Idemo dalje

Umetnica Jelena Aranđelović iz Beograda predstavlja se od 18. januara u Galeriji Kuće Vojnovića u Inđiji izložbom “Idemo dalje”, koja obuhvata slike nastale u vreme pandemije i nemogućnosti kretanja, na kojima je uočljiva neprekidna “prepirka” prirode i ljudskog delanja.

“Nove slike, u kojima dominira zelena boja kroz biljke i napuštene prizore, nastale su direktno pod uticajem pandemije i nemogućnosti kretanja i funkcionisanja čoveka. Tu vidno nedostaje ljudsko prisustvo, ono se da naslutiti shodno ukadriranim planovima slike”, navela je Jelena Aranđelović povodom izložbe, dodajući da njeni novi radovi predstavljaju grčevit otpor ubrzanosti i težnju ka nekoj vrsti autorefleksije ne samo nje kao pojedinca, nego i svih ljudi kao entiteta i kolektiva.

Umetnica podseća u tom kontekstu i na esej Marsela Dišana “Stvaralački čin” u kojem definiše umetnika kao medijumsko biće koje iz lavirinta sa one strane prostora i vremena traži put ka čistini.

“U tom slučaju, ukoliko umetniku dodelimo osobine medijuma, onda ga na estetskoj ravni neminovno lišavamo stanja svesti o onome što čini, ali i razloga zašto to čini. Sve njegove odluke vezane za umetničku izvedbu dela postaju čista intuicija i ne mogu se protumačiti pomoću samoanalize, bilo da je ona izrečena, pisana ili čak misaona”, navela je Jelena Aranđelović, koja je učestvovala na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim grupnim izložbama, a imala je i 20 samostalnih.

Radovi na izložbi “Idemo dalje” tiču se dokumentovanja prošlog i sadašnjeg trenutka, a zasnovani su na starim, odbačenim fotografijama koje je pronašla i odlučila da ih izbavi od zaborava.

“Suočavam se sa materijalom nad kojim nemam nikakvu kontrolu i gde imam apsolutnu kontrolu. Sve te elemente svodim na jednu ravan. Celina koja se uspostavlja na kraju je kao neka vrsta disekcije ljudske ličnosti, jer se svi mi sastojimo od tih elemenata potpuno nepoznatih, relativno poznatih i apsolutno poznatih. O većini prikazanih prošlih događaja ništa ne znam jer sam, pronašavši stare odbačene fotografije, odlučila da ih spasem od zaborava. Susrećući se sa odbačenim foto materijalom o kojem ne zna ništa ili onim na kojem je vinovnik proživljenog, čovek se izlaže agresiji iracionalnih ideja i impulsa. Neželjenim-odbačenim sećanjima dajem novi život i tako se neumitno prošlost kombinuje sa sadašnjošću i ponovo pojavljuje”, navela je Jelena Aranđelović.

Slikarski izraz Jelene Aranđelović, kako je naveo u pratećem tekstu filozof Darko Drašković, animiran je nizom suprotnosti - čovek i okolina, unutrašnje i spoljašnje, red i haos. Neprekidna prepirka prirodnih procesa i ljudskog rada.

Izdeljena kora, na slikama "Deblo" i "Kora drveta" prikazuje diferencijaciju prostora kao osnovnu tehniku procesa prirode. Spoj artikulacije i nepravilnosti, dodatno naglašene znacima starenja, daje osnovnu formu njenim delima. Teselirajuća diferencijacija dešava se na čistom, belom planu prostora. Zelene grane drveta odaju život, umetnut između plana smrti (kora drveta koja stari) i plana bremenitog ništavila (čista bela pozadina). Tri plana predstavljaju celinu stvaralačkog procesa prirode: početak/rođenje, bujanje života, starenje/smrt.

"Dekonstruisana slika realnosti" i "Dekonstrukcija" ponavljaju motive diferencijacije prirode. Kamenje na gomili svojim rasporedom ispunjava i raščlanjuje prostor. Dok se na slici "Dekonstrukcija", kamenje "sliva" u unutrašnji prostor kuće, na "Dekonstruisanoj slici realnosti" kamenje već uveliko prodrire u zatvoreni prostor bazena. Obe slike, tako, prikazuju suprotnost unutrašnjeg i spoljašnjeg, zatvorenog i otvorenog, ljudske tvorevine i prirodne bujice. Devojčica, prikazana na "Dekonstruisanoj slici realnosti", reflektuje scenu suprotnosti ljudskog rada i prirodnog procesa. Ovo vraćanje na i introspektivno poniranje u sebe čoveka uvodi figuru usamljenosti - personifikovanu muško-ženskim parom, na slici "Plavi most" -, kako pojedinca u odnosu na istoriju, tako i čovečanstva u odnosu na prirodu. Zagledana u svoje prste, devojčica izgleda kao da broji tok vremena, zbraja, zbori njegov smisao: vreme je rad prirode, rad kreacije i entropije.

Slike Jelene Aranđelović “smeštaju ljudski stvaralački rad kao četvrti plan, superponiran planovima stvaralačke tehnike prirode - nedeterminisanom planu prostora, planu rasta i života, planu starenja i umiranja. Ljudski plan tako suprotstavlja vlastite tendencije zatvaranja, unutrašnjosti i subjektivnosti, tendencijama otvaranja i spoljašnjosti kreativnih i entropijskih procesa prirode”, naveo je Drašković.

Jelena Aranđelović diplomirala je (2003) i magistrirala (2008) slikarstvo na Fakultteu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Jovana Sivačkog. Studirala je 2004/05. godine na ENSBI (Ecole Nationale Superieure de Beaux art), a potom je 2006/07. godine boravila u Cite International des Arts u Parizu. Dobitnica je stipendija Kraljevine Norveške (2002), Francuskog kulturnog centra (2004) i Fonda za mlade talente Srbije.

Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2003, a u statusu samostalnog umetnika je od 2006.

Izložba “Idemo dalje” u Kući Vojnovića Kulturnog centra Inđija biće otvorena do 3. februara.

(SEEcult.org)