Kako do prodora srpske književnosti u svetu?

Savremena srpska književnost, koja je gotovo neprepoznatljiva na svetskom nivou, mogla bi dugoročno da napravi izvestan prodor jedino planskom i kontinuiranom sistemskom podrškom unapređenju uslova u celokupnom lancu produkcije, uključujući prevođenje i učešće na međunarodnim manifestacijama, zaključeno je 21. decembra na panelu u Kulturnom centru Beograda, održanom u organizaciji Saveta za kreativne industrije.

Dramska autorka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Biljana Srbljanović, članica Saveta za kreativne industrije, prof. dr Aleksandar Jerkov, direktor Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”, osnivač i direktor izdavačke kuće Klio Zoran Hamović i književnik i ilustrator Uroš Petrović, izneli su u razgovoru u galeriji Artget, koji je moderirao novinar i pisac Branko Rosić, različite ideje o načinima na koji je moguće unaprediti predstavljanje savremene srpske književne scene na međunarodnom nivou, složivši se da u tom pogledu postoje mnogobrojni izazovi.

Među preprekama je i to što je reč o književnosti tzv. malog jezika, i to iz male zemlje slabe ekonomije, i to prilično lošeg imidža u svetu, koja bi shodno tome morala da uloži znatno veći napor da bi skrenula pažnju na vrhunske autore i na taj način postepeno menjala i sliku o samoj sebi. U situaciji klada i zemlje koje mogu služiti kao primer u predstavljanju domaćih pisaca smanjuju ulaganja, poput Kanade, u diskusiji su kao prepreke navedeni i različiti problemi na institucionalnom nivou, uključujući diskontinuitet, nestručan kadar, često postavljan iz stranačkih interesa, zanemarivanje pozitivnih tekovina bivše vlasti, nebriga o prevodiocima sa srpskog na velike strane jezike, neiskorišćavanje potencijala lektorata…

Savet za kreativne industrije pri kabinetu premijerke Ane Brnabić mogao bi, kako je rečeno, da posluži kao platforma za unapređenje institucionalnih mehanizama za sistemsko jačanje vidljivosti i uticaja srpske književne produkcije u svetu, odnosno stvaranjem uslova za veće pojedinačne uspehe različitih autora podizanjem celokupne strukture u oblasti književnosti na viši nivo.

Biljana Srbljanović je, na osnovu sopstvenog iskustva dramskog autora, rekla da su prevodi i izdanja incidentni i da bi stoga trebalo videti šta može da se sistemski unapredi u tom pogledu, jer je to vrsta književnosti koja ide preko izvođačkih umetnosti – prvo se zainteresuje pozorište za neki komad i autora, a onda i izdavači. “Nekim direktnim kontaktom, slučajnošću, krene jedna, pa druga stvar… S druge strane, nebrojeno puta dobijala sam mejlove i pisma od raznih izdavača koji su tražili kontakte sa dramskim autorima ovde - od Gorana Markovića, pa do mojih studenata. Sigurno se bavim izdanjima i prevođenjima najmanje dva – tri naša autora godišnje”, rekla je ona, dodajući da joj država “nikada nije ništa pomogla”.

Prema njenim rečima, potrebno je par koraka da se ta situacija prevaziđe.

“Dovoljno je da imate nekoga da tačno locira jednog ili dva izdavača dramske književnosti. Na primer, u Francuskoj ima jedan veliki izdavač. Dovoljno je da postoji organizovan kontakt ili ako ništa drugo mogućnost povezivanja - da ne ide privatnim linijama. I to se vrlo jednostavno napravi, a zove se kreativna industrija – to grozno ime”, rekla je Biljana Srbljanović, navodeći da to jeste delatnost koja donosi izvestan profit i autoru, i prevodiocu, i izdavaču, ali nije primarna. Potrebno je, kako je dodala, organizovati ceo taj proces tako da se zna gde je tržište koje je dobro za literaturu iz Srbije. “To je uvek nemačko govorno područje, jer naše pozorište je praktično ogledalo njihovog sistema, a onda preko njih i cela Skandinavija, ako se zna da skandinavske zemlje prave repertoar godinu dana posle Nemačke – isti taj. Onda se zna i da će izdavači i agenti takođe da traže šta se ovde događa. To jeste kreativna indistrija, ali mislim da može da bude od opšteg značaja”, rekla je Biljana Srbljanović.

