Kristian Al-Droubi: Ljudi se ovde tretiraju kao maloumni

Performer, vagabund, hedonista, globtroter, nadasve znatiželjno i duhovito biće, istinski radoznao za život u svim pravcima – što je svojevremeno prepoznala slovenačka “Via negativa”, ali i još niz umetnika sa kojima je sarađivao, Kristian Al-Droubi privukao je pažnju javnosti u prvim talasima pandemije višemesečnim pokušajima da se evakuiše iz Indije. U Indiju se, inače, godinama unazad vraćao jednom godišnje, taman kad ovde “na Istoku Zapada” zastudi. Tada bi Indija postajala mesto za smirivanje njegovih ličnih životnih nemira. I tako je bilo sve do pandemije, koja ga je u toj zemji zatočila na duge staze, na jednoj farmi, bez vode i struje, među gomilom sitnih i krupnih životinja koje su od čoveka preotimale prostor koji im je on – čovek – i oduzeo. Tamo nadomak Bengalora, sa bosim nogama uzemljenim u majku prirodu, pod kišom zvezda ili onom pravom, uz leoparde koji se prikradaju farmi, slonove koji pretrčavaju preko nje i škorpione i krajtove (otrovnica) koji su izvirali iz svih uglova imanja, ispitivao je sopstvene granice – strpljenja, razuma, dostojanstva i smisla, svog ljudskog i umetničkog potencijala.

Ovih dana u rodnom Novom Sadu, smiren u svom nemiru, dok prebira po nekoj svojoj tihoj nirvani koja čuči na obronku novog neobičnog puta po stvarnoj ili imaginarnoj geografiji, govorio je u intervjuu za SEEcult.org o tome kako se već pet dana po povratku iz Indije u Srbiju pokajao što se vratio.

Kaže da je u Indiji, ma kako bizarno zvučalo, imao sređeniji život u kojem mu dragoceno vreme nisu odnosile bezvezarije realnog i virtuelnog sveta. Primećuje da su umetnici u Srbiji i ono što oni rade sve manje bitni, i zato on sam pokušava da nađe nešto što ga istinski čini čovekom: da putuje, sreće ljude koji ga oplemenjuju, uče, zasmejavaju, ljude koji nove izvore života nalaze u prirodi i raznim veštinama. Putujući poslednjih meseci po Srbiji, kaže da je primetio da je postala kolonija. Tužan je zbog toga što se tako sve “propilo”, prodalo se, razdelilo, otuđilo, preotelo, pokralo... Ostalo je još samo da se prodaju izvori vode, kaže, i da se povadi litijum, a onda smo “vozdra”...

– Kada je počela pandemija činilo se da će ljudi, zaustavljeni tako potpuno i neočekivano, početi bolje da čuju jedni druge, da pitaju jedni druge kako su i odslušati strpljivo odgovor, ali to se baš nije desilo... Kako ste vi  Kristijane?

Kristian Al-Droubi: Niko nikog više ne pita kako je, jer ga u suštini nije briga, a i kad nekog pitaš kako je, obično ili priča besmislice, ili ti na glavu sruči priče koje vrti otkako tu osobu znaš. Zato je nekad bolje mahnuti i proći, nego slušati neke lažne kurtoazije, neki nepotrebni small talk, nešto što ne zanima ni tebe, ni tu osobu u suštini. Umesto da zastanete, treba da produžite i udišete vazduh. Korisnije je.

Naravno da u zavisnosti od toga kako se neko postavi prema tebi, otvara te kao osobu. Imam drugaricu sa kojom, kad god se sretnemo, odmah krenu neke opasno duboke teme - kriza srednjeg doba, transformacija, ta neka depresija koja se pojavljuje... Generalno, u ovim godinama, posle 40, okreće se neki novi list i dolazi do neke zamene motivatora. Jednostavno, motivatori koji su me “gonili”, sada polako otpadaju, gubim interes za jako mnogo stvari koje su me ranije zanimale, što me brine. Sad me te stvari ne zanimaju ili me upola zanimaju. Onda krenem da radim i vidim da me to ne “goni” kao pre, pa ostanem u nekom praznom prostoru pitajući se je li to trajno stanje ili će se promeniti, da li ću naći neke nove motivatore.

