Jubileji Dostojevskog (1821-1881-2011)

Klasik ruske i svetske književnosti Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je pre tačno 190 godina (11. novembra 1821.), a ove godine navršava se i 130 godina od njegove smrti.

Uzdizanje poginulog čoveka, zadavljenog nepravednim ropstvom sudbine - bila je glavna tema Dostojevskog kojom do dana današnjeg zaokuplja ne samo ruskog čitaoca, nego i ljubitelje njegovog dela u celom svetu koji čeznu za pravednošću.

Dostojevski je pisanjem zarađivao za život

Smatra se da je Fjodor Mihajlovič bio jedan od prvih velikih ruskih “profesionaonih” pisaca - pisanjem je zarađivao za život.

Istina, prvi profesionalni ruski pisac bio je Puškin - on je, kako je govorio Majakovski, prvi počeo da honorare unosi u porodični budžet. Ali,  Dostojevski je bio profesionalac u tom smislu što, osim novca koji je zarađivao od pisanja knjiga, nije imao drugih sredstava za život. Zavisio je isključivo od književnog rada, za razliku od Turgenjeva, koji je imao kmetove, Tolstoja koji je imao Jasnu Poljanu ili Gončarova, koji je imao državnu službu. Dostojevski nije imao ništa.

Ako ne pišem, bolje da se bacim u Nevu

Dostojevski je čak jednom prilikom rekao i da mu, ako ne završi svoj prvi roman “Bedni ljudi”, ne preostaje ništa drugo nego da se baci u Nevu. Međutim, dao je “Bedne ljude” Njekrasovu za časopis “Peterburški zbornik” u bescenje - za svega 150 rubalja. To je bio prevashodno njegov akt idejne  solidarnosti sa tadašnjim svojim istomišljenicima - krugom oko Bjelinskog.

Živeo je od pozajmica

U suštini ceo život proveo u zaduživanju, živeo je od pozajmica. U jednom pismu se žalio kako Turgenjev dobija 400 rubalja za štamapani tabak, a njemu daju jedva 100, zaključujući: “Ja dobro znam da pišem gore od Turgenjeva, ali ipak, ne toliko gore”.

Svi glavni likovi u delima Dostojevskog su bez zaposlenja, bez profesije. Niko od njih ništa drugo i ne radi osim što se duševno muči, razdiran protivurečnostima.

Autor “Braće Karamazova” slika “čisto vreme života” kada se sve kolizije razvijaju van profesije. Ko je u stvari Raskoljnjikov? Marginalac bez određenog zanimanja. Profesionalna delatnost kod Dostojevskog ne predstavlja suštinu. Glavna delatnost je ona duševna. To je, inače, karakteristično za rusku prozu uopšte.

Onjegin, Oblomov, Pjer Bezuhov, Karamazovi, svi  su oni po današnjim merilima neradnici, dokoličari.

Puškin je govorio: “Anatomija nije ubistvo”. Dostojevski je jednostavno otrkio ono što je čovek uvek bio. Ljudi su se, kao što reče Voland iz Bulgakovljevog “Majstora i Margarite”, malo promenili. I to ne samo od vremena Dostojevskog, nego i od Hrista naovamo. Stradanja kod Dostojevskog su vazda pročišćavanje, jer je to iskustvo duše.

“Zločin i kazna” je delo koje je ušlo u program u sovjetskoj školi. Ovo delo  ima najizraženiju socijalnu tematiku od svih romana Dostojevskog. A starac Zosima i “ruski monah” Aljoša u “Karamazovima” nisu heroji koje je sovjetska vlast mogla istaći kao primere omladini.

Dostojevski je sam bio psihički neuravnotežena ličnost. Postoje verzije prema kojima je on svoje komplekse projektovao na likove u romanima. Ali kada je jednom pročitao mišljenje kritike o svojim romanima kao o “bolesnim proizvodima”, zapisao je “za sebe” i ove reči: “Moja bolest je zdravija od vašeg zdravlja”. On je bolovao od epilepsije koja, kao što je poznato, u većini slučajeva obrušava čovekovu ličnost. Ali kod njega je stvaralačka moć stalno narastala. To je svojevrsno čudo. Ali to i jeste ono što je on nazivao realizmom u višem smislu. Dostojevski nije kopirao stvarnost, on je maksimalno izvlačio iz nje ono što je u njoj duboko skriveno.

