Komunikacija kroz umetnost

Publikacija projekta “Umetnik kao publika” objavljena je kao osvrt na deset diskusija održanih tokom 2011. i početkom 2012. godine sa odabranim vizuelnim savremenim umetnicima i aktivistima u Beogradu koji su bili u poziciji onoga koji prima moguća čitanja sopstvenog rada, odnosno utisak i trag koji ostavlja sam rad na publiku.

Prema navodima autorke tog projekta Bobe Mirjane Stojadinović, forum “Umetnik kao publika” predstavlja studiju slučaja krhkog stanja umetnosti i njene recepcije i deo je obuhvatnijeg istraživanja odnosa umetnik – umetnost – institucija – javni domen i njegovih konsekvenci u periodu od 2000. godine u Srbiji, konkretno u Beogradu.

Diskusije su tokom protekle godine održane o radovima: Jelice Radovanović i Dejana Anđelkovića, Nataše Teofilović, izložbi “Peti park - borba za svakodnevicu” (Branka Belaćevića, Dubravke Sekulić, Jelene Stefanović, Marka Miletića i Srđana Prodanovića), zatim o radovima Dušice Dražić, Vahide Ramujkić, Gorana Đorđevića, Nine Hohl, Danila Prnjata, te o seriji akcija “Bioskopi: povratak otpisanih”, kao i o radovima Milene Putnik i Branke Kuzmanović.

Publikacija je objavljena i u elektronskoj formi i može se preuzeti sa sajta projekta, odnosno OVDE (pdf).

Na sajtu projekta nalaze se i montirani audio materijali sa deset diskusija koje je, kao i diskusije iz 2010, moguće preuzeti i sačuvati u kompjuteru.

Diskusije su proticale u razmeni mišljenja među publikom, uz pomoć moderatora, na osnovu materijala koji su izabrani umetnici pripremili unapred: tekst, reprodukcije rada i grupu pitanja upućenih publici. Status “publike” podjednako je pripadao svima, osim autoru rada o kojem je bilo reč. Diskusije nisu vođene stručnim jezikom i pristup temama bio je takav da nije data prednost profesionalnom iskazivanju mišljenja i stavova, iako je i ono bilo dobrodošlo.

Smisao razgovora nije da autor objasni rad o kojem se diskutuje, već da se stvori aktivna komunikacija umetničkog rada i publike: od prvih utisaka i mogućih implikacija rada, do sticanja uvida i sagledavanja svakodnevnog konteksta umetničkih praksi na, uglavnom beogradskoj, sceni. Forum je dao mogućnost da se “razmišlja naglas”, i da se te misli podele i suprotstave bez pretenzija da postoji samo jedan pravi odgovor i jedinstveno viđenje umetnosti.

Tokom 2010. godine održane su diskusije o radovima Saše Rakezića (alias Aleksandar Zograf), Nikolete Marković, Zorana Todorovića, Igora Milovanovića, Borisa Šribara, Miloša Tomića, Lane Vasiljević, Dragane Žarevac, Zorana Pantelića, Bik Van der Pol, Milorada Mladenovića i Marka Crnobrnje.

Diskusije u 2011. imale su dopunski fokus koji je uključivao umetnike koji su proizveli radove na relaciji srpskog i evropskog konteksta. Tako je od aprila 2011. do januara 2012. realizovano devet diskusija, uz tri gostujuće u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koje je inicirala kustoskinja Una Popović.

Devet diskusija u 2011. godini realizovano je uz pomoć sredstava koja je obezbedio Fond za otvoreno društvo, a tri su održane u produkciji MSUB (Mladenović, Đorđević i Kuzmanovićeva) i realizovane u okviru tekućih izložbi u Salonu MSU. Austrijski kulturni forum podržao je gostovanje umetnice Nine Hohl iz Austrije/Meksika.

Produkciju štampanog materijala, odnosno najavne plakate za deo razgovora, kao i štampani godišnji presek programa, podržan je u okviru festivala “Na sopstveni pogon” beogradske nezavisne kulturne scene, odnosno projekta “Mesta za kulturu” Asocijacije Nezavisna kulturne scene Srbije.