Prema njenim rečima, potrebna je stoga platforma na koju bi autori autori mogli da se oslone u pogledu informacija, kontakata, pronalaženja prevodilaca, promocije… Posebno je istakla potrebu motivisanja nove generacije pisaca da se ne bi ostalo i dalje samo na Ivi Andriću i Danilu Kišu.

Ocenila je i da je, između ostalog, potrebno dovesti poznate svetske prevodioce koji bi držali radionice i pokazali da to nije amaterski posao.

“Problem je i to što kod nas književnost nije popularna. Kada kažem spisateljica to je kao da si rekao seksualna radnica… Postoji neki odijum”, rekla je ona.

Zoran Hamović ocenio je da je najpre potrebno analizirati šta su drugi uradili, a naveo je primere Grčke, Kanade i Francuske. Grčka je, kako je podsetio, imala više od dve decenije Centar za knjigu sa 35 zaposlenih, uložila je veliki novac i trud, a kada je izbila kriza, ta institucija je ugašena. Kanada je pozitivan primer ulaganja u prevođenje svoje literature, a u prednosti je zbog toga što je reč o književnosti na dva velika jezika – engleskom i francuskom. Francuska takođe već decenijama ima poseban centar za knjigu, ali i ona je počela da štedi, što su posebno “opominjuće stvari” za malu zemlju sa malom ekonomijom, kakva je Srbija.

Posebno ističući važnost institucionalnog iskustva, Hamović je rekao da upravo nedostaje institucionalno pamćenje. “Imamo cilj, pisce, ali pitanje je ko će to da uradi… Nemamo stručne ljude u nadležnim instancama, uključujući onu krajnju – Ministarstvo kulture”, rekao je Hamović, dodajući da je to posledica stranačkog postavljanja ljudi koji ne znaju da rade, pa ne čudi što “nedostaju knjige (na Sajmu) u Iranu, fali nam štand ovde, fali štand onde...”

Ističući da svaki segment u procesu stvaranja i plasiranja književnosti mora da bude podržan, Hamović je posebno istakao značaj prevodilaca sa srpskog jezika koji žive u stranim zemljama, a mnogi su već u godinama, dok mladi nisu zainteresovani. Kao drugi važan segment, naveo je učešće na međunarodnim sajmovima i drugim skupovima, koje zahteva celogodišnju pripremu, komunikaciju sa različitim akterima i planiranje nastupa.

“Čitav niz elemenata potreban je da bi se stvorio kontinuitet i napredak u nastupu svih zajedno… Mi smo u manjku podrške svakom od tih elemanata u nizu”, rekao je Hamović, koji je od 2003. do 2007. godine bio umetnički direktor Beogradskog sajma knjiga, a u dva navrata i specijalni  savetnik ministra kulture (2001-2003; 2008-2011).

Prema njegovom mišljenju, nije neophodno da Srbija ima poseban centar za knjigu, već bi međunarodno predstavljanje bilo moguće organizovati kroz Privrednu komoru, ali je potrebno imati u tome kontinuitet, a “ne svake godine da to neko drugi radi bez ikakvog iskustva i po običaju u pet do 12”.

Kao posledicu diskontinuiteta kulturne politike u toj oblasti, Hamović je naveo neslavnu sudbinu Kuće za pisce u Tršiću. “Došla je ekipa pod drugom mentalnom vlašću i uklonjeni su svi tragovi njenog postojanja”, rekao je on, dodajući da je slično prošla i Kuća za prevodioce koja je svojevremeno otvorena u Sremskim Karlovcima, a sada je tu konzulat.

