejev direktor Jugoslav Pantelić, upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović i reditelj i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Srdan Golubović, u prisustvu mnogobrojnih filmskih i kulturnih poslenika, koji su aplauzom pozdravili i prethodne direktore Kinoteke – Radoslava Zelenovića, Žiku Bogdanovića i Slobodana Šijana.
Jugoslav Pantelić je istakao da ima toliko mnogo materijala o Jugoslovenskoj kinoteci koji je mogao da se nađe među koricama te knjige, ali da selekcija nije bila njegova dužnost, jer je Maja Medić imala autorsku slobodu, dok je na ljudima iz Kinoteke bilo da joj izađu u susret sa svim potrebnim informacijama.
“Ovo je bio pravi trenutak da se neka dokumenta i sećanja koja već malo blede stave u knjigu, da bi buduće generacije znale kako je Kinoteka nastajala, opstajala i kako se uzdizala. Naša je dužnost da, pored čuvanja filmova i raznorodne filmske građe, ostavimo svedočanstvo kako je bilo”, rekao je Pantelić, ocenjujući da sigurno nije bilo lako prvom direktoru Milenku Karanoviću, ali da nije bilo mnogo lakše ni narednim generacijama onih koji su radili i stvarali u Kinoteci. “Kinoteka je čitava fabrika umetnosti, sećanja, neprolaznih vrednosti. I da radimo 24 sata dnevno i da imamo stotinu zaposlenih, teško da bismo mogli da uradimo sve što bismo želeli sa tim ogromnim blagom. Vreme utiče na sve, a naše je da ga ponekad prevarimo, pobedimo i da ga uvek osluškujemo, da budemo u saglasju sa duhom vremena”, izjavio je Pantelić.
Uz ocenu da je monografija svedok prošlog vremena, ali da se dotiče i sadašnjeg, Pantelić je otkrio da je takva i poetika nove stalne muzejske postavke Jugoslovenske kinoteke, ambicioznog projekta koji se već dugo priprema, a postavka će biti svečano otvorena do kraja ove godine.
Autorka monografije Maja Medić zahvalila je Panteliću na poverenju, dodajući da je “retka prilika da vam neko da odrešene ruke”.
Maja Medić je objasnila da je sve materijale spojila kolažno zato što na taj način može da se predstavi više informacija na manjem prostoru, ali i zato što je kolaž vrsta montaže. “Montaža je suština filma, a film je ono što Kinoteka baštini, tako da je kolaž bio najadekvatniji pristup”, rekla je ona.
Drugi segment monografije čine tekstovi svih direktora Jugoslovenske kinoteke - Milenka Karanovića, Vladimira Pogačića, Žike Bogdanovića, Slobodana Šijana, Radoslava Zelenovića i Jugoslava Pantelića. Reči Karanovića preuzete su iz knjige koju je o njemu napisao i citirao ga Dejan Kosanović, a tekst Pogačića odabran je iz njegovih memoara “Imaginarni zapisi”, napomenula je Maja Medić.
Treći segment posvećen je Arhivu kao srcu Kinoteke i svemu što se u njemu čuva u različitim fondovima – filmova, prateće građe, predmeta iz istorije filma, legata, knjiga, časopisa, plakata. “Velika količina informacija okupljena je prvi put na jednom mestu. Najviše materijala našla sam u samoj Kinoteci, ali konsultovala sam i arhivu Radio Beograda, Tanjuga, Borbe, Arhiv Jugoslavije, arhivu FIAF-a. Bio je to rudarski posao”, izjavila je Maja Medić, izražavajući zahvalnost zaposlenima u Kinoteci koji su “trpeli” njene zahteve.
Prilikom izbora materijala za monografiju, tražila je ono što je zanimljivo, važno, vizuelno atraktivno, relevantno za određeni period ili delatnost.
Pantelić je rekao da nije želeo tipičnu monografiju, niti da u toj knjizi sve o Kinoteci bude u superlativu. “Bar mi u filmu i kulturi treba da budemo otvoreni za različite glasove i ocene”, rekao je Pantelić.
