Forme neokolonijalizma koje oblikuju savremeno društvo

Festival savremenog plesa i performansa Kondenz predstavio je od 28. oktobra osam predstava umetnika iz različitih delova sveta, kroz čiji je rad, objedinjen sloganom “Feminističke budućnosti”, pokušao da ispita forme neokolonijalizma koje oblikuju savremeno društvo.

U završnici glavnog programa 16. Kodenza, u organizaciji Stanice servisa za savremeni ples, u Bitef teatru izvedena je 3. novembra predstava “Repertorio No.2” mladih autora iz Rija de Žaneria Davija Pontesa i Valasa Fereire - koreografski eksperiment koji koncipira ples kao praksu samoodbrane kroz analizu devijantnih, transgresivnih i neformalnih tehnika. Formuliušući svoj rad oko pojmova pobunjenih tela i njihovih načina pružanja otpora, Pontes i Fereira započeli su rad na toj predstavi na državnom univerzitetu u Rio de Žaneiru 2018. godine, u atmosferi nesigurnosti zbog Bolsonarove vladavine.

“Imali smo pitanje na koje i danas nastavljamo da odgovaramo: kako stvarati koreografiju samoodbrane? Ovom pitanju se stalno vraćamo, svaki put kad je mlada crna osoba ubijena u Brazilu, SAD-u ili na toliko drugih mesta. Možda nikada nećemo prestati da postavljamo to pitanje”, istakao je koautor predstave Davi Pontes, koji je sa Fereirom boravio u Beogradu u saradnji Stanice i brazilskih plesnih umetnika, uz podršku ambasade Brazila.

Repertorio No.2, foto: Vladimir Opsenica

Među gostima 16. Kondenza bili su 3. novembra i brazilski umetnici Neto Mašado i Žorži Alenkar, nekadašnji učesnici tromesečne umetničke rezidencije StationOne Stanice, koji su ovoga puta ulestvovali u razgovoru “Nekada davno u plesnoj biblioteci: poetika i kontekst između Srbije i Brazila” u Bitef art kafeu.

Poslednjeg festivalskog dana, 4. novembra, u Muzeju afričke umetnosti predstavljen je multidisciplinarni projekat “Arus Femia” umetnice Zie Soares, iz kojeg nastaju predstava, niz konferencija, kratki igrani film, kratki dokumentarac i digitalna animirana knjiga. Taj projekat potiče iz nasleđa žena Zapadne Afrike, posebno žena iz Gvineje Bisao, koje su pre 400 godina, idući ka američkom kontinentu na robovlasničkim brodovima, izumele strategiju preživljavanja: sakrivanje crnih pirinčanih zrna u svoje ispletene kose. U diskusiji pod nazivom “Uloga žena u ruralnim predelima u očuvanju genetskog, botaničkog, ljudskog i kulturnog nasleđa” najavljeni su rediteljka i glumica Zia Soares iz Lisabona, ekofeministkinja, aktivistkinja za klimatsku pravdu Adenike Oladosu iz Nigerije, aktivista za klimatsku pravdu Saša Petrović koji istražuje polje agroekologije i moderator razgovora, Predrag Momčilović.

Kondenz je otvoren 28. oktobra performansom “Terra Nullius” performerke i reditelje Paule Diogo iz Lisabona, audio-šetnjom uz reke i kroz ulice Beograda, zasnovanom na zvučnom tkanju koje povezuje geografske teritorije, Portugal, Island i Beograd, stupajući u dijalog sa novom lokalnošću u kojoj se dešava. Time uvlači publiku u kolektivno iskustvo koje prati predodređenu putanju kroz grad i nudi novi pogled na poznate gradske prizore.

“Opsednuta sam linijama i presecima. Mesto gde se Sava sastaje sa Dunavom odmah mi je privuklo pažnju”, istakla je Paula Diogo. “Delo je stvoreno u javnom prostoru i uvek uz svest, i ponekad stalne podsetnike, da javni prostor gotovo da ne postoji u gradovima. Sve je privatno ili gotovo skroz privatno, čak i kada pripada državi. Ideja Terra Nullius kao koncepta bila je korisna za razmišljanje o nemogućnosti teritorije bez vlasništva, o tome šta je vlasništvo, i kako bi to moglo da izmeni odnos prema stvarima”, dodala je ona.

Prve festivalske večeri u Centru za kulturnu dekontaminaciju izvedena je predstava “I need a new body” mlade makedonske koreografkinje Viktorije Ilioske, koja se fokusira na pojmove ispumpavanja, isisavanja, crpljenja i ekstrakcije koji povezuju način na koji ljudi iscrpljuju i sopstveno telo i prirodne resurse.

