Kritika na delu: Ana Sladojević – Radna žena, 1/3
Izložba-konferencija Radna žena, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 20. april – 31. jul 2023. Kustosi: Ana Miljanić i Dejan Vasić
Kritičarka na delu 1/3: Ana Sladojević, nezavisna teoretičarka i kustoskinja
Teoretičarka i kustoskinja Ana Sladojević u prvoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi-konferenciji “Radna žena”, održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, ukazuje na ravnopravno prisustvo izlagačkog i diskurzivnog u tom projektu čiji su kustosi Ana Miljanić i Dejan Vasić, a osmišljen je kao mesto susreta različitih generacija autorki, kao i diskusija o nasleđu emancipatorskih praksi ženskih i feminističkih pokreta u regionu bivše Jugoslavije.
Budući da izložba-konferencija “Radna žena” tretira tematiku feminističke umetnosti – jedne od, uslovno rečeno, bočnih ili nedovoljno obrađenih i prepoznatih istorija, samim tim je i metodološki pristup prilagođen samoj temi, navela je Ana Sladojević, ukazujući da stoga i sama ideja izložbe-konferencije podrazumeva ravnopravno prisustvo izlagačkog i diskurzivnog, što je obeležilo i čitav taj proces. “On ne ostaje, dakle, na izlagačkom, ili statičnom prostornom i reprezentativnom, već je zapravo jedna vrsta otvorenog formata, koji nema za cilj zaključenje, već naprotiv - otvaranje pitanja”, navela je Ana Sladojević, pominjući u tom kontekstu, između ostalog, koncept Nore Stenfild o paramuzeju kao vrsti aproprijacije ideje muzeja.
“To nije napuštanje institucije kao nekog potencijalnog okvira za govor o određenim temama, već je zapravo jedna vrsta aproprijacije i ‘krađe’ praktično od muzeja kao institucije da bi se postavio okvir za teme koje onda ne bi bile sagledane u normativnom i hijejarhijskom kontekstu kakav je muzejski, već bi zapravo omogućile novu proizvodnju znanja”, rekla je Ana Sladojević, podvlačeći da “sama tema vrlo odgovara metodologiji i obrnuto”.
Kao vrlo bitan u kontekstu metodologije, ona navodi i sam prostor Paviljona Veljković, koji je projektovan i izgrađen početkom 30-ih godina 20. veka sa idejom da bude izlagački prostor, dakle praktično ima institucionalnu istoriju. “Međutim, CZKD kakav ga poznajemo proteklih decenija, u stvari ima i jednu snažnu drugu liniju koja je diskusiona, performativna, koja je, na kraju krajeva, scenska. I samo prisustvo gledališta u ovom prostoru i scenske rasvete u stvari vrlo često destabilizuje ovaj prostor kao galerijski ili izlagački. U tom smislu sama ova izložba ostaje na neki način dosledna performativnosti CZKD-a zato što podizanjem ovih zidova i time što je obukla na neki način ovu izložbu u white cube takođe na neki način scenografizuje i sam postupak postavljanja bele kocke”, dodala je Ana Sladojević, konstatujući da nije u pitanju stoga standardni postupak i normativni okvir, već je zapravo i on “na neki način razlabavljen tom scenografizacijom”.
“Zato je interesantno, pošto se čitava izložba vodi tom nekom idejom odučavanja i ponovne proizvodnje znanja, nekakvog rašivanja i onda prošivanja na drugačiji način, zanimljivo mi je kako se destabilizuju oba ta formata - i izložbeni, i taj diskusioni i performativni. To se, recimo, posebno dobro videlo u jednom ekskursu iz ovog prostora u prostor Ateljea 212 - u pitanju je bilo scensko čitanje ‘Malvina, preterivanje’ Tanje Šljivar, Ane Miljanić i Tamare Antonijević, i tu vidimo ne samo razgradnju scene predstave, teksta, već vidimo i doslovnu razgradnju fotografije pošto je fotografija Goranke Matić reprodukovana u jestivom formatu i doslovno progutana”, navela je Ana Sladojević.
Povodom same koncepcije i različitih formata na izložbi, Ana Sladojević ukazuje na nehijerarhičnost u odnosu na timeline, na generacije autorki i na materijale. To joj je posebno zanimljivo zato što je “u normativnim okvirima istorije umetnosti postojala neka vrsta podele umetnosti prema materijalima, pa su keramika i tekstil bile kao neke niže forme. Međutim, upravo u feminističkoj umetnosti, čije je paradigmatično delo The Dinner Party Džudi Čikago s kraja 70-ih, materijalno nam predstavlja tekstil, porcelan i keramiku, gde je ženski feministićki narativ upravo izražen kroz tu destabilizaciju kanona, kroz promenu kroz koju se umetnički rad predstavlja”.