Aleksandar Erdeljanović citirao je Fransoa Trifoa da se istorija filma najbolje može sagledati u kinoteci, a da je srce svake kinoteke – arhiv.
“Saradnja sa Majom Medić tekla je odlično, ali je ona bila tajanstvena. Tek sam juče video knjigu. Na naše zadovoljstvo ispala je divno, kao vizuelna simfonija ili jedno fantastično putovanje”, rekao je Erdeljanović. “Ovo je vremeplov kroz mene, uspone, padove, promene, politike različitih direktora Kinoteke, uz izvanredan izbor vizuelnih materijala”, istakao je Erdeljanović i ocenio da će knjiga biti prijemčiva za svakog čitaoca, a naročito za one koji vole film.
Erdeljanović je pomenuo i ljude koji su uticali na njegov rad i bili značajni za ono što je postigao Arhiv Kinoteke, a to su Stevan Jovičić, Nikola Majdak, Dejan Kosanović, Marko Babac, Vlada Petrić i Nikola Lorencin.
Srdan Golubović je istakao da uvek ima simpatije za nešto u čijem naslovu piše jugoslovenski, a da u slučaju Kinoteke to “suštinski znači da ova kuća pripada jednom širem prostoru nego što je prostor u kojem mi sada živimo”. “Ova kuća podrazumeva jednu kompletnu filmsku kulturu od 1918. do 1991. godine. Predstavlja kulturni prostor koji mi se čini ogroman i jednu kinematografiju koja je, bar u jednom svom periodu, od sredine 60-ih do 90-ih godina bila jedna velika evropska i svetska kinematografija”, izjavio je Golubović.
Golubović je ispričao kako je pre nekoliko godina došao u novu zgradu Kinoteke sa kolegama Danisom Tanovićem iz Bosne i Hercegovine i Ognjenom Sviličićem iz Hrvatske, koji su bili “fascinirani zgradom, i onim što se nalazi u njoj i u Arhivu, “zadivljeni da postoji to nasleđe, koje pripada nama, ali zapravo pripada i svima njima koji su bili deo te zemlje”.
“Mi pripadamo kulturi diskontinuiteta i stalno imamo neku ideju da sve počinje od nas. A Jugoslovenska kinoteka je mesto koje nam stalno ukazuje da to nije tako. I da postoji ogromno kulturno i kinematografsko nasleđe koje je iza nas. To je privilegija, koju moja generacija nažalost još uvek nije do kraja iskoristila. Nasleđe jugoslovenskog i srpskog filma koje postoji ovde i koje se slavi u ovoj monografiji poziva na kontinuitet i predstavlja nešto što nove generacije mogu da iskoriste da prave bolja filmska dela nego što smo mi radili”, izjavio je Golubović. “Mi ne pripadamo kulturnom nasleđu kao, recimo, Britanci, Italijani ili Francuzi, ali ako je neko kulturno nasleđe ovde vredno i snažno, to je filmsko nasleđe, a za to je u velikoj meri zaslužna Jugoslovenska kinoteka”, dodao je Golubović i ocenio da je Maja Medić ovom i ranijim monografijama - o seriji “Grlom u jagode” Srđana Karanovća i filmu “Nacionalna klasa” Gorana Markovića, “uspela da ispuni jedan prostor na ovoj kulturnoj sceni koji je izuzetno važan”.
“Mi pripadamo kulturi diskontinuiteta i kulturi zaborava. Ova monografija je veliki podstrek da se iz kulture zaborava preselimo u kulturu sećanja”, zaključio je Golubović.
Knjiga je objavljena dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku. Fotografije su crno-bele i u koloru, u zavisnosti od vremena nastanka.
Monografija na 260 strana sadrži i imena svih dobitnika Zlatnog pečata i Plakete Jugoslovenske kinoteke, kao i listu knjiga u izdanju Kinoteke.
(SEEcult.org)