Osim toga, taj proces tranzicije nije lak i bolan je. Čini mi se, zapravo, da je to vidljivo kod dece i starih ljudi, jednih koji tek dolaze i ovih koji se polako spremaju da odu – u obe te grupe koje su na neki način pomaknute na marginu, koje nisu uključene u život toliko – vidi se ta smena motivatora.

– Čini se da u tome učestvuje i pitanje pažnje, i činjenica da nam je pažnja danas prilično kratkog daha, da nas sve zainteresuje tek nekoliko sekundi....

Kristijan Al-Droubi: Rado pratim društene mreže, manje mrtvi Fejsbuk i propali Instagram, volim da gledam šta se dešava na TikToku koji je osmišljen upravo tako da bi držao pažnju ljudima, tih – ni minut. Sve što se za njega pravi osmišljeno je imajući na umu da je interval ljudske pažnje sve kraći. To, dakle, jeste pitanje kratotrajne pažnje, ali i plasiranja raznih drugih životnih stavova, i u tom smislu mi je zanimljivo da TikTok gledam sa fenomenološke strane. Tamo možeš da nađeš svašta – od glupiranja neke dece, kvazismešnih stvari koji su prvenstveno glupe, ali i da shvatiš neke sociološke fenomene, prilično opasne i suprotne mejnstrim govoru i nekim aktuelnim socijalnim borbama. Zahvaljujući TikToku vidiš da ženama nisu potrebni muškarci da bi ih tretirali kao seksualne objekte. One to rade najbolje: imaš tamo gomilu žena koje se za džabe skidaju i pokazuju, niko ih ne tera na to. Za razliku od platforme my fans only, gde se žene i muškarci skidaju i dobijaju lovu za to, ovde to rade besplatno. Dakle ovde se radi o dobrovoljnoj objektivizaciji subjekta.

– Šta vama drži pažnju duže od jednog minuta?

Kristian Al-Droubi: Volim dokumentarni film i edukativne emisije, i gledajući sve to, i poredeći svoj sadašnji život i život na farmi u Indiji, primećujem da mi on nedostaje. Kada sve saberem i oduzmem, mislim da sam tamo mnogo više radio i imao mnogo više energije, da sam bio usmereniji i motivisaniji, iako je bilo mnogo ograničenja i iako sam neke stvari radio samo da bih sačuvao zdrav razum. Ali sam sve bolje balansirao, dok sam se ovde u civilizaciji rasplinuo.

Ovde je manje druženja, manje razgovora, smislenih, okrepljujućih, inspirativnih, ljudi su se okrenuli sebi, svom malom životu, nekoj malograđanštini, samo da prežive, i ok, prežive, i šta onda, šta će onda tako – samo preživeli, a beslovesni? To me jako uznemiruje, jer sam uvek gledao da se okružim ljudima sa kojima mogu da razgovaram, da razmenim mišljenje o nečemu, da čujem neki novi stav, novi ugao na nešto što znam ili mislim da znam. To nekako nestaje, a dolazi vreme razmene nekih, jednih te istih priča, koje me smaraju i ja to ne mogu da podnesem.  

Pandemija, naravno, ide u korist štete društva, druženja je manje i zbog nje, opet su tu neka ograničenja, skraćeno je radno vreme lokala, opet se ljudi ne druže, nema misli, nema intelektualne iskre među njima. Mi smo sada nekako nigde, nikako da se odlučimo za neki izbor, ali ako ti ne doneseš izbor, izbor će doneti tebe. Ovo sada je nešto pola-pola, a ti moraš da se odlučiš, kao u surfovanju npr: ne možeš da ideš direktno u talas –  razneće te, a ako se prepuštaš, opet nije dobro, nestaješ i tada. Dakle, treba neki balans, a mi surfujemo na ovoj koroni, jer nemamo izbora i zato bih se najradije vratio na farmu.