I need a new body, foto: Vladimir Opsenica

Prema rečima Viktorije Ilioske, njen rad je u širem smislu o kolonijalizmu, ali konkretno govori o ekstraktivizmu - o tome kako dajemo naše resurse besplatno i kome ih dajemo... „Imamo zatvoreni krug ispumpavanja i isisavanja, i ja propitujem koliko brinemo o prostoru koji za tim procesima ostaje, kada je ekstrakcija gotova. Sa druge stane, ja sam koreografkinja koja se bavi velikim telima i komentarišem čitam pokret iz sedamdesetih u kome je postojala opsesija rastom. Da li je to supermoć i šta se dešava kada se ta tela ispumpaju? Zanimaju me i sama tela i ono što se dešava van njih“, navela je Ilioska.

U Magacinu u Kraljevića Marka održana je radionica radne grupe “Ka feminističkoj dramaturgiji” pod rukovodstvom Ane Dubljević, čiji je rad grupe baziran na tekstualnim materijalima knjige „Feministički pornopejzaži".

Kondenz je nastavljen 29. oktobra predstavom „Es un no parar“ u Malom pozorištu „Duško Radović“ kojom autor Dario Barreto Damas i plesačica Zrinka Užbinec koriste repeticiju i ritam kao generatore kako bi plesali ples koji ostvaruje sopstveni potencijal fenomena u stalnoj promeni, i koji koegzistira sa drugim formama, ne potčinjavajući se ni jednoj od njih.

Es un no parar, foto: Luka Knežević Strika

Damas je o predstavi rekao da je kreirana sa „specifičnim razumevanjem plesa i pita se na koji način možemo razumeti ples kao autonomnu formu, iako koegzistira sa različitim faktorima poput muzike i prostora. Pokušavamo da kreiramo prostor gde bi ples bio na vrhu hijerarhije. Naslov koji u prevodu znači non-stop, referiše na to što se u suštini konstantno pokrećemo, i našu pažnju konstantno postavljamo u prostor promena i transformacije. Čak i kada stajemo, zapravo nikada ne stanemo“.

Prethodno je u Magacinu održano predavanje Nebojše Milikića „Kretanje u vreme statusa quo”, u čijem su fokusu problematizovani hegemonija status quo režima koja je činio da ideja drugačijeg sveta deluje u najmanju ruku čudno, lako sistematski potisnuta i ignorisana, ili čak razarajuća, podložna rutinskoj demonizaciji i proganjanju. Ali, aktuelnim ratom Izraela i Palestine, taj je status prekinut i otvorena je ideja za drugačije delanje u globalnom svetu. Ideje o drugačijem, univerzalno pravednom i humanom svetu se otvaraju, a umetnost dobija mogućnost da interveniše, smatra Milikić.

Festival Kondenz ugostio je 30. oktobra u CZKD-u predstavu “Omni Tóxica” Paule Chaves Bonille iz Kolumbije, nastanjene u Amsterdamu, koja je  poznata i kao La ChicaScratch, koreografkinja, performerka i aktivistkinja u brojnim lokalnim inicijativama u Amsterdamu. U radu „Omni Toxica“ stvara distopijsku laboratoriju u kojoj se odvija novinarski i forenzički izvedbeni ritual o istoriji biljke koke i njenoj zloupotrebi od strane „belog“ čoveka.

Omni Tóxica, foto: Luka Knežević Strika 

Prethodno je u Magacinu održana radionica “Systering - Practicing Feminist Governance”, posvećena prezentaciji knjige “Systering”, zajedničkog rada učesnika četvrtog ciklusa programa “Critical Practice (Made in Yu)”, programa mreža Nomad Dance Academy i apap - Feminist Futures. Ta knjiga nudi feminističke pristupe pitanjima rada u svetu savremenog plesa kroz brigu, nežnost, sestrinske odnose i pažljivo slušanje. Dvoje od šest autora vodiće interaktivne diskusije i kolektivno maštanje o tome šta sve “systering” može da bude.

Publika 16. Kondenza imala je priliku da 31. oktobra u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda prisustvuje premijeri predstave “Hiljadu i druga noć” beogradskog plesnog kolektiva NEUT, koji istražuje forme i sredstva koja su u vezi s temama samog dela, sa različitim fokusima na tekst, ples, muziku, video i veštačku inteligenciju.

Jana Milenković, jedna od članica i članova autorskog tima, u razgovoru s publikom osvrnula se na čet čoveka i veštačke inteligencije, koji je bio deo i samog izvođenja: „U trenutku kada smo počeli da pišemo projekat, kao deo metodologije u radu uključili smo ChatGPT. Bilo nam je veoma interesantno da iskoristimo tu platformu za tekst, kao savremenog pripovedača, kao što je bila i Šeherezada“.

Hiljadu i druga noć, foto: Vladimir Opsenica

Kamerni ansambl MONK učestvovao je u događaju izvođenjem transkripicije dela “Šeherezada” Rimskog-Korsakova, originalno pisanog za simfonijski orkestar, čime je nadgrađen princip pripovedanja koji prožima čitav događaj.

