Ljudi koji vole da gledaju u sise
Konzumenti rijaliti stvarnosti, posrnule devojke svesne da su njihova tela jedino što mogu da ponude u zamenu za iole pristojniji život, huligani, navijači, reprezenti nove klase i samoprozvani predstavnici društvene elite, članovi (vladajućih) stranaka, razmetljivi direktori, švaleri, kontroverzni biznismeni i ostali ugledni građani koji, pored toga što demonstriraju dominantne društvene kriterijume, govore i o potpunom moralnom, vrednosnom i emotivnom krahu društva, likovi su na slikama Tadije Janičića koje će biti predsta
Konzumenti rijaliti stvarnosti, posrnule devojke svesne da su njihova tela jedino što mogu da ponude u zamenu za iole pristojniji život, huligani, navijači, reprezenti nove klase i samoprozvani predstavnici društvene elite, članovi (vladajućih) stranaka, razmetljivi direktori, švaleri, kontroverzni biznismeni i ostali ugledni građani koji, pored toga što demonstriraju dominantne društvene kriterijume, govore i o potpunom moralnom, vrednosnom i emotivnom krahu društva, likovi su na slikama Tadije Janičića koje će biti predstavljene od 30. septembra u galeriji O3one u Beogradu, na izložbi “Ljudi koji vole da gledaju u sise”.
Baveći se životom čoveka današnjice, Janičić je fokusiran na njegove psihološke, emotivne i socijalne nesrazmere, nedoslednosti, nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, raspolućenosti, osujećenosti i ostale uskraćenosti i konfuzije... Vlastitu strategiju prevazilaženja ogromnog zjapa koji postoji između potreba i mogućnosti, odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja, kao i istovremenu kompleksnost i banalnost društva u kojem živimo, Janičić prevladava preispitujući relativnost i privremenost njegovih etičkih i umetničkih normi, naveo je kustos Nebojša Milenković.
Janičićeve slike, skulpture i crteži, kako je istakao Milenković, funkcionišu u ravni svojevrsnih socioloških eseja, studija naravi, ali i svakodnevnih, intimnih, multipoetičkih i autobiografskih dnevničkih zabeležaka.
Otišla je s drugim, povela je i mačku, 2016.
Ishodišta njegovog jasno profilisanog, stilski i jezički prepoznatljivog, umetničkog rukopisa nalaze se u svakodnevici: prozaičnoj, banalnoj, ekonomski, idejno, institucionalno i moralno ruiniranoj, oskudnoj, rijalitizovanoj…
Otišla je kod drugog, 2016.
Podsećajući na nedavne rezultate desetogodišnjeg naučnog istraživanja nemačkih naučnika kojima je dokazano da svakodnevno desetominutno gledanje u ženske grudi ima blagotvorno terapeutsko dejstvo na rad srca, regulisanje krvnog pritiska i preventivno smanjivanje stresa, kao i da kontinuirano praktikovanje te kontemplativne estetske i egzistencijalne prakse ima sposobnost i potencijal da produži životni vek za najmanje pet godina, Milenković je naveo da u tom kontekstu Janičićeva izložba “Ljudi koji vole da gledaju u sise” ima neupitan terapeutski potencijal zato što ukazuje na činjenicu da na srpskoj umetničkoj sceni, opterećenoj različitim nedostacima i krizama (pre svih institucionalnom), postoji čitava generacija obrazovanih, inteligentnih, lucidnih i hrabrih (mladih) umetnica i umetnika ─ čiji Janičić svakako jeste jedan od najistaknutijih reprezenata ─ dokazujući kako danas, na svu sreću, u krizi nisu ni umetnost ni umetnici već isključivo društvo u kom oni deluju.
U takvom društvu akteri Janičićevog slikarstva - umesto težnje da budu/postanu slobodni i dostojanstveni društveni subjekti, radije biraju poziciju pasivnog prihvatanja koje često doživljavaju kao jedini mogući (preostali) vid vlastitog socijalnog postojanja.
Tadija, srećan rođendan, 2016.
“Našavši se u klopci latentnih želja i hroničnih ne/mogućnosti njihovog ispunjenja, obični likovi sa Tadijinih slika, vrlo slični nama, uhvaćeni su u klopku sveta u kome svi nešto govore ali u kom su reči odavno izgubile težinu i značenje. Tematizujući prazninu (emotivnu, intelektualnu i idejnu), Tadijina umetnost posredovana je društvenim relacijama zasnovanim na simulaciji i simulakrumima ─ zato što pravi, realni i iskreni odnosi zapravo ne postoje! Ironijski i u suštini voajerski odnos prema svetu u kom živi, Tadija dodatno akcentuje nazivima radova, duhovitim i promišljenim, koji opisano izoštravaju do granice paroksizma, a njegov osećaj za detalj (posebno izražen na velikim formatima), može se tumačiti (i) kao umetnikov odgovor na fragmentarnost sveta kojim se kao umetnik opsesivno bavi.
Ko je upucao medu, 2016.
A da u Tadijinoj umetnosti ništa nije proizvoljno niti slučajno znalo se odavno. Uostalom, sećate se svakako malog Tadije, centralne filozofske ličnosti kultnog filma Varljivo leto ʼ68, koji zbunjen činjenicom neočekivanog popodnevnog pranja zuba u trenutku dočekivanja gostiju, sa majkom započinje sledeći dijalog:
─ A zašto sada svi peremo zube?
─ Dolaze nam gosti.
─ A šta ćemo da im radimo?!”, naveo je Milenković.
Izložba “Ljudi koji vole da gledaju u sise” biće otvorena u galeriji O3one do 20. oktobra, a izbor Janičićevih radova moguće je ujedno videti i na 56. Oktobarskom salonu, koji je otvoren do 6. novembra.
Janičićevi radovi nalaze se i u onlajn Galeriji umetnika portala SEEcult.org
(SEEcult.org)
