Katarina Velika, carica
Galerija Klovićevi dvori u Zagrebu priredila je izložbu “Katarina Velika, carica svih Rusa” sa delima iz Državnog muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu, koja govori o jednoj od najmoćnijih žena u istoriji, carici Katarini II (1729-1796).
Koncipirana posebno za izložbene prostore Galerije Klovićevi dvori, izložba daje presek kroz jedinstveno razdoblje ruske istorije prikazujući caričine osobne predmete, predmete iz svakodnevnog života i vladanja, te umetnička dela koje je prikupljala kao strastvena kolekcionarka i time utemeljila jednu od najvećih i najvažnijih zbirki na svetu.
Organizovana povodom obeležavanja 50-godišnjice prijateljstva St. Peterburga i Zagreba, izložba predstavlja i prikaz Muzeja Ermitaž i St. Peterburga u vreme Katarine II, a potom kroz nekoliko zanimljivih tema priča priču o samoj carici.
Na dva galerijska nivoa izloženo je više od hiljadu eksponata sa zanimljivostima o Katarininom životu, te dolasku u Rusiju i na presto, kao i o njenim precima, carskoj porodici i dvoru, njenoj velikoj ulozi u obrazovanju i prosvetiteljstvu, spoljnoj politici i ratovima koje je vodila… Publika pre svega, kako je navela Galerija Klovićevi dvori, može da oseti caričinu strast za umetnošću koja ju je dovela do otkupa mnogih zbirki i osnivanja Ermitaža.
Osim veličanstvenim carskim portretima i delima slikarstva evropskih škola, izložba obiluje skulpturom, grafikama, odevnim predmetima carice i ostalih pripadnika dvora, predmetima primenjene umetnosti (staklo, keramika, servisi, srebro, zlato), medaljama, oružjem, nameštajem i dragocenostima.
Prema navodima Vjačeslava Fedorova u tekstu u katalogu, Katarinin autoritet u očima savremenika bio je veliki, uprkos tome što su se u njenom životu na čudan način isprepletale vrline i mane njenog doba. Često je sa užitkom pisala o sebi u autobiografskim beleškama i pismima svojim mnogobrojnim korespondentima.
Sophie Auguste Friederike von Anhalt-Zerbst (1729-1796), princeza male nemačke kneževine, posve je neočekivano postala ruska carica i najmoćnija evropska vladarka. Katarina II nije imala nikakvih prava na ruski presto, ali je upravljala golemim Ruskim carstvom 34 godine (1762-1796) i samo je Petar Veliki vladao duže - 43 godine (1682-1725). Katarinina vladavina može se nazvati vremenom slave i moći Rusije i sjaja ruskog dvora. Kao i Petar I, carica je još za života dobila nadimak Velika. Tako ju je u svojim pismima zvao i Volter.
Opisi savremenika i ocene kasnijih istraživača života ruske carice su protivurečni. Postoje mnogi memoari u kojima se govori o Katarini II. U njima ponekad, kako je naveo Fodorov, izgleda neverovatnijom od laži. Obožavali su je i nazivali boginjom, ali i mrzeli, bojali je se, pa joj se čak i rugali. Volter ju je nazivao “najsjajnijom zvezdom Severa”, francuski veleposlanik grof De Ségur naglašavao je njene izvanredne sposobnosti, vrhunski um, dostojanstvenost i srdačnost, a austrijski diplomata, knez De Ligne, pisao je o veličini njenog genija. Istovremeno, Francuz Corberon piše: “Katarina je fenomenalna glumica! Ona je svetica: nežna, ponosna, veličanstvena, ljubazna, ali je u duši verna sebi i sledi isključivo lični interes, koristeći se bilo kojim sredstvima da to postigne”. Diderot, koga su na ruskom dvoru srdačno primili, nakon susreta s Katarinom II u Peterburgu, pisao je: “Ima dušu Bruta, a srce Kleopatre”. Veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin, koji je početkom 19. veka istraživao Katarinino doba, nazvao ju je Tartuffeom u suknji i sa krunom.