Odnosi prostornih i vremenskih konteksta, bili oni u harmoniji ili sukobu, tokom rada isticali su se u prvi plan interesovanja umetnika i odveli u potragu za alternativnim načinima funkcionisanja – unutar društva, male umetničke grupe ili pojedinca samog.

U Magacinu je istog dana održana radionica “Koreografije slatkosti-nasilja” Zrinke Užbinec koja je predstavila segmente koreografske i feminističke prakse, te teorijskog istraživanja o povezanosti slatkosti i nasilja koje provodi unutar doktorata na Univerzitetu Koventri u Velikoj Britaniji. Temelj istraživanja je koreografija i njena sposobnost razotkrivanja dvosmislenih, nestabilnih i nebinarnih spojeva.

Predstava „Necropolis“, prvobitno najavljena za 1. novembar, izvedena je zbog tehničkih razloga dan kansije u CZKD-u, a koreograf i performer Arkadi Zaides iz Brisela istražuje u tom delu i dovodi u pitanje forenzičke procedure i odsustvo informacija u vezi sa raspadajućim telima nepriznatih i neidentifikovanih žrtava – migranata i izbeglica koji su izgubili živote pokušavajući da uđu na teritoriju Evrope. “Necropolis” je zamišljen kao rastuće virtuelno skladište, arhiv, mapa i nevidljivi horizont koji spaja mitologije, istorije, geografije i anatomije onih koji su ušli u nekropolis. Predstava je i njegov doprinos aktivističkim borbama da se pomogne porodicama nastradalih migranata i mapiraju njihovi grobovi širom Evrope, a nastala je u saradnji sa Igorom Dobričićem kao autorom teksta.

„Sva tri moja poslednja projekta proširuju uobičajeni vremenski okvir stvaranja u okviru savremenog performansa. Ali ovde je značajno to što je ’Necropolis’ deo šire potrage. Pridružuje se znatno većem političkom i socijalnom kontekstu. I po prvi put, iz moje tačke gledišta, zaista ima smisla njegovo izvođenje ne samo jer to želimo kao performeri, već zato što u prikupljenim informacijama postoji nešto što ima političku svrhu“, istakao je Arkadi Zaides.

Necropolis, foto: Luka Knežević-Strika

Kondenz je, kao i nedavni 57. Bitef, ponudio 2. oktobra u Bitef teatru i predstavu “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” Igora Koruge, nastalu u produkciji Stanice, čija je polazna želja bila da postavi pitanje načina  na koji arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa. Korugino istraživanje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šestoro koreografa/reditelja/plesača/izvođača beogradske nezavisne plesne scene: Nelom Antonović, Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tatjanom Pajović, Borisom Čakširanom i Sanjom Krsmanović Tasić.

„Istoriju nismo tretirali kao ravnu liniju činjenica i događaja, već kao životan proces koji se razvija kroz dublju polemiku sa različitim tačkama gledišta o određenim istorijskim događajima i praksama. Ako tako životnoj, fleksibilnoj i krhkoj ideji istorije pristupimo kao da treba da bude čvrsta, takav pokušaj će se završiti neuspehom. Kada govorimo o lokalnoj istoriji plesa i arhiviranja, nailazili smo na činjenice, dokumente, fotografije i video snimke, razasute po raznim budžacima i ćoškovima zvaničnih institucija i u privatnim arhivama umetnika, ali za nas je bilo najvrednije ono što smo pronašli kroz oralnu istoriju. Kroz sećanja tela, osećanja, i iskustva samih nosilaca te plesne istorije - umetnika. I onda, opet, ta istorija ne može biti čvrsta. Ideja konvencionalnog arhiviranja je podložna preispitivanju“, izjavio je Koruga povodom predstave u kojoj učestvuju pioniri domaće savremene plesne scene, a koja je premijerno izvedena u aprilu, uz ovacije publike.

Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom, foto: Luka Knežević-Strika

Osim predstava i performansa, 16. Kondenz ponudio je i veliki broj diskusija, predavanja i radionica, grupisanih u program „Feministička škola“.  

Tokom festivalskog programa, publika je, između ostalog, imala i priliku da upozna novu generaciju učesnika programa “Critical Practice (Made in Yugoslavia)”, namenjenog osnaživanju diskurzivnog promišljanja savremenih izvođačkih umetnosti i dosezanju savremenog plesa do što šire publike. U petoj generaciji učesnika su Szymon Adamczak iz Poljske, Nefeli Gioti iz Grčke, Elen Rose Light iz SAD, Ana Popović iz Srbije, Myrto Sarma iz Grčke i Micha Tsouloukidse iz Nemačke, koji su moderirali razgovore sa umetnicima i publikom nakon svake predstave i svojim kritičkim zapisima o temama i programima Kondenza doprineli njegovom sadržaju, ali i boljoj komunikaciji prema publici. Kondenz na taj način godinama već neguje kritički dijalog unutar festivala, ali i publiku koja je radoznala, slobodna i koja se uvek vraća.

(SEEcult.org)