U životu Dostojevskog žene su igrale značajnu ulogu. Svi njegovi brakovi su, međutim, predstavljali čist rizik. Zaljubio se u Marju Dmitrovnu Isajevu i oženio se njome, udovicom sa detetom, i to dok je još bio politički osuđenik na robiji bez ikakve jasne perspektive. Zar to nije rizik? Ali, to je bila ljubav. Između ostalog, neke crte Marije Dmitrovne ugrađene su u lik Katarine Ivanovne iz “Zločina i kazne”. Ako se govori o njegovoj drugoj ženi, Ani Grigorijevnoj, ni tu bez rizika nije prošlo: njegova izabranca je bila 25 godina mlađa od njega. I to je svojevrsna igra na ruletu, igra sa sudbinom...

Ali, Dostojevski je i bio kockar. I to ne samo u bukvalnom, nego i u duboko metafizičkom smislu. Na kraju, on je pobedio u svojoj Velikoj igri...

Dostojevski kao filmski junak

Posle 41 filma i TV serija snimljenih prema njegovim delima, došlo je vreme i za snimanje filmske biografije samog Dostojevskog.

TV serija sa velikim brojem epizoda, snimljena u jednoj od najraskošnijih vila u Podmoskovlju, u produkciji TV kanala Rosija 1, izazvala je ogromno interesovanje gledalaca, ali i brojne polemike. Reditelj je bio Vladimir Hotienko, scenario je napisao Eduard Volodski, a uloga velikog pisca poverena je Evgeniju Mironovu. Radnja TV filma obuhvata period od gotovo 30 godina - od vremena kada je budući klasik pripadao revolucionarnom klubu petraševaca, pa sve do početka pisanja “Karamazova”.

Reditelj Hotienko podseća da je autor “Zločina i kazne” imao veoma interesantnu biografiju u kojoj je sadržano sve ono što privlači današnjeg gledaoca: robiju i progonstvo u Sibir, ljubav, novac, sklonost prema hazardnim igrama, gubitništvo, stvaralaštvo, ogroman književni uspeh...

Osim toga, njegov život je potresan primer ljudske hrabrosti koji može služiti za ugled. On može mnogo toga da objasni što je bi bilo važno za savremeno društvo, ističe reditelj, ukazujući posebno na jednu zanimljivu činjenicu: “Ruski mentalitet Zapad obično niti razume niti prihvata, a Dostojevskog je prihvatio kao glavnog ruskog pisca, što nam govori da njegovo delo poseduje neke univerzalne vrednsti koje su očiglednije nego kod drugih, takođe velikih ruskih stvaralaca”.

Osvrćući se na kritikeTV serije, Hotienko je rekao da ga kod Dostojevskog kao filmskog  junaka interesuju one činjenice iz života genijalnog pisca koje ga čine živim čovekom, pa su otuda razočarani oni gledaoci i kritičari koji su želeli u filmskom Dostojevskom da vide spomenik koji je prohodao. “Za mene su važne njegove slabosti, interesovanja, zablude, sve ono što će ga učiniti bliskim nama. I to kako je igrao na ruletu, gubio i dobijao, kako je pisao pisma ženama, kako se ponižavao”. Reditelj ističe i da njegov junak nema ništa zajedničkog sa onim Fjodorom Mihailovičem sa čuvenog portreta slikara Pireva, koji se inače pojavljuje u filmu u tumačenju Aleksandra Petrova “zadivljujuće sličnosti sa likom slikara”.

Tri žene Dostojevskog

Kao što je poznato, autor “Idiota” imao je tri žene, ne računajući prolazne avanture. Prvu, histeričnu, Mariju Isailovu igra Čulan Hamatova koja o svom liku kaže: “Nijedan ruski pisac nije mogao da se pohvali skladnim životom koji bi mu omogućio da se u potpunosti koncentriše na stvaralaštvo. Moja heroina, Marija Dmitrovna, ometala je svog muža u pisanju, radila je sve da mu zagorča život, mada je to kod nje bilo sve nesvesno. Oni su se upoznali u progonstvu kada veliki pisac nije već odavno bio sa ženom, ona ga je obrlatila i zabavila ga o jadu kad su se  posle progonstva nastanili u Petrogradu, i pored toga što joj je dao svoje srce i očekivao po povratku sa robije da će imati u braku i neke lirsko-melodramske odnose. U početku je možda tako i izgledalo, bio je pun nade, a rastao se s njom kao s drugom nekom osobom”.