Interesantno je to kako sam, svojevremeno kada sam radio u Sloveniji, po povratku u Srbiju kapirao da mi je tu super, jer je napetije, življe, zamršenije, da mi je u Sloveniji dosadno, a onda u jednom trenutku skapiraš, pa nije dosadno, nego mi nismo normalni, mi smo stalno pod nekim adrenalinom. Mi ne umemo da živimo bez neke presije.

– A zašto to fokusiranje koje ste pomenuli nije moguće ovde?

Kristian Al-Droubi: Tamo sam se bolje organizovao. Napisao sam dve knjige, jednu “Karantin u Indiji” sam i objavio. Ovde je previše impulsa: TikTok, ovo-ono, na sve strane sam...

– Ali internet je, dobro se sećamo, postojao i negde nasred dvorišta na farmi u Indiji, dakle ti impulsi koji razbijaju pažnju postojali su i tamo...

Kristian Al-Droubi: Imao sam drugačiju, bolju disciplinu... Ustanem, vežbam, radim jogu, sklekove, jedem, malo obrađujem zemlju, pišem, snimam...

– Zašto ona nije moguća ovde?

Kristian Al-Droubi: E, to je dobro pitanje... Ne znam...

– Možda rekonekcija sa ovdašnjim životom nije prošla dobro. Kako vam izgleda Srbija danas, eto godinu dana po povratku iz Indije? Je li sada bolje ili gore mesto za život?

Kristian Al-Droubi: Srbija je ista. Osim što se, evo ovih dana, dešava neki talas poskupljenja na više nivoa. To primećuju svi, i oni što jedva kupe hleb dnevno, i biznismeni koji grade kule i gradove. Srbija je država koja nema svoj integritet, jer kako god napolju vetar da duva, to se odražava na Srbiju. U Rusiji isključe gas, ovde se smrzavaju. U Srbiji ljudima kažu pukla cev, a u Nemačkoj lepo kažu: "Rusi zavrnuli gas". Ovde i dalje šibaju te postkomunističke fore, lažu ljude. Kod nas se ljudi tretiraju kao da su maloumni.

– Ljudsko biće je i političko biće, politika nam kroji život, svakog dana iskroji neku novu budalaštinu koja nas šokira i obeshrabri u svom besmislu, bahatosti i tragičnosti. Kako se nosite sa tim?

Kristian Al-Droubi: Socijalisti, ta Miloševićeva ekipa, pokrali su, uništili i raskamčili glavnicu – a to je bilo bogatstvo bogatstva, jer Srbija je bila bogata država. To je bilo kao kad uđeš u neku pećinu sa blagom: ušao si prvi i vadiš dijamante, zlato, ćupove i sanduke sa zlatnicima, ali, imaš ograničeno vreme da budeš u pećini. Onda su došli sledeći, to je ona demokratska ekipa, tu je već bilo više srebra, nije više bilo tako vrednih stvari kao za prethodnu garnituru. Nije da nije bilo uopšte, ali ne tako raskošno kao za ove pre njih. Kada su oni otišli, došli su ovi treći, i tad je već ostalo samo nekog škarta, nekih “sitnih umetnina”, ali nije to – to.

Zato se ova ekipa sad mora setiti da u nekom gradu, ili na nekom mestu u gradu, ima to i to, nešto državno što još nije iskorišćeno, privatizovano, prodato, raskantano, pa onda gleda da mu ćale preko veze “sredi” to što je ostalo. Zato sada prodaju resurse, a nekad su prodavali firme i kompanije. Ljudi su zaboravili da, npr, “Jugoalat” nije bio samo fabrika, da je on imao silna letovališta, odmarališta, možda i lovište, vile... To je bilo pravo bogatstvo koje su strpali u svoje džepove. Sada je tu i tamo još ponešto državno, ali generalno, nema tu više mnogo čega jer sve je potamanjeno. Stenice i larve su to već uzele pod svoje, ostalo je ponešto sitno i to će uskoro da ode. Ali ostala je voda, da se vadi litijum, da se uništava Srbija... Eto tako ja to sve vidim.