“Ako govorimo o samoj postavci kao nelinearnoj, i ako bismo razmišljali o modelu prostora kako da razumemo sve segmente izložbe, možemo da govorimo o formi trodimenzionalne rešetke, gde su u neku vrstu konstelacije postavljene određene teme, umetnički radovi, diskurzivne forme itd. U tome ne postoji hijerarhija, ali to ne znači da ne postoje ideologija i narativ. Kada pogledamo sve radove, možemo da primetimo da jedan posebno značajan nod, ili čvor, trop ove izložbe jeste konferencija ‘Drugarica žena’ iz 1978. godine i interesantno je kako taj nod, kao nekakvo težište, može da se čita i kroz ostale radove. Drugi trop su ratovi 90-ih koji takođe nisu eksplicitno naznačeni u samoj najavi, međutim, mogu se prepoznati u nekoliko radova”, navela je Ana Sladojević.
Kao posebno značajan rad u tom kontekstu, izdvojila je film “Afazija” (Aphasia) Jelene Jureše, koji istražuje reprezentaciju nasilja i nasilje reprezentacije.
“Ako sagledamo film u celini, mi zapravo vidimo upisivanje događaja 90-ih u mnogo širi kontekst i duže trajanje u istorijskom smislu - čak i više vekova, gde vidimo zapravo trajektoriju te jedne radikalne vulnerabilizacije tela i dehumanizacije koja kroz različite modele istorijske - do 90-ih, pokazuje ne samo koji su to mehanizmi ratnih zločina koji eskaliraju u jednom trenutku, već zapravo koji su to procesi pre i posle, posebno izraženo kroz ‘Afaziju’ kroz taj jedan proces neizgovorljivosti ili neartikulacije koji zapravo omogućavaju da zločini nastave da se perpetuiraju”, navela je Ana Sladojević.
Govoreći o materijalu, pre svega tekstilu i keramici, kao jako interesanantan izdvojila je rad Nade Prlje “Nada prada 22/01” zato što je posredi upravo taj proces rašivanja i ponovnog prošivanja. “Ona od dizajnerskih komada koje rašiva pravi žensku suknju. U pitanju su muške košulje koje postaju ženska suknja i u tom smislu jako je zanimljivo kako kroz umetnički rad može da se reflektuje taj proces odučavanja i ponovne proizvodnje”, navela je Ana Sladojević.
Ukazujući na pojam rada, koji je na mnoge načine uveden oko izložbe i kroz samu izložbu, kao posebno zanimljivu je istakla materijalnost rada - rašivanja i prošivanja, ili filcanja vune u radu Vesne Vesić “Nežni komadi” ili u monumentalnoj skulpturi Vide Jocić - u predstavi njene sesre koja je bila narodni heroj i koja je poginula u Drugom svetskom ratu.
“Posebno je zanimljivo kako se preko najduže dijagonale sale gledaju ova dva rada - rad Vide Jocić i rad Jelene Mirković ‘Ostrvo’”, dodala je.
Kao takođe zanimljivo u metodološkom postupku, Ana Sladojević istakla je otvorenost izložbe-konferencije “Radna žena” koja je dozvolila da tokom njenog trajanja budu pozvani i nedovršeni ili tek započeti projekti. Posebno je skrenula pažnju u tom pogledu na “Rasizam bez rasista / institucije kulture i nasleđa”, koji je realizovan u okviru šireg projekta Black Sheep Academy Jelene Savić, koja iz perspektive životnog iskustva Romkinje i teoretičarke ima vrlo izraženu kritiku upravo feminističkih praksi.
“U tom smislu možda bi, kada razmišljamo o jugoslovenskom i postjugoslovenskom iskustvu, trebalo da razmišljamo o toj optici jugoslovenskoj i o načinima na koje ona danas jeste ili nije relativna za mlađe generacije, ali takođe i da li u tim našim pogledima koji su obeleženi jugoslovenskom optikom, možda reprodukujemo jednu vrstu takođe neprisustva određenih glasova. U tom smislu bih volela da čujem u drugom činu možda ovakvog projekta više romskih, albanskih, makedonskih, migrantskih… koji osećaju da je jugoslovensko ili postjugoslovensko iskustvo relevanto za njih. U tom smislu to nije daleko od onoga što su autori izložbe postavili kao nekakve parametre. Zapravo, bavljene ovim istorijskim iskustvom takođe je u velikoj meri marginalizovano. To je i mogućnost da promišljamo određena pitanja sadašnjosti koja se tiču upravo i masovnih migracija, i klimatskih promena, i zapravo procesa koji ugrožavaju zaista teško stečena prava”, navela je Ana Sladojević.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2023. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2023.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimateljka: Ana Melentijević
Snimatelj zvuka: Nikola Mladenović
Montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture Srbije
(SEEcult.org)