Manik: Verwerfung u Menjačnici

Umetnici Marija Vauda i Nikola Pilipović – Manik predstavljaju u galeriji “Menjačnica” Gete instituta u Beogradu izbor radova iz umetničkog projekta “Manik, Narod”, koji je započet 2004. godine. Imanentni segment, opis i punktna tačka Naroda je reč, fenomen i pojam Verwerfung (odbačeno, isključeno).

“Verwerfung” je i naslov videa (2001), koji će biti predstavljen od 8. marta na izložbi u Menjačnici, uz skulpturu sa istom reči urezanom u mermer (“Jaje bitke”, skulptura, 100x112x50 cm, 2003), te dve slike “Mars, zadnji pogled životinje” i “Svako ime, Krik” (akrilik na platnu, 170x260 cm 2004, 2016) sa prizorima prostora i događaja u kojima se konstituiše i dešava “spoljašnji”, izgubljeni - Narod MANIK.

“Ovaj Narod je hermetično, mnogostruko Telo konstruisano od ostataka istorije kulture (slika, akcija, činova, stvari, pojmova, procesa, blizina i manjina, raznih redova fascinacija) koje, nepodređeno - jer je u zoni Verwergunda - izmiče kodu”, naveli su umetnici, koji zajedno rade od 1993, a 1999. pokrenuli su Manik kao umetnički projekat i ime.

Predstavljanje u galeriji “Menjačnica” je još jedna od razlomljenih formi (sa segmentima iz pređašnjih izložbi), kojom se Manik služi u ciklusu izložbi koji je počeo 2004. godine (Manik, Narod koji nedostaje). Nastavak je bio 2006. (Manik, Full Size Image) i 2016. (Manik_Sound of Snowing). U međuvremenu je bila i izložba “Manik_Raw: Ep o nasilju” (2008) u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu i Galeriji RRRudolf u Mariboru (2009).

Manik, Verwerfung, DVD, 1000x1000

Praksu Manika obeležava to što se svaka od izložbi sastoji od nekoliko fiksiranih segmenata sa prethodne, koji se u narednoj postavci razvijaju u skladu sa svojim “potomkom”, ali i u sadejstvu sa novom situacijom. Pošto je svaka izložba skup unapred određenih segmenata koji se ponavljaju u rizomatskoj strukturi, može se reći da je svaka i to što jeste i “retropsektiva” (ponovljena sa amandmanima, promenama), da je svaka rasklopiva, otvoren sistem. Takođe, iz svih njih se može izvesti nekoliko sasvim novih izložbi-izdanaka od segmenata (na primer izložbe Jedinica, Portreti feminizma, izložba apstrakcija, izložba uptreba reči…).

Na izložbi u Menjačnici tako se ponavljaju skulptura od mermera “Jaje bitke” (2004), slika spoljašnjosti “Svako ime. Krik” (2016), crno-bela slika “Mars, zadnji pogled životinje” (2004), portreti feminizma – video “Verwerfung” (2001), predmeti “Tajna mozga i devojke” (2004) i slika “Jedinice” (2016).

Manik, Verwerfung, 1000x1000

Fenomen Verwerfunga umetnici su prepoznali, kako su naveli, kao iskaz egzistencije, političko polje, polje društvenosti. Sa tim pojmom sreli su se u časopisu Reč (1999), u tekstu Džudit Batler “Diskurzivna ograničenja pola’’. U jednoj fusnoti objašnjava se pojam odbacivanja kao konstiutivnog za formiranje subjekta (baciti iz ili od sebe). Verwerfung se koristi kao psihoanalitički pojam koji podrazumeva isključivanje i prevodi se kao ‘’isključivanje’’ kojim se utemeljuje subjekat. Batlerova pravi distinkciju između odbacivanja i isključivanja-verwerfung, a te fine, ali i drastične nijanse u promišljanju, bile su i osnov za rad Manika u materijalu tog fenomena.

