Filmski dijalog Baljka i Žilnika

Dugometražni dokumentarni film “Žurnal o Želimiru Žilniku” Janka Baljka, odabran za završnicu 27. Festivala autorskog filma (FAF) 3. decembra u Beogradu, predstavlja subjektivan izbor iz celokupnog Žilnikovog opusa, zamišljen kao dijalog dva autora.

“Praviti film o svemu što je Žilnik radio bilo bi nemoguća misija. Želeo sam da napravim ličnu selekciju filmova koji su meni najviše značili u mom shvatanju filma, režije, života, i nekih najrelevantnijih filmova koji su obeležili Žilnikovu karijeru”, rekao je Baljak 3. decembra na konferenciji za novinare, dodajući da je rad na tom filmu trajao tri godine, uz izuzetnu pomoć montažerke Aleksandre Milovanović.

“Znam da će biti primedaba što u tom izboru nema nekih filmova koje ljudi veoma vole, na primer iz trilogije o Kenediju, koja se u našem filmu ne pominje. Pravio sam subjektivan izbor i ovaj film od početka zamislio kao dijalog između dva autora. Moj uzor, priznajem pretenciozni, bila je knjiga ‘Trifo – Hičkok’, gde oni razgovaraju u režiji, o konkretnim stvarima koje se dešavaju na snimanju”, naveo je Baljak.

Prema njegovim rečima, priča je upakovana tako da bude komunikativna i pitka za publiku. “Radili smo dugo i naporno, ali uživali smo u svakom trenutku i mislim da je vredelo truda. Hteo sam film koji neće biti okrenut samo onima koji dobro poznaju Žilnikov opus, nego će biti atraktivan i ljudima koji nemaju predznanja, da to bude jedan vodič, uvod da se neko zainteresuje za čitav taj ogroman i značajan opus”, izjavio je Baljak.

Film je sniman uglavnom na lokacijama koje su obeležile Žilnikovu karijeru, a ideja je bila da to da bude neka vrsta road movie dokumentarca. “To putovanje se pretvorilo u jednu avanturu, jer je u međuvremenu došao kovid”, rekao je Baljak i dodao da je srećan što je premijera baš na FAF-u, jer to smatra trenutno najvažnijom manifestacija filma u Srbiji.

Aleksandra Milovanović je istakla da je to filmski “dijalog dva reditelja, dve poetike, dve generacije”, nastao u nastojanju da se dočara šta je to umetnost dokumentarnog filma“.

“Tokom montaže, u kritičkom odnosu prema materijalu za mene je ideja vodilja bilo to da pratim energiju koju ima Žilnik. Ovaj film možete da čitate kao jedan biografski film, kao priču o Jugoslaviji, kao priču o umetnosti dokumentarnog filma, ali prvenstveno on želi da pokaže i dočara jednu energiju koja nikada ne staje”, rekla je Aleksandra Milovanović.

Tu nezaustavljivu energiju Žilnik je pokazao i pred novinarima, odgovarajući zanimljivo i uz puno digresija na novinarska pitanja.

Samo se usput osvrnuo na, kako je rekao, “diskusiju oko odluke Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, o finansiranju i tako dalje”, tokom duže priče o snimanju dokumentarca “Kud plovi ovaj brod” (1998).

Naime, za taj film je svojevremeno tražio sredstva od Sekretarijata za kulturu Vojvodine. Bio je na razgovoru, obećali su pare i pružili mu papir, on je mislio da je to finansijski ugovor koji treba da potpiše, a ustvari je bila pristupnica za Socijalističku partiju Srbije.

“Oduvek je tako bilo. To je ta naša ludost koja ne prestaje. Postoji neka vrsta konfrontacije između normalnosti i ludosti. Destruktivnost je uvek jača, u smislu da ima pečate i pare u rukama. Ali onu pristupnicu nisam potpisao”, izjavio je Žilnik povodom odluke Upravnog odbora FCS-a da ne podrži predlog konkursne komisije za finansiranje njegovog i novih filmova Gorana Markovića i Srđana Dragojevića, koja je, nakon burnih reakcija u javnosti, preinačena u najavu ponavljanja konkursa.

