Kultura i korona: Srđan Tešin - Nema zamene za susrete čitalaca i pisaca

Pisac Srđan V. Tešin smatra da je pandemija korona virusa drastično uticala na književnu scenu, dovevši izdavaštvo u jednom trenutku na ivicu opstanka, ali napominje da je situacija zapravo već godinama pandemijska. Iako sam posao pisca ne zavisi od spoljnjih okolnosti, Tešin je u intervjuu za SEEcult.org rekao da mu nedostaje interakcija sa čitaocima u fizičkom smislu, jer onlajn događaje ne smatra bilo kakvom adekvatnom zamenom u tom smislu. Svima koji živeo od književnosti, kako je rekao, najpotrebnija je univerzalna strategija čitanja, kojom bi se planski podigla svest o značaju knjige i književnosti u srpskom društvu.

Foto: imre Szabo

- Na koji način je pandemija promenila Vaš način rada?

Srđan V. Tešin: Posao pisca nije ekskluzivan, odnosno nije povezan sa nekim podrazumevajućim spoljnjim uslovima i okolnostima od kojih bi zavisio sam proces pisanja. Štaviše, pisanje ne podrazumeva učešće publike, što nije slučaj sa vizuelnim i scenskim umetnostima, kojima su suštinski neophodne galerije, pozorišta, koncertne ili bioskopske sale. Pisao sam prema nekoj intimnoj dinamici, boreći se sa sopstvenim demonima, a s tim pandemija nema nikakve veze. Eto, napisao sam, neočekivano, knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže i pripovetku Mokrinske hronike. Prebacio sam normu! Naravno, nedostajala mi je interakcija sa čitalačkom publikom, jer su sve književne tribine, promocije i učešća na festivalima i sajmovima otkazani zbog vanrednog stanja ili zbog mera za sprečavanje širenja virusa. A za onlajn nastupe uopšte nisam zainteresovan i takav kontakt s publikom mi deluje izveštačeno, iznuđeno i usiljeno.

- Koje probleme književne scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je na njih uticala pandemija u Srbiji? Ako kažemo da je pandemiija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje procese u sferi savremene umetnosti je pandemija dovela u prvi plan?

Srđan V. Tešin: Mislim da ne postoji monolitna književna scena u Srbiji. Pre bi se reklo da postoji nekoliko paralelnih književnih svetova koji se tek ponekad prožimaju ili sukobljavaju. Tu su: mejnstrim scena koja okuplja prominentne izdavače i njihove autore, alternativna scena koja okuplja malobrojne nezavisne pisce, univerzitetsko-akademska scena koja okuplja izrazito nacionalno osvešćene pisce i sinekuriste, scena koja okuplja žanrovske ili dečje visokotiražne pisce ili ona najbrojnija scena, koja okuplja amatere i naturščike u književnosti, a koji deluju na društvenim mrežama ili u neformalnim udruženjima. Svaka od ovih scena ima svoje viđenije predstavnike, koji poziciniranjem, nagradama ili javnim delovanjem stiču simboličku moć. Ono što bi svima nama koji živimo od književnosti bilo najpotrebnije jeste jedna univerzalna strategija čitanja, kojom bi se planski podigla svest o značaju knjige i književnosti u srpskom društvu. S obzirom na to da u šifrarniku zanimanja postoji, pod šifrom 2641.05, zanimanje - Književnik (2641.09 - Pesnik, 2641.12 - Romanopisac), onda bi država planski trebalo da radi na tome kako da poboljša socijalni i ekonomski status pisaca. Recimo, time što bi podstakla ili subvencionisala njihov rad književnim stipendijama, konkursima, otkupom knjiga, rezidencijalnim programima, penzijama... Pandemija je pokazala u kakvoj su se nezavidnoj situaciji našli umetnici koji su ostali bez mogućnosti da rade, a samim tim i da ostvaruju prihode. Samostalnim umetnicima je obezbeđena novčana pomoć, ali mnogi pisci nemaju taj status, pa su ostali bez ikakvih primanja, što je ugrozilo i njih i njihove porodice. Možda bi bilo i prikladnije da su se pisci samoorganizovali u pružanju uzajamne pomoći poput Fonda solidarnosti grupe udruženja koja okupljaju, pre svega, umetnike iz sfere vizuelnih ili scenskih umetnosti. Ali se pokazalo da udruženja pisaca ne sarađuju dovoljno i da im nedostaje sindikalna komponenta esnafskog udruživanja.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u kontekstu književnosti i izdavaštva?

