Mesto koje će poslednje propasti….

Među premijernim predstavama festivala Štajerska jesen u Gracu je i novi izvođački projekat Gorana Ferčeca, Bojana Đorđeva i Siniše Ilića, koji evocira sećanje na Grand Palace Hotel Haludovo, nekadašnji dekadentni raj za bogate američke kockare otvoren 1972. godine na ostrvu Krk u Hrvatskoj - tada u Jugoslaviji, čije ruševine danas predstavljaju simbol rušenja mnogih drugih ideja na ovim prostorima.

Jedan od luksuznih apartmana Grand Hotela Wiesler u Gracu scena je predstave “Mesto koje će poslednje propasti, ali koje će jednom ipak neizbežno propasti”, novog Ferčecevog teksta u postavci Đorđeva i scenskom dizajnu Ilića. U tom raskošnom i intimnom okruženju namenjenom filmskim zvezdama, verskim vođama i VIP poslovnim putnicima, glumac i glumica (Jula Zangger i Werner Halbedl) u bliskom kontaktu sa publikom, kroz pet monoloških glasova, evociraju sećanje na Grand Palace Hotel Haludovo, čiji je idejni tvorac i finansijer bio američki multimilioner Bob Guccione, vlasnik porno/literarnog časopisa Penthouse.

Guccione je bio uveren da je investiranjem u to igralište za odrasle pronašao lucidnu formulu za spajanje kapitalizma i socijalizma, kao i za pomirenje hladnoratovskih neprijatelja. Grand Palace Hotel Haludovo nudio je svaku zamislivu razbibrigu uz dotad neviđeni luksuz u jednoj socijalističkoj zemlji, ali je bankrotirao već 1973. godine - samo godinu dana nakon raskošne inauguracione zabave, padajući u sporu i sigurnu propast. Danas njegove ruševine, prema navodima autora predstave, koja je nastala kao porudžbina Štajerske jeseni, predstavljaju ostatak mnogih ideja koje su se raspale – od Jugoslavije i njenog modela socijalizma i društvenog vlasništva, preko tranzicije i privatizacije 90-ih godina, pa do načetog koncepta savremene Evrope.

Ferčec, Đorđev i Ilić zajedno su radili ranije i predstave “Ljudski glas” i “Pismo Heineru M.” u Zagrebačkom kazalištu mladih. Dizajn kostima u njihovoj novoj predstavi potpisuje Maja Mirković, a autor muzike je Luka Papić.

Predstava “Mesto koje će poslednje propasti, ali koje će jednom ipak neizbežno propasti” biće igrana na festivalu Štajerska jesen od 27. do 29. septembra (u po tri termina).

Haludovo, 2018. Foto: Bojan Đorđev

Štajerska jesen (Steirischer Herbst) je interdisciplinarni festival savremene umetnosti, osnovan 1968. godine u napetom političkom i geografskom kontekstu, u zemlji sa mnogo istorijskih kostura u ormaru, u gradu na samoj granici Hladnog rata…

Novi kustoski tim festivala na čelu sa direktorkom i glavnom kustoskinjom Ekaterinom Degot (Mirela Baciak, Henriette Gallus, Dominik Muller, Christoph Platz i David Riff) započeo je mandat 2018. godine baveći se lokalnom istorijom i trenutnom političkom klimom u Austriji i Evropi.

Nakon uvodnog festivalskog izdanja Volksfronten (Narodni front), ovogodišnji program Štajerske jeseni – od 19. septembra do 13. oktobra, ulazi još dublje u otkrivanje razornih kontradikcija sivih zona istorije i nasleđa habsburške Evrope, te njihove relevantnost u recentnom trenutku evropske istorije.

Tematska okosnica festivala ove godine objedinjena je naslovom Grand Hotel Abyss (Grand Hotel Ponor) – prema upečatljivoj metafori mađarskog filozofa Đerđa Lukača (Georg Lukacs) koji je evropsku intelektualnu i kulturnu scenu u susretu sa nadolazećim fašizmom opisao kao “prelepi hotel, opremljen svim udobnostima, na ivici ponora, ništavila, apsurda. A svakodnevna razmatranja ponora između odličnih obroka ili umjtničke zabave mogu samo pojačati uživanje u suptilnim udobnostima koje se u hotelu nude”. Lukačovu metaforu lako je povezati s promotivnim konceptom Graca i Štajerske kao genussregion – regije i prestonice zadovoljstva, kulinarstva i estetskog užitka. Taj koncept uzvišene gastronomije, wellnessa i organskog komfora nemoguće je ne prepoznati kao jedan od mnogih mehura koji nastaju u vremenima povećane nejednakosti – mesto skrojeno prema meri poslovnih putnika, kulturnih turista i hipstera, u kojem insistiranje na hedonizmu tradicije i nasleđa ima jezive kripto-nacionalističke prizvuke i gde ponor radikalne društvene isključenosti, ekonomske krize i klasnog sukoba vrebaju iza ugla.

Grand Hotel Ponor uzima tu situaciju kao polazište za širu meditaciju o hedonizmu u apokaliptičnim vremenima. Osvrće se na pred-istoriju festivala u burnim počecima Hladnoga rata – kada su britanski oficiri preuzeli jedan od gradskih Grand Hotela – hotel Wiesler, a svoje sedište postavili u Palatu Attems, gde su današnje kancelarije Štajerske jeseni. Ulazeći u dijalog sa istoricističkom arhitekturom grada, glavni program postavlja pitanje šta znači napraviti festival savremene umetnosti usred nekadašnje veličanstvenosti i šarma starog sveta.

Festival nudi tokom naredne četiri nedelje program sa gusto utkanim kuratorskim narativom performansa, scenskih produkcija, instalacija i filmova umetnika i umetnica iz celog sveta. Kao i do sada, glavni program prati bogat i raznovrstan paralelni program, koji predstavlja kulturne institucije Štajerske i samog Graca.

(SEEcult.org)