I Aleksandar Jerkov je kao najveću grešku naveo nepostojanje kontinuiteta, ocenjujući da je to potrebno čak i ako se greši. “Čak i ako grešite, budite uporni u tome što grešite, jer ćete shvatiti na kraju, pa ćete eliminisati tu glupost”, rekao je Jerkov, koji se zauzeo za strukturno rešavanje problema predstavljanja domaće književnosti u svetu, ističući značaj lektorata, podrške prevodiocima, unapređenja interesovanja strane javnosti za knjige domaćih pisaca…

“Mora se stvoriti interesovanje, a ne utrapiti knjigu koja nikome ne treba. Grci su gurali više nego što su mogli da izvezu. Dok su imali novca, to je izgledalo kao svemirski brod…”, rekao je Jerkov, navodeći kao pozitivan primer jevrejsku zajednicu koja “podiže standard neprimetno” i nikoga ne vuče za rukav, ali ima spremnu ponudu kada se za to ukaže prilika.

Navodeći kao poseban problem to što generalno za srpske pisce i kulturu ne postoji interesovanje, već “postoji samo za teroriste” iz Srbije, Jerkov je rekao da je stoga potreban takav pristup koji bi podrazumevao da se knjige domaćih autora plasiraju u značajne svetske biblioteke tako da to u njima ne izgleda čudno. To znači da vrhunski srpski pisci treba da se nađu među vrhunskim piscima uopšte, popularni među popularnim, a “treš da bude među njihovim trešom”.

Problem je, međutim, kako je dodao, i to što nema nijednog agenta koji bi vodio računa o srpskim piscima. U tom smislu bi pozitivan korak bio da se obezbedi da određeni agenti obrate pažnju na bar dva pisca godšsnje. “Onog trenutka kada se društveno-političko-istorijski položaj Srbije promeni, treba da imao spremnog pisca, a na tome mora da se radi”, rekao je Jerkov.

Kao uspešan primer sopstvenog zalaganja, naveden je pisac Zoran Živković, koji je komunikacijom sa ključnim akterima u oblasti izdavaštva širom sveta uspeo da obezbedi oko 110 izdanja svojih dela, prevedenih na četrdesetak jezika.

Uroš Petrović smatra da ne treba raditi samo na pripremi međunarodne promocije jednog odabranog autora, već da treba izabrati najmanje tri koji su se već dokazali. Ujedno, istakao je da je potrebna upornost i istrajnost samih autora, navodeći kao primer britansku autorku Džoanu Rouling, čiji je rukopis o Hariju Poteru svojevremeno odbilo 13 izdavačkih kuća.

Panel o srpskoj savremenoj književnosti u svetu, čiji su urednici Ljiljana Rogač Mijatović i Lazar Džamić, prvi je događaj kojim Savet za kreativne industrije postavlja u fokus svog budućeg rada temu književnog stvaralaštva, prevodilaštva i afirmacije domaćih autora, u cilju unapređenja sistemskih rešenja i podsticaja za izdavačku industriju.

Panel je organizovan u okviru platforme Srbija stvara (Serbia creates) koja je zamišljena kao nov način predstavljanja Srbije i afirmisanja kreativnosti, inovativnosti i originalnosti na osnovu kojih bi bila prepoznata u dogledno vreme u svetu. Platforma Srbja stvara deo je šire inicijative predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić da, u neposrednoj saradnji sa kreativnim sektorom u celini, inicira mere za izmenu pravno-poslovnog i društvenog okruženja u cilju podrške razvoju postojećih i nastajanju novih inicijativa u oblastima inovacija, kreativnih industrija i umetničkog stvaralaštva.

U okviru platforme Srbija stvara, nedavno je održan i panel posvećen novom pozicioniranju srpske savremene umetnosti u svetu, a diskusija je bila fokusirana na iskustva privatnih galerija koje smatraju da bi država trebalo da im finansijski pomogne u predstavljanju domaćih umetnika na sajmovima umetnosti u inostranstvu.

(SEEcult.org)