Srđan V. Tešin: Izdavaštvo je bilo blizu potpunog kraha. Nemogućnost rada knjižara u vreme karantina, otkazivanje sajamskih i prodajnih manifestacija, doveli su izdavače na rub egzistencije. Onlajn prodaja je nadomestila jedan deo gubitaka, ali ne u značajnoj meri. Ipak se ništa ne može meriti s prodajom na beogradskom Sajmu knjiga. Mnogi aranžmani su otkazani, mnogi izdavački planovi skresani i prilagođeni okolnostima. Vremenom su se stvari popravljale, ali daleko je to od stanja pre pandemije koje, ruku na srce, i nije bilo naročito dobro. Biblioteke nisu radile ili su radile po strogo kontrolisanom režimu. Unazađena je dobra praksa kupovine knjiga, a procvetala je piraterija na internetu. Što se tiče književne produkcije, rekao bih da joj je pandemija pogodovala, a tome u prilog svedoči i neverovatan broj od 212 romana poslatih na takmičenje za NIN-ovu nagradu.

- Da li postoje pojave u oblasti u kojoj radite koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove prakse podstaknute pandemijom?

Srđan V. Tešin: Prisilna izolacija je neke ljude vratila knjizi. Višak vremena su posvetili čitanju. I to je dobro. Takođe, čitaoci su, u nedostatku direktnog kontakta s piscima uživo, imali prilike da na različitim platformama čuju i vide svoje omiljene pisce. Nove tehnologije i različite mogućnosti komunikacije otvaraju vrata novom načinu promovisanja književnosti koja je bila zarobljena u okoštaloj formi tradicionalnih promocija u okviru javnih prostora ili u ono malo medija u kojima se prate vesti iz kulture.

- Koliko se menja percepcija književnosti kada se ona promoviše i predstavlja uživo u javnom prostoru i u direktnom kontaktu sa publikom ili onlajn?

