Kritika na delu: 57. Oktobarski salon 5/5
57. Oktobarski salon "Čudo kakofonije", Beograd, 15. septembar - 28. oktobar 2018.
5/5 Kritičarka na delu: Vida Knežević, istoričarka umetnosti
Serijal Kritika na delu o 57. Oktobarskom salonu nastavljamo osvrtom istoričarke umetnosti Vide Knežević koja smatra da je jedina teza koja se eventualno može izvući iz koncepta izložbe “Čudo kakofonije” to da je zapadnoevropski narativ postao globalan i da nema alternative tržišnom modelu funkcionisanja savremene umetnosti.
Prema njenim rečima, kustosi Gunar Kvaran i Danijel Kvaran žele da kažu da izvan zapadnoevropskog poimanja sveta umetnosti ne postoji više ništa, da je to globalni narativ koji je pojeo sve druge narative i - na tragu onog koncepta Fukujaminog poimanja istorije, zapravo govori da nema alternative.
“Alternative svakako ima - to govore mnoge umetničke prakse, i lokalne, i internacionalne, ali one nisu prisutne na ovom Salonu. I ako jesu, njih je pojeo koncept te kakofonije, ali u nekom negativnom smislu, kao neki negativni odraz u ogledalu. Zapravo, on nam ne govori ništa – neutrališe potencijalnost nekog antagonističkog umetničkog pogleda na svet ili na promišljanje koje bar pokušava koncept da nudi”, navela je Vida Knežević.
Kustoski koncept, prema njenom mišljenju, nudi određenu tautološku zakonitost ili konstataciju da je globalni svet pun kakofonije, da je savremeni svet umetnosti čudo kakofonije, pa je samim tim i lokalna umetnička scena kakofona - u smislu raznolikosti, heterogenosti, različitih umetničkih postupaka, pristupa itd.
“Ali, da li nam je bio potreban neki inostrani kustoski kolektiv da nam to kaže? Mislim da bi neko sa lokalne scene, ko je mnogo upućeniji u zbivanja, ali i u potrebe lokalne scene i publike, mogao mnogo bolje da odgovori na pitanja koja ovogodišnji koncept Oktobarskog salona bar nominalno postavlja”, izjavila je Vida Knežević.
Vida Knežević ukazuje i da do tržišnog obrta u umetnosti nije došlo preko noći, već su takve pojave, da se htelo, mogli biti uočene već godinama unazad.
“Neki lokalni akteri su govorili o tome u mnogo navrata, ali zapravo mislim da u ovom slučaju treba da budemo kao scena ili kao pojedinačni akteri samokritični i da se zapitamo u kojoj meri smo prećutali sve te procese koje smo primećivali, u kojoj meri smo bili pasivni i letargični iz ovog ili onog razloga, ali smo zapravo videli da oni dolaze. Tih momenata naglog i nasilnog uključivanja kreativnih industrija, povezivanja umetničkog sektora sa biznis sektorom, privatnih inicijativa u umetnosti, jeste bilo i ranije, ali je eskaliralo ove godine, narocito povodom javnog razgovora u okviru OS, na kojem se na najbrutalniji mogući način govorilo o neophodnosti biznis modela u umetnosti - šta god to značilo, kao i o neophodnosti tržišnih modela poslovanja - šta god to značilo. Mislim da se tu zapravo radi o određenim mistifikacijama koje govore o nejednakim pozicijama na sceni, o onima koji su uključeni i onima koji su isključeni, ne samo u lokalnom kontekstu, nego i u globalnom – kolonijalni odnos centra i periferije”, navela je Vida Knežević.
Na primeru Oktobarskog salona, kako je dodala, može se videti da je kontinuitet neoliberalnih kulturnih politika još iz perioda demokratske vlade do danas zapravo nastavljen.