Sa drugom ženom Anom Snitkinom (igra je glumica Ala Juganova iz pozorišta Lekom) Dostojevski se upoznao posle avanture sa Apolonarijom Suslovom. Rodila mu je četvoro dece i stvorila porodičnu atmosferu povoljnu za pisanje koja nije bila opterećena ni sećanjima na progonstvo, ni na brak sa histeričnom Marijom Isailovom.

 
Romansirana biografija

U filmu život Dostojevskog izgleda u izvesnom smislu kao ljubavna romansirana biogarfija, a reditelj to objašnjava time što život autora “Bednih ljudi” nije bio manje interesantan od nekog njegovog romana. Iako  se tri puta ženio i uz to “negovao brojne bočne ljubavne veze”, Dostojevski nije bio nikakav zavodnik, ali se o toj strani njegovog života malo zna, pa je ovim TV serijalom pokušana da se popuni praznina u masovnoj svesti čitalaca njegovih knjiga. Serijal je otkrio i neke manje poznate detalje iz života autora “Zapisa iz mrtvog doma” koji su se mogli shvatiti kao senzacionalni. Njegova strast prema hazardu nije nikakva novost, ali je zanimljiva činjenica, koja se otkriva u TV filmu, da je punih 13 godina u autora komedije “Tuđa žena i muž pod krevetom” bila zaljubljena Sofija Kovrin-Krukovska, buduća Kovalevska, koja je prema piscu gajila suptilna osećanja i o njemu ostavila verovatno najobjektivnije beleške u svojim sećanjima.

Tri filma o Dostojevskom, ili kamera bi ga volela

Dramatičan i uzbudljiv život autora “Kockara” privlačio je fimske stvaraoce tako da su o njemu pre ove TV serije snimljena tri filma, tačno onoliko koliko je žena imao, pa se i jedan od njih, treći, zove baš tako: “Tri žene Dostojevskog”, film Evgenija Taškova, koji se snima ove godine. Prvi Aleksandra Zarhija snimljen je 1980. u SSSR-u “Dvadeset šest dana iz života Dostojevskog”, drugi je snimio Italijan Đuliano Montaldo pre tri  godine “Demoni Sankt-Peterburga”.

Filmovi prema delima Dostojevskog

Od 41 filma snimljenog prema delima Dotojevskog, u najvećem broju verzija prenet je “Idiot” (osam), a “Braća Karamazovi” i “Zločin i kazna” doživeli su po šest ekranizacija, “Poniženi i uvređeni”, “Nečiste sile” i “Krotka” po tri, a dva puta “Bele noći”, “Kockar”, “Mladić”, “Selo Stepančikovo”. Filmski verziju su imala i druga, manje značajna dela velikog pisca: “Večni muž”, “Ujkin san”, “San smešnog čoveka”, “Tuđa žena i muž pod krevetom”...

Najveći broj filmova snimljen je u SSSR-u - 14, u Rusiji (staroj, pre Revolucije i novoj) 9, u Francuskoj 6, Italiji 3, Poljskoj 2, i po jedanu   SAD, Japanu, Velikoj Britaniji, Finskoj, Indiji, Meksiku i Švajcarskoj.

Od proslavljenih reditelja filmove prema delima Dostojevskog snimili su: Akiro Kurosava (Japan), Ričard Bruks (SAD), Bernado Bertoluči i Lukino Viskonti (Italija), Andžej Vajda (Poljska). Najveći broj filmova prema delima slavnog pisca snimio je sovjetski reditelj Ivan Pirjev (3).

Osam verzija “Idiota”

Prvi film o nekom delu Dostojevskog snimljen je 1910. godine. Bio je to “Idiot” reditelja Petra Čardišina. Decenijama posle Oktobarske revolucije  dela Dostojevskog su bila zabranjena, Staljin ga nije voleo, a Gorki je smatrao da “karamazovština” kvari moral revolucionarnog pokoljenja, pa ga nisu ni izdavali, a kamoli da su snimali filmove po njegovim delima.

Prema motivima “Idiota” 1951. godine snimio je film Kurosava, a pre njega Francuz Žorž Lapmen (1946). Onda je snimljen u Sovjetskom Savezu (Ivan Pirjev, 1958), u Velikoj Britaniji 1966. je Alan Bridžes snimio televizijsku seriju, u Francuskoj  Andžej Žulavski “Luckastu ljubav” (1985), dok je u Indiji 1991. “Idiot” snimljen kao TV serijal u režiji Mani Kaula. “Daun Haus” je naziv filmske interpretacije “Idiota” snimljene u Rusiji 2001, u režiji Romana Kačanova, a dve godine kasnije prikazana je TV serija Vladimira Bortka pod originalnim nazivom romana.