– Šta možemo da uradimo?

Kristian Al-Droubi: Nisam siguran da možemo išta. Sve je već rešeno, dogovoreno, prodato. Po meni, Srbija je kolonija koja ima određenu ulogu, iz nje se čupaju resursi, i to su jedne te iste priče – prepisane i preslikane. Zemljom naprosto vladaju ljudi bez plana. Evo, pogledajte taj Zrenjanin, usred najplodnije vojvođanske ravnice gradi se fabrika guma, dolaze Kinezi koji deru mačke usred dana, Onda ovaj Rio Tinto koji pravi reklame da nam objasni kako su oni humanitarci maltene, a po celom svetu postoje dokazi šta su uradili sa prirodom. I tu onda vidiš koja je snaga reklame i medija, zašto oni postoje. Jer rade posao. Da ne rade, ne bi ni postojali. Veliki procenat ljudi veruje svemu što čuje na televiziji. Ljudi više ne veruju sopstvenim očima, već TV-u.

– Šta ste radili u poslednjih godinu dana, a tiče se vašeg umetničkog dela ličnosti?

Kristian Al-Droubi: Još dok sam bio u Indiji pokrenuo sam svoj YouTube kanal Via Nomadia. Tamo sam kačio zanimljive priče o životu na farmi, a po povratku u Srbiju kačio sam svašta – od priča iz grada do priča sa putovanja po Srbiji i regionu. Trudim se da nađem neke čudne i zanimljive ljude, da vidim nešto što do tada nisam video.

– Gde su koreni te potrebe za lutanjem kod vas?

Kristian Al-Droubi: Kad pogledam malo svoj život unazad, vidim da su ti neki pundravci stalno u mojim nogama. Moj su život uvek bila neka kretanja. Shvatio sam da meni prija ili potpuna stagnacija – da budem na jednom mestu, ili kontinuirano kretanje. Najsrećniji sam kad se krećem, u busu, kolima, kad se točkovi zarolaju, kad idem negde, prolazim između nečeg.

– Gde ste bili u poslednje vreme?

Kristian Al-Droubi: Napravio sam letnju turu do Skoplja. Makedonija je prelepa, ljudi su prijatni, topli, bezazleni i sjebani. Mekedonci su satrti sa svih strana, potpuno kompresovani. Morali su da se prilagode zahtevima Grčke i promene ime zemlje, a i Albanci su ih pregazili.

Mene zanima socijalni aspekat neke države, šta se dešava, kakva je politika, kako ljudi žive, kakva je socijalna situacija, zanimaju me neke ekstremne prirodne lepote, volim da proučavam zapuštene prostore koji su nekad nešto značili, bili deo identiteta nekog naroda. Skoplje je u tom smislu zanimljivo sa svojim komunističkim monumentima poput Železničke stanice. Makedonija je manja država od Srbije, a više se zadužila u pokušaju da gradnjom nekih spomenika nenormalnih razmera, izgradi sebi identiet koji joj otimaju.

Kampovao sam na Ohridskom jezeru, a onda sam pešice, regularno i legalno prešao granicu sa Albanijom i, malo stopom, malo blablakarom (u Albaniji je prevoz jako loš, niko ne zna kad i gde bus ide, kad se vraća, kuda prolazi, haos. Zato je najbolje ići svojim kolima), stigao u Tiranu. Lep i moderan grad u koji se, vidi se, ulaže mnogo. Sve fasade lepo ofarbane, u centru velika čelična konstrukcija koja predstavlja oblak, rad nekog japaskog umetnika od pre 10-15 godina. Sve komunističke relikvije, uključujući skulpture Envera Hodže, Lenjina, Staljina, sakrivene su u dvorištu obližnjeg muzeja, pod otvorenim nebom stoje dok ne istrunu.

