Familia grande - raskrinkavanje francuskog jevanđelja po ćutanju
Francuska pravnica Kamij Kušner, kćerka uglednih levičara Evelin Pizije i Bernara Kušnera, napisala je knjigu u kojoj otkriva da je njenog brata blizanca, u najbližem porodičnom okruženju, u uzrastu od 14 godina, silovao očuh. Svi su znali i ćutali su, a ćutala je i majka, koja je, kada joj se kćerka poverila, krivicu prebacila na nju. Zlostavljač, jedan od stubova francuske levice, doživeo je trenutnu društvenu smrt - pod snažnim pritiskom javnosti morao je da se odrekne svih privilegija koje je uživao. Potresna priča Kamij Kušner na više nivoa korepsondira sa prekinutim lancem ćutanja koji su u Srbiji hrabro raskrinkale Marija, Milena, Danijela, Merima, Marinika, jedna beogradska blogerka, jedna vranjanska porodilja...
Skrivanje nasilja, prikrivanje zlostavljanja i ćutanje o silovanju, a potom transfer krivice sa nasilnika i saučesnika na žrtvu, nisu samo specijalnost našeg podneblja, duboko ukorenjenog u balkansku verziju patrijarhata. O nasilju se, nažalost, ćuti i drugde, u mnogo razvijenim društvima, i to ne iz patrijarhalnih razloga, već iz licemerja, ili prosto zato što današnja društva, ili ne šalju dovoljno jasnu i glasnu poruku da nasilje nije, i ne sme biti prihvatljivo, ili (dovoljno) ne sankcionišu nasilnike.
Šokantan primer jedne takve priče ne dešava se samo u izuzetnom filmu “Proslava” (Festen) Tomasa Vinterberga, već i u stvarnom svetu Zapadne Evrope, i priča nije potekla iz patrijarhalne zatucanosti, već iz miljea jedne od najuglednijih francuskih porodica - familije osvedočenih levičara koja je propagirala i oduvek se borila za poštovanje ljudskih prava.
Sve je počelo 7. januara ove godine, nakon što je u Francuskoj objavljena knjiga “Familia grande” Kamij Kušner, pravnice i univerzitetske profesorke, kćerke Evelin Pizije, respektabilne publicistkinje i politikološkinje te bliske saradnice čuvenog francuskog ministra za kulturu Žaka Langa, i ništa manje priznatog Bernara Kušnera, osnivača Lekara bez granica, nekadašnjeg ministra inostranih poslova u Sarkozijevoj vladi - a prethodno i kod socijalista, te nekadašnjeg šefa civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).
Kamij Kušner (45) u svojoj je knjizi razotkrila veliku porodičnu tajnu o kojoj je i ona sama ćutala 30 godina, tajnu čiji je akter bio njen očuh Olivije Diamel (70), ugledni pripadnik francuskog društva, predsednik Nacionalne fondacije za političke nauke na prestižnom Fakultetu političkih nauka (Science Po) koji se nije skidao sa radija i televizija na kojima je bio redovni politički komentator, koji je seksualno zlostavljao njenog brata blizanca u uzrastu od 14 godina, a potom ga obavezivao na ćutanje.
Prvo izdanje ove knjige od 250.000 primeraka vrlo brzo je rasprodato. “Familia grande” postala je apsolutni bestseler u francuskim knjižarama i na “Amazonu”, a odnedavno se može naći i na srpskom jeziku u izdanju “Akademske knjige”, u prevodu Svetlane Stojanović.
Nekoliko dana po izlasku knjige u Francuskoj, Kamij Kušner gostovala je u emisiji “Velika knjižara” koja je zabeležila milionsku gledanost. Tviter je eksplodirao, pokrenut je heštag #MeTooInceste, tvitovao je čak i francuski predsednik Emanuel Makron napisavši da se radi o “hrabrosti koja više nije mogla da ćuti”, uz osudu “ćutanja izraslog na kukavičluku”.