“Braća Karamazovi” iz 1915.

Prva od ukupno šest ekranizacija “Braće Karamazovih” nastala je dok je Prvi svetski rat uveliko trajao: Viktor Turjanski je ovo najčuvenije delo Dostojevskog podvrgao fimskom tretmanu, još uvek nemom, 1915. Trebalo je da prođe više od četiri decenije dok se još jednom Mitja, Ivan i Aljoša, ne pojave na fimskom platnu, gde ih je naselio čuveni američki reditelj Ričard Bruks (1958). Sovjetski reditelj Ivan Pirjev, koji se posvetio filmovanju   romana Dostojevskog, snimio je 1969. svoje čuvene “Karamazove” u tri dela, a drugi sovjetski reditelji Rinat Grigorijev je 1990. napravio film “Dečaci”, slobodnu fantaziju po romanu “Karamazovi”, dok je 2008. izašla češko-poljska koprodukcija “Karamazova” u režiji Petra Zelenke.

Šest filmova o “Zločinu i kazni”

Za prenošenje na filmski ekran petrogradskih snoviđenja Rodiona Raskoljnikova, ljubav i patnju ruske Đokonde, Sonje Marmeladove, prvi su se zainteresovali Francuzi: Pjer Šanal je 1935. ekranizovao to remek-delo svetske književnosti, a dve decenije kasnije (1956) to je ponovio njegov zemljak Žorž Lampen, koji je deset godina ranije snimio “Idiota”. Prvu rusku verziju “Zločina i kazne” snimio je 1969. u Sovjetskom Savezu Lav Kulidžanov, u susednoj Finskoj.

Interesovanje publike za ubistvo s predumišljajem zadovoljio je 1983. svojim filmom reditelj Aki Kaurismaki, a u Rusiji je 2007. Dmitrij Svetozarov snimio TV seriju po tom romanu.

Nekima su mile i “Nečiste sile”

Prvi od ukupno tri filma po motivima “Nečistih sila” snimio je slavni poljski reditelj Andžej Vajda u Francuskoj 1988. Druga dva su realizovana u Rusiji - 1992. Igor i Dmitrij Talankin i 2007. Feliks Šultes.

“Poniženi i uvređeni” kao svetska tema
Za ekranizaciju romana sa socijalnom tematikom “Poniženi i uvređeni” zainteresovane su bile Italija, u kojoj je Vitorio Kotafavi 1958. snimio TV film, te Meksiko, gde je Raul Araisi 1977. takodje snimio TV serijal, i  gledalište. Prema tom romanu je 1990. snimljen i film u švajcarsko-sovjetskoj koprodukciji, u režiji Andreja Ešpaja.

Tri “Krotke”

Prema motivima pripovetke”Krotka” nastala su tri filma: Aleksandra Borisova (SSSR, 1960), film interpretacija Roberta Bresona (Francuska, 1969) i crtani film Petra Dumala (Poljska, 1985).

“Bele noći”, “Kockar”…

Lukino Viskonti 1957. u Italiji i Ivan Pirjev dve godine kasnije u SSSR-u potrudili su se da se u bioskopskim dvoranama na belom platnu zabele “Bele noći”.

Prema kratkom romanu “Kockar” u SSSR-u je Jurij Bogatirenko snimio  filmsku operu, a Aleksej Batalov, poznati glumac iz filma “Lete ždralovi”, ekranizovao je taj roman 1972.

Snimljene su i dve verzije romana “Mladić”: Beranrdo Bertoluči snimio je film “Partner” (Italija, 1968), a potom i Jevgenij Taškov (SSSR, 1983).

Takođe, dve ekranizacije je doživelo i “Selo Stepančikovo i njegovi žitelji”: pod istim naslovom je Lav Cuculkovski snimio TV film (SSSR, 1989), a tandem Aleksandra Alov i Vladimir Naumov filmsku komediju “Skverna anegdota” (SSSR, 1966)

“Večnog muža” ekranizovao je Jevgenij Markovski (Rusija,1990) ,”Ujkin san” Konstantin Vojinov (SSSR, 1966), komediju “Tuđa žena i muž pod krevetom” preneo je na celuloidnu traku Vitalij Maljnjikov (SSSR ,1984 ), a Aleksandar Petrov je “San smešnog čoveka” pretvorio u lutkarski film (Rusija, 1992).

Branko Rakočević