– Kakva je atmosfera u gradu i jeste li imali bojazni zbog toga što dolazite iz Srbije?

Kristian Al-Droubi: Nikavih neprijatnosti nisam imao u Albaniji osim što su me neki “naši” ljudi, koji su mi se zakačili na društvene mreže dok sam bio u Indiji, počeli da zasipaju negativnim komentarima što sam tamo. Žao mi je tih ljudi, oni ništa ne znaju, niti išta razumeju, jer nikad nisu izašli iz Srbije. Ne znaju čak ni to da pola Srbije već godinama letuje u Albaniji. Za tih deset dana koliko sam bio, ništa ružno mi se nije desilo. Pričao sam na engleskom, ali te uvek neko pita, odakle si? Iz Srbije, kažem, ali ljude boli briga.

Išao sam i na njihovo more, oni tamo ulažu mnogo para – Albanci imaju snažan patriotski momenat u sebi i za deset godina, a možda i pre, to će biti jedna velika Budva. Sada je more divno, čisto. Oni su poslovni ljudi, čak sam čitao u novinama da su po tim turističkim mestima počeli da puštaju srpske narodnjake, pa su kosovski Albanci uložili protestnu notu, ali Albance u Albaniji baš briga. Oni žive blizu Grčke, njima je to sve isto. Vrlo je primetno koliko se Albanci sa Kosova, na kojem sam takođe bio, i ovi iz Albanije vrlo razlikuju, u svakom smislu.

– Šta ste radili na Kosovu?

Kristian Al-Droubi: Zvuči kao špijunska priča, ali nije. Drugarica me je povezala sa italijanskom organizacijom koja je pripremala festivalski program za decu u Velikoj Hoči. Za to je bio glavni izvesni otac Benedikt, zamonašen na Kosovu, za koga se ispostavilo da već 20 godina pomaže Srbe na Kosovu. Velika Hoča je albansko selo sa jednom srpskom ulicom u kojoj je hostel, renovirana vinarija i prostor za decu. Sve to inicirao otac Benedikt koji pomaže i odlazak dece u Italiju na lečenje, obrazovanje, itd. Imali su ideju da za tamošnju decu osmisle neki festival grafita kojima bi se u znak podrške srpskoj zajednici oslikali neki murali sa Novakom Đokovićem, Gandijem... Tamo se rodila i ideja da za tu decu napravimo festival uličnih zabavljača, da dovedemo žonglere, hodače na štulama... Otac Benedikt kaže da je godinama pokušavao da stupi u kontakt sa umetnicima iz Srbije, ali da je, ko god je došao, pitao – gde su pare?

Taj čovek je inače riznica znanja, za stolom nas pet nije moglo da mu parira u priči, znanju i informacijama, Vrlo je cenjen, a zauvek ću pamtiti njegovu rečenicu da je prva konceptualna umetnost došla iz Gračanice.

– Kakva je atmosfera tamo gde ste bili?

Kristian Al-Droubi: Obišao sam mnogo manastira na toj turi, primio nas je i monah manastira Draganac, otac Ilarion, nekada glumac Rastko Lupulović. Svakog dana smo gazili po sto-dvesta kilometara. Išli smo i u Dečane, to je jedno energetski jako ludo mesto, čuva ga KFOR, Hrvati, Slovenci, Česi, i svi imaju jako veliki respekt prema manastiru.

Inače, atmosfera na Kosovu je zeznuta, čudna na negativan način. Kao neka mrtva trka. Albanci i dalje nastoje da otkupe što više srpskih kuća i srpske zemlje, a s druge strane postoji ta monaška struja koja preko crkve pokušava da pomogne ljudima koji bi da ostanu, da ohrabri ove koji ostaju. Bili smo u nekom selu, pričaju ljudi da su tu pre nekog vremena bili samo Srbi, ali vremenom, zastrašivanjima, upadanjem u kuće, sve ih je manje. U Gnjilanu živi samo jedna Srpkinja, neka stara žena koja se vratila iz Srbije. Ima policijsku patrolu. Čovek ne može a da se ne upita, kakav li je njen život?!

