Ispraćen Lazar Stojanović
Mnogobrojni prijatelji, kolege i poštovaoci oprostili su se 7. marta u Beogradu od filmskog reditelja, scenariste i publiciste Lazara Stojanovića, beskompromisnog borca za ljudske slobode i demokratske vrednosti, kome je u Centru za kulturnu dekontaminaciju odata pošta i minutom ćutanja i aplauzom.
CZKD je bio premali da primi sve koji su došli na komemorativni skup na kojem su na Stojanovićev umetnički i društveni uticaj podsetili Milivoje Majstorović, Božidar Mandić, Lino Veljak, Ivan Čolović i Slobodan Šijan.
Iako je njegova karijera praktično bila zaustavljena već na samom početku - trogodišnjom kaznom zatvora zbog filma “Plastični Isus”, kojim je 1971. godine direktno kritikovao komunističku vlast, Stojanović nikada sebe nije video kao žrtvu komunizma, niti je prestao da bude levičar i zaštitnik obespravljenih, istaknuto je na skupu.
Filmski reditelj Slobodan Šijan, koji je prisustvovao ispitnoj projekciji na kojoj je Stojanović dobio za “Plastičnog Isusa” ocenu deset, rekao je da su se tada svi na Akademiji obradovali, jer su poverovali da je moguće snimiti kao ispit čak i celovečernji igrani film. Kasniji razvoj događaja, međutim, duboko se odrazio ne samo na Stojanovića, već i na njegove kolege koji su takođe skrajnuti, poput Jovana Jovanovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva…
Napominjući da Stojanović nije pripadao crnom talasu, Šijan je rekao da je “Plastičnim Isusom” prvi u jugoslovenskoj kinematografiji otvoreno i direktno problemativozao kult bratstva i jedinstvan i kult Josipa Broja Tita, drsko uspostavljajući znak jednakosti između svih totalitarnih režima.
“Koristeći nacističke i komunističke filmske žurnale, njihovu propagandnu muziku, razotkrio je sličnost u mehanizmu vladanja i manipulisanja masom”, rekao je Šijan, ističuhi da je Stojanović ostao uzor kolegama, jer je bio “spreman da žrtvuje sve zbog svoje verzije istine”.
Režim je tada, na talasu protesta ’68, trebalo da odluci da li će krenuti pravcem istine ili putem laži. Odabrao je laž, a sa njom ide i sila, rekao je Šijan.
Šijan je istakao da je Stojanović i na estetskom planu “otišao najdalje”.
“Ne postoji gotovo nijedna estetska konvencija ili politički tabu koji nije bio napadnut”, rekao je Šijan, ukazujući da je Stojanović i kasnijim dokumentarnim filmovima ostao dosledan svom principu traganja za istinom, za šta je pružio i dokaze, kao što su arhivski snimci u dokumentarnim filmovima o Radovanu Karadžiću i o zločinima srpske paravojne jedinice Škorpioni tokom ratova 90-ih.
I profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Lino Veljak istakao je da je Stojanović bio beskompromisan borac za demokratske vrednosti i za pravednost, koji se suprotstavljao kako nekadašnjem autoritarnom režimu, tako možda i u još većoj meri kasnijim “nazovi demokratskim režimima, koji su proizvodili ratove, razaranja i sva moguća kršneja elementarnog ljudskog dostojanstva”.
“Od samog početka bio je odlučan protivnik rata i jednako tako odlučan zaštitnik ugroženih, ugnjetenih, obeshrabrenih”, rekao je Veljak i primetio da Stojanovićeva hrabrost nije bila u velikim rečima i gestovima, već u “svakodnevnoj, doslednoj, upornoj i najčesće tihoj, ali efikasnoj borbi za prava onih kojima su bila uskraćena”.
Stojanović bi, kako je istakao, mogao poslužiti mlađim generacijama kao nedostižan uzor, rekao je Veljak i izrazio uverenje da će tako i biti.
“Bio je čovek sa kojim je bilo čast živeti, koji sada fizički odlazi od nas, ali nam daje osećaj ponosa što smo bili njegovi savremenici”, istakao je Veljak.