Realizovanje diskusija na mestima održavanja aktuelnih izložbi, kad god je to bio slučaj, pokazalo se kao odlična praksa koja obogaćuje diskusije, dok u javnosti pojačava vidljivost kvalitetnih i provokativnih umetničkih radova. To je bila namera projekta od početka, ali je često aktuelnost umetničke prakse po sebi bitnija od toga da li postoji aktivna izložba tog autora u datom trenutku ili ne.

Prema rečima Bobe Mirjane Stojadinović, koliko god je zahtevna realizacija tog projekta na svim nivoima, praksa je pokazala da su mu vrata veoma različitih institucija otvorena. Pozicija na kojoj forum “Umetnik kao publika” radi je nezavisnost od monopola moći u kulturi, tražeći upravo disperznost saradnje, kritički se dotičući različitih konteksta kreacije, produkcije i reprezentacije.

Umetnički radovi o kojima se razgovaralo birani su po provokativnosti i izostanku javnog priznanja u lokalnoj sredini, dok su često ti radovi i umetnici nagrađivani u inostranim umetničkim kontekstima, zatim po inherentnoj kritičnosti i kapacitetu konstruktivnosti, po širini pogleda i tome što premošćuju i time dovode u pitanje različite umetničke, kulturološke i društvene kontekste.

“Pojedinačne diskusije svakako neće preokrenuti nepovoljnu situaciju generalno za kulturu, ali možda može da pomogne počevši od medijatizacije izuzetno kvalitetne produkcije koja ostaje zanemarena. Iskustvo pokazuje da publika zna da to ceni”, navela je autorka projekta.

Diskusije su privlačile različite ljude, a upliv svakog od njih bio je obojen profesionalno ili po afinitetima, ali su okvirom samog projekta bili prinuđeni da “dobace” do sagovornika, i time da prevaziđu samoreferentnost; ono što se podrazumeva u određenom krugu profesionalaca ima tendenciju da se prihvati kao datost koja se ne dovodi u pitanje. U nedostatku dijaloškog diskursa koji će konstantno da preispituje te “istine”, postoji realna mogućnost društvenog i umetničkog zatvaranja, gubitka kontakta sa vibrantnošću spoljnog sveta.

Sve diskusije dele isto stanovište da se ništa ne podrazumeva kako u dijalogu, tako i u interpretaciji i razumevanju umetnosti - što predstavlja izvor izazova.

Raznovrsnost publike na diskusijama pokazuje iznenađujuće interesovanje za savremenu umetnost, uprkos uvreženom mišljenju da je umetnost postala ili ostala ekskluzivna praksa za šačicu upućenih. Ipak, utisak da publika pokazuje izrazito selektivno interesovanje za umetničke prakse i činjenica da pojedinci retko dolaze redovno na diskusije, čine da svaki razgovor iznenađuje brojnošću posećenosti i raznovrsnošću interpretacija radova. Uopštavanje nije moguće, osim možda ohrabrujuće misli da savremena vizuelna umetnost ima svoj, teško uhvatljiv i nepodložan definicijama, auditorijum. Drugim rečima, danas angažman na polju umetnosti i kulture u Srbiji, u umetničkom sistemu ili van njega, nalazi načina da izađe iz okvira porodice, prijatelja i kolega – komunikacija kroz umetnost je realna i aktuelna.

Prema rečima autorke koncepcije projekta, nakon dosadašnje 24 diskusije, forum “Umetnik kao publika” doprineo je dinamici razmene mišljenja među šarolikom publikom od preko 550 ljudi koji su došli kako iz Beograda, tako i iz drugih gradova iz Srbije, ali i iz inostranstva, pogotovo na diskusijama kada je postojalo simultano prevođenje na engleski jezik.

Prodiranje u sfere svakodnevnog života i savremene umetnosti, i mogućnosti njihovog preplitanja, predstavljaju neprekidni izazov i to će nastaviti da bude konstantni fokus rada tog projekta, koji se realizuje u produkciji Udruženja umetnika Dez org.

(SEEcult.org)