Ali Kamij Kušner nije bila kukavica, bila je dete koje je odraslo u raskošnom krilu razuzdane levice u godinama kada su se slavile sve slobode, seksualne, političke, društvene... Odrastala je uz oca Bernara koji nikad nije bio kod kuće, kojem su, prema rečima nje same, svetski problemi bili važniji od porodice, a deca više teret nego radost.
To je razlog što se njena majka Evelin, žena fatalne lepote (u knjizi saznajemo da je bila jedna od velikih ljubavi Fidela Kastra) i opijajuće erudicije, zbog čega ju je Kamij obožavala, i razvela od Kušnera i preudala sa Diamela. Sva Kušnerova deca odmah su zavolela očuha, pre svega zato što je imao drugačiji odnos prema njima, očinskiji od oca.
Kamij Kušner iz tog vremena pamti raskalašna leta na Azurnoj obali, u kući greha u gradiću Sanari čiji su zidovi bili ukrašeni fotografijama intimnih delova mladih tela u razvoju, u kojoj se sve smelo, “u kojoj je bilo zabranjeno da išta bude zabranjeno”, u kojoj se – bez obzira na godine – bez odeće hodalo po imanju i kupalo u bazenu, gde su decu svi ljubili u usta, fotografisali ih nage, ismevali njihovu stidljivost i zbunjenost. U toj kući te tetka začikava “kako je moguće da još uvek nisi probala mačora”, a baka te uči kako da doživiš orgazam jašući konja ili vozeći bicikl, dok te majka uverava da su gaćice samo nesloboda, stega, višak, a onda ti u sobu dolazi očuh da proveri nosiš li ih – jer su one nezdrave za “nju”.
Postoji u knjizi nadrealna scena u kojoj deca Evelin Pizije stoje iznad njenog mrtvog tela i domunđavaju se oko toga da li da joj skinu gaćice – “jer ona gaćice nikad nije nosila!” – koje su joj obukli u bolnici, gde je 2017. godine umrla od raka.
Kamij Kušner je, zajedno sa svojim seksualno zlostavljanim bratom, u atmosferi te kuće postala žrtva onoga što će je narednih 30 godina izjedati, o čemu će javno u knjizi progovoriti tek nakon majčine smrti. U porodičnom krugu progovorila je ranije, pre svega zbog straha da bi njen očuh mogao da nastavi “svoju praksu” i nad njenim sinom koji je stasavao u maloletne godine njenog brata.
Progovaranjem kroz knjigu i otvaranjem ove teme u javnosti, uprkos tome što je tim činom postala “crna ovca” porodice, Kamij Kušner se, kako je navela, oslobodila užasnog osećaja krivice koja joj je razapinjala srce i drobila um.
Naime, većina rođaka i prijatelja, osim tetke, glumice Mari Frans Pizije, koja ju je ohrabrivala da progovori, odmah je okrenula leđa bratu i njoj. Što je najgore, leđa im je okrenula i majka Evelin koja je Kamij osudila za “razaranje porodice”, pokušavši da umanji zločin muža rečima da “felacio nije penetracija”, optužila ih da žele da joj preotmu muža, a potom prebacila krivicu na samu Kamij rekavši da je sva krivica na kćerki jer nije ranije progovorila: “Da si progovorila, mogla sam da odem, tvoje ćutanje je tvoja ogovornost. Da si progovorila, ništa se od ovoga ne bi desilo. Nije bilo nasilja. Tvoj brat nikad nije bio prisiljen ni na šta. Moj muž nije uradio ništa. Ti i tvoj brat ste me prevarili”, bile su reči Evelin Pizije kada joj je kćerka ispričala šta se dešavalo u bekstejdžu porodičnih orgija na Azurnoj obali.
Majka se nije oslobodila drugog muža, kao što se svog saradnika Diamela, iako je odranije “imao saznanja” o optužbama za seksualno zlostavljanje, nije oslobodio ni Frederik Mijon, direktor uglednog Sciences Po, ali je zato reagovalo francusko društvo.
