Kritika na delu: 57. Oktobarski salon 2/5

57. Oktobarski salon "Čudo kakofonije", Beograd, 15. septembar - 28. oktobar 2018.

2/5 Kritičarka na delu: Nela Tonković, istoričarka umetnosti

Serijal Kritika na delu o 57. Oktobarskom salonu “Čudo kakofonije” nastavljamo osvrtom istoričarke umetnosti Nele Tonković koja smatra da je koncept kustosa Gunara i Danijel Kvaran nedovršen i da izložba predstavlja pre svega panoramski pregled bez bilo kakvog autorskog komentara. Ujedno je i svojevrsni mali eksperiment govora o tržištu, odnosno neke druge vrste narativa u odnosu na dosadašnji.

“Možda bi trebalo razmisliti da se već u nekom sledećem izdanju OS vratimo onome što je suština ili da zaboravimo tu manifestaciju koja je postojala i da se okrenemo novoj – da napravimo možda jedan art fair ukoliko nam ovakav Oktobarski salon više nije potreban”, navela je Nela Tonković.

Komentarišući kustoski koncept 57. OS kao nedovršen, ona je navela da je izostao tematski i formalni aspekt već prilikom selekcije umetnika i radova. “Naime, učinjen je onaj prvi korak koji podrazumeva selekciju umetnika. Kako pišu autori u tekstu kataloga, poslat je poziv umetnicima da sami predlože delo koje žele da ih predstavlja i, kako naglašavaju, to je učinjeno bez bilo kakve prinude tematskog ili formalnog koncepta. Čini mi se da sam tematski i formalni koncept zapravo treba da formulišu kustosi i da je to onaj korak koji je prilikom selekcionisanja umetnika i radova za Oktobarski salon izostao. On veoma fali”, navela je Nela Tonković, bivša direktorka Galerije savremene umetnosti u Subotici.

Prema njenom mišljenju, ono što kustosi nazivaju čudom kakofonije je jedan “panoramski pregled i jedna moguća vizija nekakvih imena koja se pojavljuju u orbiti savremene umetnosti”.

“Njihovo insistiranje na tome da je 72 umetnika prisutno, da je ravnomerno podeljen taj broj na ženske i muške umetnike - kao da o konceptu govori sve”, dodala je Nela Tonković.

To što kustosi često potenciraju da je umetnički svet danas postao sasvim horizontalan, da nema nikakvih iskakanja, da se ne pojavljuju centri savremene umetnosti i da se na neki način jednaka šansa pruža svima, vidljivo je, prema njenoj oceni, jedino u izboru imena umetnika koji učestvuju, ali nikako i u izboru teme.

“Tema nam konstantno izmiče”, konstatovala je Nela Tonković.

“Čudo kakofonije” opravdava svoj naziv samo u toj činjenici da je izložba ipak jedan pogled na umetnost koja je svuda oko nas, ali bez ikakvog komentara.

“Mislim da to za Oktobarski salon znači jedan ili možda čak nekoliko koraka unatrag. Vidljivo je to svuda oko nas – u legendama, koje kao da su nedovršene, jer kustosi ne nude svoje sagledavanje, niti čak sagledavanja određenog rada umetnikovim rečima; vidljivo je to i u postavci – kao da se svesno radilo na tome da se određeni superstarovi umetničke scene izmeste u jednu posebnu celinu, da budu na posebnoj lokaciji, a da se Resavska (Muzej grada Beograda) učini tom kakofonijom glasova”, navela je Nela Tonković.

U prilog tom stavu, ona je navela i da je evidentno da nema mnogo radova koji su rađeni za potrebe ovog Oktobarskog salona.

“To je možda najozbiljniji nedostatak ovogodišnjeg OS, jer kako sami kustosi govore: ‘Svaki prostor nosi svoje duhove’. To je rečenica koju pozajmljuju od Dejvida Eliota, selektora prošlog Oktobarskog salona, ali kao da sami ne koriste baš mnogo tu činjenicu. Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo da je Olafur Elijason predstavljen jednim delom koje je konstruisao specijalno za ovaj prostor, a ne da je jednostavno određeni rad sa Venecijanskog bijenala prenet ovde potpuno dekontekstualizovan”, navela je Nela Tonković, napominjući da bi bila druga situacija i da su neki umetnici bili u prilici da predlože nova dela koja bi stvorili, umesto radova koji su stari čak i po 15 godina i sada se prikazuju kao dela koja mogu da se uklope u ovaj koncept – u "koncept pre svega traženja određene teme, traganja za određenim narativom”.

U tom pogledu, kako je primetila, kao da je taj drugi korak prepušten publici i onima koji vode kroz tematska i kustoska vođenja, a da autori prosto nisu želeli da komentarišu scenu.