Komentarišući to što je “Žurnal” putovanje kroz njegovu filmografiju, ali i putovanje kroz Jugoslaviju, Žilnik je rekao da je njegovo stvaralaštvo prirodno vezano za Jugoslaviju.

“To je zemlja u kojoj se dešava prvih 25 godina mog filmskog rada. U ono vreme snimali smo u svojoj zemlji. To je značilo da često neka filmska ekipa započne u Subotici, a završava, recimo, u Portorožu. Interesantno je da u kulturi, u komunikaciji kulturnih ustanova i pojedinaca, danas nema mnogo veće distance niti manje saradnje između celog eks-ju prostora nego što smo imali nekada. Danas gotovo da nema filma, a u poslednje vreme ni pozorišne predstave, a da nije u nekoj koprodukciji ili saradnji institucija u Beogradu, Zagrebu, Ljubjlani, Sarajevu ili Podogorici”, rekao je Žilnik.

“Čak i u kastinzima u najkomercijlanijim produktima i na televizijama koje su najekstremnije nacionalističke imate glumce iz svih kulturnih centara eks-ju”, dodao je.

“Jugoslavije kao država je ubijena i sahranjena, plemenski lideri nastoje da drže šape nad svojim plemenom, ali kad vidite sloj realnog života – a to su ekonomija, produkti, hrana, odlasci na letovanja..., shvatate da je taj jugoslovenski prostor ostao živ”, izjavio je Žilnik.

Za svoj specifičan stil rada, rekao je da proističe iz mladih godina kada se kao strastveni ljubitelj bioskopa učlanio u Kino klub Novi Sad. Divio se američkim filmovima, ali je shvatao da je takva produkcija na ovim prostorima nedostižna, a onda se desio francuski novi talas, filmske kamere su izašle na ulicu i pomislio je da bi i sam tako mogao da radi.

“Kratki dokumentarci su tada bili jedna škola i provera za filmadžije, a na neki način i ulaznica za velike studije. U toj atmosferi se stvorio kvalitetan novi jugoslovenski film”, rekao je Žilnik pominjući Aleksandra Sašu Petrovića, Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva...

Nakon nekoliko zapaženih dokumentaraca, “Avala film” pozvao ga je da ponudi scenario za dugometražni igrani film. Tako je snimio “Rane radove” (1969) i osvojio Zlatnog medveda u Berlinu.

“To se često pominje, a zaboravlja se da je te godine u Berlinu prikazano još osam naših filmova u paketu ’Novi jugoslovenski film’. Divili su nam se. Posle se u Jugoslaviji politička volja promenila, došao je ideološki progon. Neki od nas su otišli na Zapad, ne da tražimo karijeru nego hleba”, rekao je Žilnik, dodajući da je tokom 70.-h u Zapadnoj Nemačkoj snimio sedam dokumentaraca na gastarabajterske teme.

Žilnik je nastavio praksu niskobudžetnog filma, jer se oseća slobodnije u toj vrsti produkcije i dramaturgije.

“Kada imate inspiraciju, pa krenete kroz evropske ili domaće fondove, to je proces od tri-četiri godine i tu se često aktuelnost i vibrantnost teme izgubi”, dodao je Žilnik. “Ali, to je samo jedan od pristupa filmu. Daleko od toga da bilo kome sugerišem da se ugleda ne mene. Ne, rekao bih – beži od ovoga kako sam ja radio, nađi lakši put, da ne dobiješ ovako jake crte očajanja”, uz osmeh je izjavio Žilnik.

Film “Žurnal o Želimiru Žilniku” imaće regionalnu distribuciju – posle Beograda i Novog Sada ide u Podgoricu i Ljubljanu, a zatim na festival Alpe Adria u Trstu. Pozvan je na festivale u Geteborgu, Stokholmu, na Zagreb Doks, festival “East – West” u Vizbadenu...

*Foto: FAF

(SEEcult.org)