“Radi se o kulturnoj politici koja je neoliberalnog karaktera, koja je usmerena na tržišne politike, na privatne inicijative, na razvoj biznis sektora i na najveći akcenat koji sama premijerka (Ana Brnabić) ističe, a to je stavljanje ovog Salona i ovakvog izložbenog formata u kontekst kreativnih industrija, što je potpuno besmisleno i paradoksalno i nema nikakvog utemeljenog obrazloženja da se na takav način poima jedna izložba savremene umetnosti”, rekla je Vida Knežević.
Stoga se, kako je dodala, postavlja pitanje “zbog čega se u okviru ovog izložbenog formata daje toliki prostor privatnim inicijativama, privatnim kolekcijama, nekim privatnim akterima na sceni, s obzirom na činjenicu da je ovo javna institucija, finansirana javnim budžetom i da nema nikakvog razloga da se toliki budžet na ovaj ili onaj način relocira na neke privatne inicijative zamagljenim putevima tako da javnost zapravo nije upućena na to šta se dešava iza kulisa”.
Da je 57. OS orijentisan ka tržišnim modelima funkcionisanja, kako je dodala, može se videti i na samom načinu reprezentacije izložbe “Čudo kakofonije”.
“Umetnički radovi se ovde predstavljaju kao neki isprazni objekti, kao neka roba koja, ako do sada nema cenu na tržistu, ona će je imati u neko dogledno vreme. I naravno, radi se o umetničkom tržištu koje gradi vrednosti umetničkih radova na nekim spekulativnim odnosima koji samo doprinose razvoju finansijskog kapitala kojeg smo svesni i na primeru nedavnog slučaja Banksija, a zapravo se radi o tome da je onemogućena bilo kakva komunikacija umetničkih radova i publike. Kakve mi imamo informacije o pojedinačnim umetničkim radovima? Da li postoje osnovne didaskalije koje su postale svakodnevna pojava na različitim umetničkim izložbama, koje omogućavaju lakšu komunikativnost umetničkih radova, gde publika ima mogućnost da misli umetnički rad tako da kritički sagledava određene i društvene i političke konstelacije koje određeni rad može i ne mora da ima? Treba pružiti mogućnost publici za takvo iščitavanje. Mi sada imamo samo osnovne informacije i pripadnost ili nepripadnost određenoj privatnoj kolekciji”, dodala je Vida Knežević.
Povodom transformacije Oktobarskog salona u bijenalnu izložbu 2014. godine, ona je podsetila da je tada bilo i predloga da to bude jedne godine manifestacija lokalnog karaktera, a druge godine internacionalnog, a sve zapravo uz obrazloženje o tzv. merama štednje – da Grad Beograd, kao osnivač, nema dovoljan budžet da finansira OS u tako velikom formatu svake godine, a s druge strane da bi se poboljšao kvalitet izložbe…
“To je sve upitno i mi možemo zapravo i na osnovu analize ovog Salona da pokušamo da sagledamo gde se zapravo učinio pomak, a gde su nedostaci u razvoju OS”, zaključila je Vida Knezević, ukazujući da je i u vreme transformacije Oktobarskog salona bilo otpora na lokalnoj sceni.
“Akteri na sceni su i tada sagledavali i ukazivali na različite probleme koji će doći samom transformacijom. Međutim, većina njih je artikulisana na način i bojazan da će manifestacija da se transformiše u izložbu lokalnog formata, nacionalističkog, tradicionalnog okvira - zbog promene u gradskoj politici i generalno – zbog prelaza sa tzv demokratskih politika na politike čiji je nosilac najveća politička partija danas – Srpska napredna stranka”.
*U prvoj epizodi serijala KND o 57. Oktobarskom salonu kritičar na delu bio je prof. dr Ješa Denegri, u drugoj istoričarka umetnosti Nela Tonković, u trećoj prof. dr Nikola Šuica, istoričar umetnosti, a u četvrtoj teoretičarka umetnosti Nina Mihaljinac, docentkinja na FDU.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2018. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
(SEEcult.org)
