Kritika kritike 59. Oktobarskog salona
Kritika Oktobarskog salona, moglo je da se čuje na konferenciji „Likovna kritika, društveni odnosi, politika izlaganja – Oktobarski salon u fokusu” u organizaciji Udruženja likovnih kritičara AICA – sekcija Srbije i Kulturnog centra Beograda, konstanta je od samog osnivanja te manifestacije i početka rada 1960. godine, izuzev možda prve izložbe. Ovogodišnje izdanje u tom smislu još uvek nije dobilo celovit odraz u stručnoj javnosti, iako je izložba bila izuzetno posećena i delili su se dobri i svi drugi utisci, ali u privatnim krugovima. Šta nam medijska slika 59. Oktobarskog salona (Beogradskog bijenala) govori?
Postupnim promenama, posebno otkad je Oktobarski salon (OS) preinačen u bijenalni format 2014. godine (izdanja 2016, 2018. i 2021. godine), likovna i vizuelna kultura potpala je pod domen spektakla. Očekivanja od Oktobarca postala su ekskluzivnost, „čuvena” imena, veliki radovi, zabava i skandali. Ova promena je konstatovana reakcijama na promene, pre svega uvođenje bijenalnog načina rada, ali kritički gotovo da nije artikulisana, iako se – moglo se zaključiti na konferenciji – kritika Oktobarskog salona poslednji dug niz godina zasniva na institucionalnoj kritici, dok kustoski i umetnički rad gotovo da nemaju repere po kojima mogu da se sagledaju u profesionalnom koordinatnom sistemu.
Ono što je sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih pa i dvehiljaditih u kritici OS bio dualitet mišljenja za i protiv (slikarstva i multimedijlnog izraza, domaćih i stranih kustosa, brojnosti domaćih i stranih umetnika...), poslednjih izdanja postao je dualitet informacije nasuprot sadržaju. Naime, u javnosti se najvećim delom objavljuju informacije: dogodiće se manifestacija, broj umetnika, mesta izlaganja, da li postoji neki skandal i sl. Upravo to informacije čini spektaklom, dok prenošenje značenja: značaja i smisla svakog pojedinačnog izdanja Oktobarskog salona postaje retkost. Za razliku posebno od 56, 57. i 58. izdanja, ovogodišnji 59. Oktobarski salon usmerio se upravo na kontra-spektakl: osvrt na istoriju Oktobarskih salona.
U ovom svetlu zanimljivo je pogledati kako su mediji ispratili 59. Oktobarski salon. Najveći deo bio je – ne iznenađujuće – prenošenje informacija. Pojedine novine prenosile su najavne tekstove doslovce, bez ikakvih izmena. Kanali koji pružaju najviše vidljivosti i ekskluzivnosti bili su televizijski: N1, nova.rs, RTS. Sama Radio-televizija Srbije i dalje je najrelevantniji televizijsko-radijski kanal, posebno promišljeni rad Danijele Purešević, Jasmine Mijić, ekipe Kulturnog dnevika, kao i pristup Radio Beograda 2: Ranko Stojilović, Sara Arsenović i drugi. U štampanim medijima eksces čine serija promišljenih tekstova i intervjua Aleksandre Ćuk u Danasu, rano objavljen kritički kontekstualni osvrt Snežane Stamenković u NIN-u, kao i britki kritički osvrt Danijele Purešević u nedeljniku Vreme. U Kulturnom dodatku Politike preneseni su opsežni intervjui sa Zoranom Đaković Minniti, Danicom Jovović Prodanović i Milicom Tomić.
Ono što poslednje decenije sve više uzima maha jeste tzv. demokratizacija elektronskih medija, te deljenje putem društvenih mreža, kao kanala informisanja, ali i potencijalno kritičkih razmena. Ove godine ja nisam videla kritičke razmene, iako kada se strasti razgore one znaju da dostignu i granice vulgarnog.
Međutim, pojavio se novi kanal kritičke misli najmlađe generacije: „o.gledanje” sprovodi grupa istoričarki umetnosti predvođena Jovanom Trifuljesko, a objavljuje se na internet stranici Umetničkog prostora U10. Do sada objavljena su četiri kritička osvrta na 59. Oktobarski salon, koji jedini pružaju promišljanje ovogodišnjeg Oktobarca iz različitih uglova.
Ono što još uvek nije objavljeno, a što se očekuje, jeste Kritika na delu, jedina stabilna platforma (nestabilno finansirana) koja organizovano gaji kritičku misao, koja se objavljuje u televizijskom formatu na jutjub kanalu SEEcult.org. Iza Kritike na delu stoji Slađana Petrović Varagić (Filmart), u saradnji sa SEEcult-om (Vesna Milosavljević).
Nagrada 59. Oktobarskog salona dodeljena je Milici Rakić za rad "Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti”
Kritičko promišljanje ovako značajne manifestacije u oblasti savremene vizuelne umetnosti kakva je Oktobarski salon izuzetno je kompleksna delatnost koja obuhvata širok spektar međuzavisnih problema, od državne i gradske kulturne politike, preko kustoskih praksi do umetničkih artikulacija i pitanja publike. Za smislenu kritiku koja bi dotakla ovaj spektar problematika nužan je prostor, koji u medijskom prostoru danas izumire i gaji se samo u okviru Kritike na delu: ne samo kao dužina u trajanju ili tekstualnom obimu, već ni kao kritički kapacitet koji može da ne samo prikaže, već i iznese neke zaključke. Čak ni Likovni život, kao verovatno jedini stručni časopis za polje savremene likovne umetnosti, nije do sada pokazao kapacitet da privuče niti iznese viši nivo kritičkog promišljanja, uz velike napore koje ulaže u sam opstanak i osvežavanje formata.
Medijski prostor danas ne dozvoljava ulaženje u probleme, već se zadržava na površini, čime se sučeljavanje različitih mišljenja prenosi u zaoštravanje ponude što svežijih (pred)informacija, nasuprot sadržaju. Za razumevanje sadržaja kulturne politike, institucionalnog zalaganja, kustoskog rada, najaktuelnijih umetničkih izraza potrebno je stručnu i široku publiku negovati godinama, decenijama, a današnja klima u Srbiji to ne dopušta. Promena jezika promišljanja umetnosti, kao i medijskog izražajnog dijapazona, kojima svedočimo poslednjih desetak godina, nije ni konstatovana, a još manje artikulisana i upotrebljena u komunikaciji sa stručnom i širokom javnošću. Tako je sagledavanje Oktobarskih salona, a 59. izdanje verujem da neće biti izuzetak, postaje rasparčano i usitnjeno do besmisla, pa zaključak i rekapitulacija postignutog naporima da se finansijski i organizaciono izvede Oktobarski salon, neprestano izmiče.
Mirjana Boba Stojadinović, koordinatorka za odnose sa javnošću Kulturnog centra Beograda, kao i 59. Oktobarskog salona (sa Draganom Bugarčić)
*Foto: Vladimir Opsenica
