Komunalna avangarda
Izložba “Komunalna avangarda. Socijalna utopija u arhitekturi 1920-1930 godine”, otvorena u Multimedijalnom art muzeju u Moskvi, pokušava da rekonstruiše uslovni model idealnog grada “novog tipa” prve polovine 20. veka. Reč je o preseku dve utopije - avangardne i staljinitičke.
U “komunalnoj avangardi” moćna zamisao u kompozicionom smislu može izlgedati i pomalo naivna. Prvi i najsnažniji utisak sa izložbe su zvuci kojima je ispunjen virtuelni “grad iz mašte” klasične sovjetske legende s ružičastim komsomolcima i večnim prijateljstvom naroda. Na neutralno ilustrativnu muziku kompozotor Georgij Stefanov nastavio je žive tonove sveta iz okruženja: monotona prigušena tutnjava železnice, piska lokomotiva, dečja vriska, škripanje teških vrata, jak eho vetra što dopire iz dvorišta... Sve se to čuje dok se prolazi po zamišljenom lavirintu nepoznatih, ali prijatnih ulica malenog soc-gradića, nastalog u zamisli slikara Vladislava Jefimova i fotografa Sergeja Leontjeva.
Unutar velikih svetlih pregradaka (lajtboksova) razvrstane su fotografije realnih objekata gradske infrastrukture soc-gradova Sverdlovska i Gorkog - “Uralmaša” i “Autozavoda”. Tu su i stambena naselja, “fabrika za stanovanje”, pored njih škola, NaMa (univermag), put u više smerova, a u susednoj ulici su konstruktivistička zdanja - hoteli, “fabrike kuhinja”, pa još i železnička stanica, čuvena “Bela kula” (vodotoranj UZTM) i ZAGS koja podseća na umanjenu kopiju Kongresnog dvorca predviđenog na lokaciji srušenog hrama Hrista Spasa. Svi objekti su predstavljeni maketama u potpunom skladu sa planom gradskog reona idealnog grada, koji ne može svako pročitati, nego samo intuitivno osetiti. Arhitektura procvata avangardne misli 1930-ih godina, koju oličavaju braća Vesnjini, Ilja Golosov, Pjotr Oranski, Mojsije Rešjor, Bela Šefler... na izložbi je u susedstvu sa tek rođenim staljinističkim empirom, ne stešnjujući ga, nego naprotiv, reklo bi se da se avangarda pretače u socijalistički empir, to čedo Staljinovg pogeda na novogradnju njegove epohe. Malogabaritne komunalke, u kojima su se smestili graditelji fabrika i novog divnog sveta, neprimetno prerastaju u dvorce za narod. Čak i delimično vraćanje pompeznoj buržoaskoj arhitekturi nije bitnije menjalo svakodnevni život i stečene navike radnika iz Uralmašovih pogona. Još jedan oštri kontrast između “treba” i “jeste” označen je drugim izborom fotografija koje se naslanjaju na idiličnu monumentalnost urbanog graditeljstva.
Iza fasade ulica, sa unutrašnje strane lajtboksova, na posetioce gledaju zatečena u melanholičnoj zbunjenosti crno-bela lica ljudi koja izgledaju kao da su namerno odgurnuta u zadnji plan. To je takođe grad, istina viđen iz današnje perspektive, i u potpunosti odražava idealnu sliku spoljnog sveta u koju je čak i najpoverljivijem gledaocu i bez toga teško.
Tako avangardna utopija nove forme i socijalna utopija novog, idealnog sveta, na čelu sa “novim” čovekom, rađaju neku treću, čije se mesto može naći samo u muzejskom prostoru.
Pre nego što je stigla u Moskvu, “totalna instalacija” - kako su ovu izložbu nazvali njeni kustosi Jelena Belova i Alisa Savicka, bula je već postavljena u Jekaterinburgu na prvom Uralskom industijskom bijenalu savremene umetnosti, održanom 2010. Takođe, i u njižegorodskom Arsenalu krajem prošle godine. Smatralo se da bi doživela uspeh i van predela industrijske i kulturne prestonice, čak i bez ikakvog dovođenja u bilo koju vezu sa sadašnjim modnim trendom povećanog interesovanja za staljinističke teme. Tu se pre svega misli baš na fotografije i arhitekturu.
“Idealizam” i “utopija” spadaju u pojmove bez precizne lokalizacije i političkog konteksta. U tom smislu je i izložba “Komunalna avangarda” jedan od primera koji potresaju svojom bespoštednošću. Otuda nije slučajno da od svega što je viđeno u “idealnom gradu” najupečatljiviji i najtrajniji utisak ostavljaju baš ona zbunjena, zatečena crno-bela lica ljudi iz zadnjeg plana.
Sajt Art muzeja je www.mamm-mdf.ru
Branko Rakočević