Po veličanstvenosti zamisli i grandioznosti ostvarenog, Katarina se može uporediti jedino s Petrom Velikim, čijom se direktnom naslednicom i nastavljačicom njegovih dela ona i smatra.
Spoljna politika postala je najsjajnija strana njene vladavine, a u tom pogledu sledila je doktrinu Petra I od tri tačke: osiguranje izlaza na Crno more, širenje prema zapadu i pripojenje zapadnoslovenskih država Rusiji, te zaštita severnih područja i Peterburga. Upravo je Katarina uspela da pobedi u svim smerovima i reši zadatke koje je Petar I postavio početkom 18. veka.
Čvrsta i dosledna Katarinina unutrašnja politika donela je sjajne rezultate. Uprkos unutrašnjim potresima, poput seljačke bune na čelu s Pugačevim, 34 godine Katarinine vladavine obeležila je unutrašnja stabilnost. Stabilnost nije, međutim, značila stagnaciju, jer je Katarina bila “najuspješniji ruski reformator”.
Katarinini interesi bili su vrlo raznoliki. Istinski se smatrala sledbenicom francuskih prosvetitelja i veliku je pažnju poklanjala razvoju umetnosti, nauke i kulture. Bila je pokroviteljka arhitekata, vajara, pesnika, pisaca, naučnika… Autoritarna vlast davala joj je mogućnost da se koristi raznim oblicima umetnosti kojima je slavila i utvrđivala svoju vlast. Već na samom početku svoje vladavine, 1762. godine, Katarina II odredila je svoj program: “Gradim, gradiću, nagovarati druge da grade, podržavaću nauku, pokrenuću predstave…”
Katarinina ljubav prema knjigama i svakodnevni književni rad pomogli su stvaranju velike lične biblioteke koja je brojala oko 40.000 knjiga ruskih i stranih autora.
Skupljanje kameja bila je caričina posebna strast, koju je zvala “kamejska bolest”. Druga ljubav bila joj je arhitektura, koju je volela i razumela, jer je imala odličan ukus. Pomno je pratila rad savremenih evropskih arhitekata, skupljala je arhitektonsku grafiku i crteže, knjige i albume o arhitekturi. Najznamenitije evropske arhitekte slali su u Rusiju albume sa svojim radovima, a mnogi su bili pozivani u Peterburg. Gradnja je zahtevala mnogo vremena. I to je upoređivala s bolešću i često je ponavljala: “Što više gradim, to više želim”.
Katarina je pomno pratila i rad obrazovnih ustanova i posebnu ulogu u razvoju nacionalne kulture dodelila je Akademiji nauka i Akademiji umetnosti. Važan deo njenog rada bilo je i sakupljanje umetnina i stvaranje ličnog muzeja - Ermitaža.
U šaljivom epitafu, koji je sama sebi napisala uoči 50. rođendana, piše: “Ovde leži Katarina Druga, rođena u Stetinu 21. aprila 1729. godine. Došla je u Rusiju 1744. kako bi se udala za Petra III. Sa četrnaest je godina imala nameru da se svidi svom mužu, Elizabeti i narodu. Ništa nije propuštala da u tomu i uspe. Tokom 18 godina dosade i samoće nevoljno je pročitala puno knjiga. Postavši caricom, želela je dobro i trudila se dati svojim podanicima sreću, slobodu i vlasništvo. Lako je opraštala i nikoga nije mrzila. Štedljiva, srdačna, prirodno vesela, s republikanskom dušom i srcem punim dobrote, imala je mnogo prijatelja. Posao je vodila lako, volela je umetnost i da se druži ljudima”.
Koncept izložbe rezultat je saradnje stručnjaka Muzeja Ermitaž i Galerije Klovićevi dvori - kustoskinja Natalije Bakhtareve, Ive Sudec Andreis i Danijele Marković.
Izložba će biti otvorena do 29. jula.
(SEEcult.org)
