Kritika na delu: 18. Bijenale umetnosti Pančevo - 4/4
18. Bijenale umetnosti "Prostorni agens", Pančevo, 26. maj - 17. jun 2018.
4/4 Kritičar na delu: Lav Mrenović, istoričar umetnosti
U poslednjoj, četvrtoj epizodi serijala Kritika na delu o 18. Bijenalu umetnosti u Pančevu, mladi istoričar umetnosti Lav Mrenović ukazuje da je konceptom izložbe “Prostorni agens” pokušano uspostavljanje dijaloga neoavangardnih praksi iz 70-ih i 80-ih godina u socijalističkoj Jugoslaviji sa savremenom umetničkom produkcijom u regionu, te da je u tom pogledu ostalo nekoliko otvorenih pitanja. U tom pogledu, Mrenović postavlja pitanje odnosa savremene umetničke produkcije prema neoavangardnom nasleđu, s obzirom na pretežno komercijalni karakter predstavljenih radova i njihovu usmerenost na tržište, što su neoavangardne prakse upravo pokušale da prevaziđu.
“Taj dijalog može se tumačiti na više načina, a neki najočigledniji, školski način da se tumači jeste da se geneza savremene umetnosti na našim prostorima može pratiti od tih neoavangarnih umetničkih praksi 70-ih i 80-ih. Međutim, ostaje pitanje zašto se baš sada uspostavlja taj dijalog. Pomenute su na otvaranju (Bijenala) tri godišnjice – prva je 200 godina od rođenja (Karla) Marksa, najvećeg kritičara kapitalizma, a druga godišnjica je sto godina od završetka Prvog svetskog rata, koji je okončan masovnim pobunama vojnika i radnika širom Evrope. Prvi uspešni socijalistički eksperiment je bio u Rusiji, gde su boljševici došli na vlast tako što su se usprotivili učešću u imperijalističkim ratovima. Treći jubilej je 50-godišnjica od 1968. godine, kada su se desile širom sveta pobune pre svega studenata, ali i radništva. 1968. jeste neka ključna godina za neoavangardne prakse, pogotovo u našem kontekstu. Studenti su 1968. kritikovali vlast nazivajući je crvenom buržoazijom i ističući preveliku moć koju je steklo partijsko rukovodstvo”, naveo je Mrenović, koji kao posebno zanimljivo vidi to što se na 18. Bijenalu koristi simbol anarhizma, i to u svojevrsnoj pank-anarhistickoj varijaciji.
Navodeći da je lekcija koju je dala 1968. godina bilo isticanje vidova tlačenja koji nemaju nužno koren u ekonomskim odnosima, poput nekih vidova patrijarhata, rasizma, homofobije, građanskog morala i građanske koncepcije umetnosti protiv koje su se pobunile tadašnje neoavangarde, Mrenović konstatuje da su to problemi koji i dalje postoje u društvu i u nekom su smislu čak i gorući, s obzirom na različite vidove retradicionalizacije rodnih uloga, povratka nacionalizma…
“U tom smislu vraćanje na 1968. godinu ima smisla, jer ona može biti izvor za različite odgovore za sadašnjost, kao i za nova pitanja”, naveo je Mrenović.
Postavlja se pitanje, međutim, na koji se način savremena umetnička produkcija odnosi prema tom neoavangardnom nasleđu.
“Ako pogledamo savremenu umetničku produkciju na Bijenalu, ona je gotovo u potpunosti materijalna i kao takva je podložna da bude roba i da se sa njom trguje, što je nešto što su neoavangardne umetničke pojave u Jugoslaviji pokušavale da prevaziđu uvođenjem novih načina izražavanja, poput performansa, koji kao takav ne može postati roba, iako se ispostavlja da dokumentacija performansa može postati roba ili čak ponovno njegovo izvođenje može biti plaćeno od institucija u kojima se odigrava. I tu je neki problem – ako pogledamo deo izloženih radova, recimo poput Neše Paripovića… Tu je ta grupa oko SKC-a, u kojoj je bila i Marina Abramović, koja je uspela da veoma komercijalizuje taj način izražavanja i daleko dogura. Potencijalno možemo da vidimo da je i takav način izražavanja podložan uplivu šire društvene strukture sistema koja može da je preuzme i koristi za sebe. Tu je pitanje onda kako savremena umetnost reaguje na to i kako se bori protiv toga”, naveo je Mrenović.
Prema njegovom mišljenju, mnogi primeri na izložbi jesu u svom izrazu i tematici veoma komercijalni tipovi umetnosti.
“Ako pogledamo tu umetnost u koncepciji Bijenala, ona se može gledati u nekom konfliktu, ali je pitanje da li je to zapravi konflikt ako imamo privatnu galeriju koja se na neki način promoviše. Pitanje je onda da li je to zapravo pregled razvoja umetnosti, nekog mogućeg sukobljavanja, ili je to puka promocija jedne privatne glaerije i umetnika koji dostižu visoke cene na trižstu i koji su kao takvi profitabilni za privatnu galeriju. To je pitanje na koje nemam odgovor i nešto o čemu treba razmisliti i videti da li je to tako”, naveo je Mrenović.
Mrenović smatra i da bi prostori univerziteta, muzeja ili galerija trebalo da budu i da u neku ruku i jesu prostori kojima ne vladaju mehanizmi tržišta i profita, u kojima bi trebalo da bude moguća razmena ideja, učenje jednih od drugih… “To bi trebalo da bude neki prostor u kojem je to obezbeđeno i osigurano. Da, on ne postoji mimo društvenog sistema i izložen je nekim pritiscima od njega. Mislim da učešće u tim institucijama nije nužno loše. Ono što je zapravo neophodno je kritika tih institucija, kritika u nekom širem smislu – ne samo zameranja nekih loših stvari koje svakako postoje u institucijama, nego načina kako da ih unapredimo i poboljšamo. I, naravno, treba uvek imati u vidu čitav društveni sistem i kako se odnosi ta neka konkretna institucija prema tome u tom smislu”, naveo je Mrenović.
Pitajući se da li se u tom smislu dešava kritika na Bijenalu, Mrenović navodi da ona postoji, ali nije siguran da li je dovoljno eksplicitna.
“Mislim da su mnogi umetnički radovi ovde ogoljeno posvećeni finansijskom uspehu na tržištu i to je ono što nije dovoljno eksplicitno problematizovano”, naveo je Mrenović, navodeći kao primer radove Vuka Vučkovića, koja doživljavaju uspeh na trzištu, izlaze van platna, šire se i u dizajn… Već u susednoj prostoriji, u okviru postavke Bijenala nalaze se, kako je primetio, primeri radikalne prakse Katalin Ladik ili grupe OHO, koji se bave nekim gorućim i ozbiljnim problemima.
“Nije nužno da svi umetnički radovi budu kritički prema stvarnosti. Oni mogu imati i neke druge svoje vrednosti i mislim da neki imaju, poput dekorativne vrednosti, i to je sasvim u redu. Pitanje je da li je posetiocu, nekome ko pročita katalog i više se angažuje u promišljanju izložbe – da li je to za njega dovoljno jasno”, zaključio je Mrenović.
*U prvoj epizodi serijala o 18. Bijenalu umetnosti u Pančevu, na kojem su predstavljeni radovi više od 30 umetnika, za serijal “Kritika na delu” govorila je istoričarka umetnosti Marijana Kolarić, u drugoj epizodi govori teoretičar umetnosti Stevan Vuković, a u trećoj epizodi umetnik Selman Trtovac.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2018. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
(SEEcult.org)