“Odbačene zone društvenosti se detektuju u registru od privatnog do društvenog, a proces je reverzibilan: koliko je neki deo odbačen ili isključen, toliko je i konstitutivan i po onoga ko je odbačen (isključen) i po onoga ko odbacuje (isključuje). Svako je u svom iskustvu mogao da prepozna svoju zazornu poziciju izvan regulisane grupe, najčešće većinske, dominantne pa otuda i represivne, i da na svojoj koži oseti tu svoju zonu nekomfora, kao ‘’zonu nenastanjivosti’’, ‘’sivu zonu’’, ali u kojoj se mora živeti i gde je upravo, isključenost ili odbačenost konstutivna za subjekat, za ličnost, za rad. Ovaj prostor se imenuje, kod nekih autora i kao ‘prostor slobode’’. Upravo ono ‘što se ne može živeti postaje neophodno da bi se opisalo područje subjekta’. Začas se nađemo gurnuti u Isključeno, dođe bolest, nemoć, rat. Glad i nemaština. Ekonomsko nasilje je ‘nasilnije’ od političkog.  Zato feministkinje o tome govore jače. Migracija. Starost. Ugroženost nasiljem nad  bazičnim afinitetetima. U izložbama koje radimo kao MANIK (pogotovo ‘Manik, narod koji nedostaje’, ‘Manik, Full size image’, ‘Manik, Sound of snowing’, ’Manik_Raw: Oda nasilju’) pažljivo smo birali prizore i postupke kojima okružujemo sve pojedinačnosti (delove izložbi) među kojima nema diskvalifikacije. Bliska nam je bartovska izjava da je jedino misaona (fotografija) subverzivna”, naveli su umetnici.

Marija Vauda, fotografija iz videa Verwerfung, 2001.

Marija Vauda diplomirala je 1986. na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu (vajarstvo), a Nikola Pilipović je diplomirao slikarstvo i magistrirao crtež 1986. na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu. Zajedno i pojedinačno su izlagali na mnogobrojnim samostalnim i grupnim izložbama u Beogradu, Srbiji i inostranstvu.

Umetnička praksa Manika obuhvata crteže, sliku, digitalne radove, skulpture, fotografije, ambijente, instalacije, hepeninge, performanse, videa, projekcije, bazu vizuelnih informacija kao delo vizuelne umetnosti, tekstove o umetnosti i umetnicima, pedagoški rad (radionica crtanja i slikanja Slika i znanje pri Društvu Slovenaca u Beogradu).

Manik se bave i ispitivanjem vanistitucionalnih umetničkih praksi istraživanjem socioloških  aspekata novih socijalnih ponašanja u vremenu novih komunikacija (projekat-akcija “Luxurios MANIK” u sklopu Manifeste u Frankfurtu/Beogradu 2002, akcija i izložba fotografija “Od Kine do Banata” (Bife Banat Beograd…); magazin “MANIK’’, net akcija “Hacked Eye” (FB) - baza vizuelnih informacija kao delo vizuelne umetnosti, 2013- (permanentno istaživanje, otkrivanje i disciplinovanje senzibiliteta u mediju slike svih vrsta).

Mars, zadnji pogled životinje, akrilik na platnu, 170x260 cm, 2004.
Svako ime, Krik, akrilik na platnu, 170x260 cm, 2016.

Kroz iskustvo delovanja na internet art platformama (Rhizome.org, Netbehaviour...), učestvuju u preispitivanju nefiksiranog identiteta i specifičnih zahteva novih medija. Takođe, od 2001. do 2006. delovali su na Rhizome.org, jednoj od najvećih net zajednica umetnika pri Novom muzeju savremene umetnosti u Njujorku, gde su objavljivali web radove, teorijske tekstove, intervjue, polemike i eseje o umetnicima (Cris Ashley, Asco-o, Rob Myers, Julian Opie, Kinetoh, Dragan Petrović), učestvujući u raspravama o pitanjima i mestu estetike, komunikacije, novih medija, dejstvu umetnika i umetnosti na globalnu umetničku i društvenu scenu. Rezultat tog visegodisnjeg rada na Rhizome.org je sakupljen vizuelni materijal koji je ušao u muzejski arhiv-bazu kao klonirani objekat pod nazivom “Rhizome - Twice in Time”.

Njihovi radovi nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama, među kojima su Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Kolekcija Vujačić, Novi muzej savremene umetnosti u Njujorku.

Izložba Manika u galeriji Menjačnica biće otvorena do 31. marta, a 15. marta, u okviru Umetničkog kafea, biće održan razgovor sa umetnicima koji će voditi istoričarka umetnosti Jasna Tijardović, autorka priloga za Radio Beograd 3 o izložbi “Manik/Full Size Image” Marije Vaude i Nikole Pilipovica u Likovnoj galeriji Kulturnog centra (decembar 2006).

(SEEcult.org)