In memoriam: Branko Vučićević
Rano je i tek shvatate da je već 19. januar, kada čujete vest i ne možete da verujete da je preminuo Branko Vučićević. Čekate i čujete ponovo da je vest objavljena oko ponoći i da se to desilo 18. januara.
Ješa i ja pokušavamo da dobijemo Mariju... Kasnije ona je pozvala. Saznajemo sve šta se dešavalo i u tom uzbuđenju, tuzi i još nekoj neverici, u Marijinoj priči vi vidite čudan filmski scenario doslednosti Brankovog života. Prvi kadar - Branko je u punoj zaokupljenost radom u slaganju stranica Duletovog kataloga i, sledeći kadar - iz ruke ispadaju papiri i on pada... Vreme je stalo... Lekari konstatuju duboku komu... Još u nekom proteku vremena desilo se ono neminovno.
Kao u priči o mitu kako odlazi Bowie "Blackstar"... ovde je pred nama neki drugi mit, gde je život bio "a priori" i onda su se samo sklopile oči, a vreme nastavlja dalje...
Danas, kada su smrti postale masovne, tako brutalno lake i surove, govoriti o jednoj je upitno šta reći, posebno za nekog ko je znao da koriguje realnost, da nalazi uvek odgovore, da sve sintetiše kroz priču, koja na kraju, dobija takav obrt da samo Branko može da izgovori pravi scenario.
Bio je čovek sa posebnostima.
Ne mogu reći da sam Branka poznavala - ne kao neki blizak prijatelj, ali sam znala sam koliko je bio važan.
Pored mnogih interesovanja Branka Vučićevića, ja bih navela jedno, za koje verujem da je bilo bitno jer je najdirektnije odslikavalo jedno davno, izuzetno vreme koje je potresalo tokove istorije u posleratnom talasu, kada su nastajali čudesni kulturni preobražaji i kada je sloboda mišljenja, ideja, kreativnosti, pokretala svet. Navela bih neodadaističke pokrete i posebno fluxus.
Branko je bio jedan od prvih koji je razumeo značenje fluksusa, bio je u neposrednom kontaktu sa pionirima i nosiocima ove pojave i o tome je pisao i govorio. U uzavreloj beogradskoj sceni šezdesetih godina, kada film, umetnost, pozorište, muzika... prolaze kroz euforiju kulturnih zbivanja, druženja i duboke zainteresovanosti da sve novo iznese odmah i pusti u opticaj.
Tako dolazi do kombinacije Bore Ćosica, Branka Vučicevića i Slobodana Mašića, pored mnogih drugih, da se pokrene časopis "ROK" i gde Branko objavljuje tekstove o fluksusu.
Posle pola veka, 2012. godine, dolaze kustosi njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Beograd, sreću se sa Brankom i zapanjeni su da smo bili upoznati sa pokretom fluksus, imali kontakte, pisali i izlagali njihove radove.
Šta možemo reći za ovu sredinu, osim činjenice da ona sama nikada nije bila zainteresovana za one koji su se bavili praćenjem i predstavljanjem aktuelnih pojava u umenosti.
Zato, unutar oproštaja koje će napisati drugi o mnogo širim i uspešnim Brankovim delatnostima, ja navodim jedan divan mladački zamah koji je strujao šezdesetih godina i kreirao početke istorije druge polovine 20 veka, a unutar koje je Branko imao značajnu i nezaboravnu ulogu.
Biljana Tomić
*Fotografija: Branko Vučićević, oktobar 2012. Snimio Zoran Popović