“Njihovo je bilo samo da ponude jedan pogled, a naše je da ga nadogradimo svim onim tumačenjima koja možemo da izvučemo bar posredno iz ovakve postavke”, zaključila je Nela Tonković.

Povodom dvogodišnjeg ritma Oktobarskog salona, koji se u medijima sve više i naziva “beogradsko bijenale”, Nela Tonković je ocenila da je ta promena za domaću scenu i kritičku javnost dobrodošla u određenom smislu, i to pre svega u onom koji omogućava kustosima veću slobodu i daleko veće, dubinsko upoznavanje sa samom scenom.

Nažalost, 57. Oktobarski salon, kako je ocenila, možda i nije najbolji kompliment njegovoj bijenalnoj sadržini ili bijenalnoj suštini. Ipak, ona smatra da bi ubuduće - promišljenijim izborima i eventualnom saradnjom gostujućih kustosa sa domaćim, ta greška mogla da se ispravi i da se na odgovarajući način prevede u ono što je, kako veruje, i bila namera kada je OS postao bijenalna manifestacija.

Nela Tonković ocenila je i da na 57. OS nije iskorišćena prilika da se na pravi način prikaže domaća scena, pa se postavlja pitanje svrhe konkursa za ovdašnje umetnike.

Prema rečima samih kustosa, organizacija konkursa, koja je bila dobrodošla, iznedrila je samo sedmoro umetnika, dok su na drugi način birani svi ostali.

“Mislim da je to takođe segment o kojem treba razmišljati. Da li je uopšte za ovakve selekcionisane, kustoske izložbe potrebna organizacija konkursa, a onda ako se već uloži ozbiljan trud, ozbiljno vreme i ozbiljno promišljanje u njegovu organizaciju, i ako stigne više od 300 prijava, da li je moguće da sam konkurs da ovako neobične rezultate koji ipak svedoče o, čini mi se, nekim drugim putevima kojima je trebalo da se krene – možda ne nužno ovim”, navela je Nela Tonković.

Pohvalivši “veoma razgranat, bogat i veoma promišljen prateći program” 57. OS, koji čine ne samo tematska i kustoska vođenja, već i filmski program i dan performansa, Nela Tonković je ocenila da i to pokazuje, međutim, kao da su u pitanju dva razmišljanja – jedan kustoski, a drugi koji su kustosi iz Kulturnog centra Beograda mogli da organizuju na osnovu onoga što je ponuđeno.

Nela Tonković se posebno osvrnula i na pitanje tržišta i privatnih galerija koje se prolama kroz 57. Oktobarski salon, a moglo se i očekivati, s obzirom da je Gunar Kvaran direktor privatnog Muzeja “Astrup Fernli” u Oslu.

“Meni, međutim, deluje da nema mnogo razloga da se u našim uslovima govori na taj način. Pre svega zato što nismo čuli gotovo ništa o kolekciji Oktobarskog salona koja je u nastajanju, nismo čuli ništa o vezama naša dva muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Novom Sadu sa ovim Oktobarskim salonom ili sa OS uopšte, i nismo razgovarali uopšte na koji način on pomaže domaćoj sceni. Govorili smo više o galerijama koje mogu da sa domaće scene odaberu ono sto je njima interesantno i koje umetnike mogu da zastupaju, koji su njihovi principi rada… Čini mi se da je i ta konferencija koja je organizovana, možda netačno nazvana konferencijom 'Umetnost je naš posao' i to baš dobro svedoči o tome da je biznis preveden kao posao. Da se drugačije postavila stvar, da smo govorili o javnim ustanovama osnovanim javnim sredstvima, kao što je uostalom i Oktobarski salon, i kao što je i njegova kolekcija, govorili bismo o umetnosti kao o misiji. Umetnost je naša misija”, navela je Nela Tonković.

Za neka buduća izdanja Oktobarskog salona, kako je naglasila, svakako bi bilo neophodno govoriti, na čemu i instistira, o kolekciji OS.

“To je kolekcija koja ima više od sto radova, koja je nastala veoma brzo, koja se brzo i razvija, i prosto treba videti na koji način ona komunicira sa onim kolekcijama koje su već ustanovljene, ali isto tako i proširiti stvar, pa onda pričati o Oktobarskom salonu kao o podsticaju za rad drugih kolekcija savremene umetnosti u Srbiji. Jer, zapamtimo, ovo je jedina ovakva izložba u Srbiji i svima je veoma bitna”, poručila je Nela Tonković.

*U prvoj epizodi serijala KND o 57. Oktobarskom salonu kritičar na delu bio je prof. dr Ješa Denegri.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2018. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

(SEEcult.org)