Stojanovićev prijatelj još od školskih dana Milivoje Majstorović, sa kojim je 1968. godine uređivao rubriku “Biće bolje” u Studentu, podsetio je da su se još tada suočili sa zabranom tekstova, te da se kasnije slična situacija ponovila u Vidicima, mesečniku u koji je prešao deo redakcije Studenta.
Prema rečima Majstorovića, to što je Stojanoviću posle “Plastičnog Isusa” - njegovog prvog i jedinog dugometražnog igranog filma, godinama zapravo bilo onemogućeno da nastavi da se bavi snimanjem filmova ostaće večna mrlja društva i kulture u Srbiji.
Iako je bio direktna žrtva nekadašnjeg režima, Stojanović nikada nije gajio osećaj ozlojeđenosti ili osvetništva, istakli su učesnici komemorativnog skupa, koji je održan uoči kremacije na Novom groblju.
“Zatvor od njega nije napravio gorkog, razočaranog čoveka, cinika, koji će isticati svoje stradanje da bi obeshrabrio svaku nadu da može biti bolje”, rekao je publicista Ivan Čolović, dodajući da je Stojanović, naprotiv, do kraja ostao posvećen idealima slobode, prosvećenosti, solidarnosti i progresa - čovek levice.
Zatvorska kazna zbog “Plastičnog Isusa” nije bila za Stojanovića nešto što je neočekivano i neshvatljivo, već je, kako je dodao Čolović, to bila tačno izračunata cena slobode, koju je bio spreman da plati.
Ističući da Stojanović nije sebe video kao žrtvu komunizma, Čolović je rekao da ni “Plastični Isus” nije bio delo antikomuniste, niti je Stojanović to postao zbog toga što ga je komunistička država držala tri godine u zatvoru.
Prema rečima Čolovića, nepravda koja ga je surovo pogodila, desila se posle zatvora, kada se suočio sa izbegavanjem prijatelja i njihovim prelaskom na drugu stranu ulice kada bi naišao.
Stojanović je, ipak, kako je istakao i u poslednjem intervjuu Radiju Slobodna Evropa krajem 2016. godine, otišao sa osećanjem zadovoljstva da je uradio sve što je trebalo.
“Otišao je kao srećan čovek na kraju bogatog života”, rekao je Čolović, koji je mnogobrojne okupljene pozvao da odaju Stojanoviću počast ne samo minutom ćutanja, već i minutom aplauza.
Stojanović je bio i jedan od čestih gostiju i praktično član umetničko-ekološke komune Porodica bistrih potoka, čiji je osnivač Božidar Mandić rekao da su se upoznali još krajem 1969. godine na Tribini mladih u Novom Sadu.
Ističući Stojanovića kao uzor po mnogo čemu, Mandić je rekao da su neretko i sukobljavali mišljenja. Poslednji put je to bilo na Festivalu autorskog filma 2016. godine u Beogradu, na kojem je premijerno prikazan film “Teodora” o Porodici bistrih potoka, koji je Stojanović režirao.
Stojanović je režirao i pozorišne predstave i pisao scenarija, a neumorno je pratio i najnovija dešavanja na političkoj sceni. U jednom od poslednjih intervjua – na Radiju Slobodna Evropa krajem 2016. godine, naveo je da očekuje da Srbija “prestane da živi u svojim mini imperijalnim snovima, u ratu sa sopstvenom prošlošću i sa istorijskom naukom i da počne da živi onako kako na svetu živi sav normalan svet koji bira svoju vlast i od nje očekuje da štiti i razvija upravo aspekte tog normalnog življenja, a ne razne vrste ideoloških, verskih, etničkih i drugih ludila”.
Počast Stojanoviću odata je minutom ćutanja i 4. marta na zatvaranju 45. Festa, a na njegov značaj za filmsku umetnost iste veceri je podsetio i festival ZagrebDox.
Zahvaljujući Jugoslovenskoj kinoteci, koja je restaurisala film “Plastični Isus” za prošlogodišnje projekcije u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, i domaća publika imaće priliku da vidi taj film onako kako zaslužuje i kako bi, prema rečima Šijana, i sam Stojanović voleo da bude prikazan.
(SEEcult.org)