Olivije Diamel, “arhitekta buržoaske levice”, nedugo po objavljivanju knjige napustio je sve društvene pozicije, a pariski tužilac je protiv njega otvorio istragu zbog optužbi za “silovanja i seksualna zlostavljanja”. Iako ne postoji neka šansa da bude zvanično kažnjen, možda nije mala kazna ni to što je doživeo apsolutnu i trenutnu društvenu smrt.
Ovde dolazimo do trenutka kada se priča o sličnostima sa ovdašnjim mučnim pričama o prekinutim lancima ćutanja u Petnici, Jagodini, Brusu, na FDU, u školi glume kultnog pozorišnog pedagoga, u akušerkim bolnicama i ko zna gde sve još, prekida, jer ovdašnjim nasilnicima daje se šansa za produženi život u medijima, umanjuje se njihov zločin, preispituju običaji i navike žrtava, oni bivaju ebolirani – jednostavno, oko njih se spletom nekih čudnih političko-moćničkih okolnosti, plete mreža opasne zamene teza.
A u Francuskoj – gde se ipak desio ovaj zločin, dešava se, ipak, i jak otpor društva. U Parizu je u međuvremenu osvanuo grafit “Diamel i ostali, nikada nećete imati mira”. Francuski politikolozi i teoretičari kulture danima su u raznim emisijama govorili o skandaloznom srozavanju francuske levičarske kaste, ogrezle u salonskoj borbi za pravdu koja danas usmerava političke tokove u svetu i definiše moralne norme i ljudska prava. Psiholozi su ustvrdili da se zločin odvijao pred očima onih koji su znali za njega, jer se iz onog što je napisala Kušner jasno vidi da je “atmosfera incesta” u kući u Sanariju bila vidljiva golim okom.
Bliska prijateljica porodica Diamel i Kušner, Elizabet Gigu, predsednica Nezavisne komisije o incestu, podnela je posle ovog slučaja ostavku, tvrdeći da o svemu ništa nije znala. Ruke je prao i otac zlostavljanog dečaka, Bernar Kušner. U saopštenju za javnost napisao je da je znao da je Diamel godinama seksualno zlostavljao njegovog sina, pozdravio je odvažnost ćerke i dodao da je više puta poželeo da “razbije nos” Diamelu, ali da to nije učinio, jer njegov sin “nije želeo o tome da priča”.
Knjiga Kamij Kušner, prema mišljenju direktorke “Akademske knjige” Bore Babić, pokazuje da se, iako je francusko društvo mnogo liberalnije od srpskog patrijahalnog društva, mogu pronaći sličnosti francuskih sa ovdašnjim žrtvama seksualnog zlostavljanja.
"Zajedničko je to što mediji u glavni fokus stavljaju žrtvu, a ne nasilnika. Često se zloupotrebljava priznanje žrtve, posebno kada su nasilnici javne ličnosti, samo da bi se podigao publicitet medija. Neprijatna pitanja se postavljaju žrtvi, a ne zlostavljaču, jer je patrijahalna matrica jača od ljudske patnje i slobode", navela je Bora Babić.
Francuska je, inače, nedavno produžila zastarevanje slučajeva silovanja maloletnika sa 20 na 30 godina, a spremna su i dva zakona koja bi odredila uzrast za davanje saglasnosti za seksualne odnose s maloletnom osobom. Francuska poslanica Aleksandra Luj potvrdila je da se radi na zakonu koji bi drastično kaznio incest i ojačao kažnjavanje seksualnih odnosa odraslih osoba sa maloletnicima mlađim od 15 godina.
Bilo bi dobro kada bi objavljivanje ove knjige na srpskom jeziku dodatno ohrabrilo žrtve na ovim prostorima da progovore, ali i državu da preduzme konkretnije korake ka prevenciji, suzbijanju i strožem kažnjavanju nasilnika. Konstalno upaljena građanska svest i savest, uvek budan nevladin sektor i nadasve preostali odgovorni mediji, u tom nastojanju mogu da budu dobre lučonoše.
(Snežana Miletić/SEEcult.org)