Srđan V. Tešin: Iz moje perspektive, a ja sam pisac sa tridesetogodišnjim iskustvom, ništa ne može da zameni susrete čitalaca i pisaca. U onlajn nastupima kao da nema dovoljno, da kažem tako, hemije. To kažu i glumci i reditelji za onlajn predstave, to kažu i muzičari za onlajn koncerte. Podveo bih ovakve nastupe pod simulakrum, simulaciju književnih večeri, promocija, tribina, festivala... Održano je dosta velikih onlajn književnih događaja, ali je pitanje koliko je to bilo propraćeno. Književno delo je ključno. Književni nastupi s tim nemaju nikakve veze. Knjiga može biti dobro ili loše napisana, a samo to istinski menja percepciju književnosti. Promovisanjem mediokritetske književnosti stvarate armiju mediokritetskih čitalaca. Jednom rečju, nije bitna forma, već sadržaj književnosti i njene atribucije.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici, pisci, ustanove kulture, vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Srđan V. Tešin: Imaju, naravno, ogromnu ulogu. Otvorilo se čitavo jedno polje za umetnike da o pandemiji svedoče iz prve ruke. Takva iskustva su dragocena. Mnogi su se oglašavali u medijima ili na društvenim mrežama, i informisali javnost o svom životu i radu. Neki su i ekskluzivno stvarali pred očima javnost. Neke agilnije ustanove kulture su ponudile razne, mahom besplatne, sadržaje i aktivno su učestvovale u kreiranju zanimljivih programa koji su se mogli pratiti u kućnoj atmosferi, u šlafroku i sobnim papučama.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Srđan V. Tešin: Način na koji je funkcionisalo Ministarstvo kulture u prethodnoj administraciji slikovito se može opisati kao drmanje kaveza. Na svaku kritiku, na svaki konstruktivni predlog koji je odudarao od njihove ideološki obojene politike, odgovarali su saopštenjima u kojima su umetnici i novinari najprostačkije vređani. Praksa marginalizovanja nepodobnih je postala uobičajena: i to je bilo vidljivo i ad hoc organizovanjem sajamskih nastupa u inostranstvu, pa čak i cenzurom određenih nepodobnih knjiga na obaveznom otkupu za biblioteke. Mučno je i nabrajati sve nepravde koje su svesno učinjene prema umetnicima, kojima je Ministarstvo trebalo da bude partner i zaštitnik. Novi saziv Ministarstva bi trebalo da se pozabavi tim nepravdama: da dobro pretrese sve komisije za kulturu, da odoli pritiscima da se novac iz fondova deli po principu ruka ruku mije, da strateški reši pitanja rukovođenja nacionalnim ustanovama kulture, da se osloni, pri savetodavnim poslovima, na struku, a ne na dnevnu politiku i, ono što je najočiglednije, da počne da se stara o primeni Zakona o kulturi. A da se Zakon u kulturi ne primenjuje ili se primenjuje nakaradno selektivno, govore i slučajevi odmazde lokalnih moćnika prema nepodobnim radnicima u kulturi u Kikindi, Subotici, Požegi, Šapcu... Zar su umetnici u manjim sredinama manje umetnici od onih koji žive u Beogradu ili Novom Sadu? Ne može se Ministarstvo kulture proglašavati nenadležnim u situacijama kada lokalne samouprave najbestidnije krše Zakon o kulturi, otpuštaju umetnike ili ih uskraćuju za novac na konkursima.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Srđan V. Tešin: Pre svega, ne vidim kraj pandemije. A znam sigurno da je književna i umetnička scena u Srbiji u stanju pandemije godinama, pa i decenijama. Društveni status pisaca i umetnika u Srbiji danas je sveden samo na to koliki uticaj ima na tržište, a ne na neke nematerijalne estetske domete. Pisci će pisati, čitaoci će čitati, dok ih ima, a onda će poslednji doći i ugasiti svetlo.

- Da li ste posećivali ustanove kulture (muzeje, galerije, pozorišta, bioskope) kada su otvoreni posle vanrednog stanja i kakav Vam je utisak sa tih događaja?

Srđan V. Tešin: Ne. Živim u malom gradu, koji se u poslednje vreme ne može podičiti značajnijim kulturnim događajima. Kod nas je pandemija došla mnogo ranije nego u ostatak države i sveta.

- Da li Vam je bio jasan protokol mera zaštite u oblasti kulture?

Srđan V. Tešin: Ne. Delovalo mi je da se radi po onom akronimu APP: ako prođe - prođe. Ne mogu promocije, izložbe, koncerti, predstave... A mogu splavovi, tržni centri, fudbalske utakmice... Radno vreme nije pogodovalo ustanovama kulture, a mogućnost zaraze na promociji neke knjige mislim da je bila ravna statističkoj grešci. Ipak, treba biti oprezan i treba poštovati mere, ma kako one ponekad delovale neobično. Da li su mogle biti drugačije, sigurno da jesu, ali na rad Kriznog štaba više se nema šta reći, jasno je svima da odluke ne dosnosi struka.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, 3 najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Srđan V. Tešin: To što su izdavači, i pored brojnih problema, uspeli da objave značajan broj izuzetnih knjiga savremenih srpskih, regionalnih i prevedenih autora, uspeh je sam po sebi. Neke od tih knjiga iskaču iz proseka i obeležiće, ne godinu, već deceniju za nama. Čini mi se da se taj uspeh gradi na etuzijazmu i upornosti pojedinaca. To što Ministarstvo kulture nije zaštitilo umetnike od progona političara (sa svih nivoa vlasti, od lokalnih skupština do parlamenta), kojima su u nečasnim radnjama pomogli tabloidni mediji, i jasno se odredilo po tom pitanju, jeste zastrašujuće. I na kraju, to što je estrada zvanično etablirana kao kultura polako nas uvodi u banalizaciju i estradizaciju kulturne scene, nalik onoj iz devedesetih, za koju smo naivno mislili da se više nikada neće povampiriti.

*Foto: arhiva Arhipelaga

(SEEcult.org)