– A kakav je Vaš život nezavisnog umetnika u Srbiji? Kako se država ponela prema vama u ovoj pandemiji?

Kristian Al-Droubi: Imaju Indijci poslovicu koja kaže da se čovek širi po prostirci onoliko kolika je prostirka velika. Postoje razni slojevi nezavisnih umetnika, jedan od njih je i Ceca Veličković, ona je estradna umetnica. Ona možda nama nije umetnica, ali je deo kalifata. Tu je veliko pitanje šta je država, ko su ljudi u njenim stukturama, jesmo li mi njima i u zadnjim mislima?

Činjenica je da su nezavisni umetnici najugroženija grupa umetnika. Znam dosta ljudi koji su se zagubili, ne znaju više ni ko su, ni šta su, nemaju bukvalno 'leba da jedu. Ali većinu ljudi, mejnstrim stanovništvo, to ne zanima. Sećam se kad sam bio u Indiji, kada su mediji pisali u kakvom smo stanju, da ne možemo da se vratimo, kada smo tražili pomoć, dobijali smo užasne komentare na tekstove – da nam tako i treba kad smo išli u Indiju... Baš vidiš dijagnozu, da ti neki ljudi vole da mrze.

Država je nešto uradila, bile su dve ture pomoći, jedna dva-tri mesca nakon početka epidemije, druga ove godine. Ne znam šta bih dalje rekao na tu temu....

– Da li su kolege umetnici iz državnih instutucija kulture imali neku ideju o pomoći?

Kristian Al-Droubi: Ne. Solidarnost sam doživeo samo od nepoznatih ljudi dok sam bio na farmi, koji su nam, meni i drugu Aci, nudili pomoć, čak novac da kupimo karte da bismo se vratili.

Ima taj neki pevač Đani, Đoni, Đomi, koji se žalio da zbog ove situacije on i supruga ne mogu da žive normalno, jer im za to treba 5.000 evra mesečno. I onda čitaš kako su ljudi iz inostranstva počeli da im šalju novac. Eto, tu u toj estradnoj umetnosti izgleda da ima solidarnosti, a ova umetnost kojom se ja bavim, performans, pozorište, to će uvek biti sporedna stvar.

I zavisi šta kome treba. To je isto kao kada pročitaš da je neki političar ukrao neki ogroman novac i ja onda kažem – ok, neka, možda toliko treba čoveku, on najbolje zna. Ili, imam jednog poznanika u Nemačkoj, čovek je milijarder koji ima mesečne rashode 15.000-20.000 evra i onda on, shodno tezi da je čovek bogat što manje rashoda ima, dođe do zaključka da sam ja bogatiji od njega.

Kada sam pre 20 godina počeo da se bavim pozorištem, o novcu nisam razmišljao, niti o egzistenciji. Ja sam se na to naložio, prepustio sam se tome da me vodi. Voleo bih da ni danas ne razmišljam o egzistenciji, ali to više nije moguće. Čovek u jednom trenutku shvati da je došlo vreme za naplatu što nikada nije rešio svoje egzistenijalno pitanje. Zato sada moram da napravim neku drugačiju strukturu da bih i dalje mogao da se bavim performativnom umetnošću. To sam shvatio na farmi praveći video zapise o onome što sam radio, razmišljajći šta će biti ako nestanu festivali, ako nestane publika? Ne mogu više sa 43 godine da apliciram za neki novac i objašnjavam šta bih hteo da radim. izgubio sam interes za to. Mogu samo da zaključim da su srećni oni koji se ne bave sobom, koji su prevazišli, transcendentirali sebe, jer je to u nekom smislu vrhunac, oslobođenje, vrhunac slobode. Tako nešto živi otac Benedikt. On ima misiju koja je veća od njega – da pomaže.

*Foto: privatna arhiva

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund