Duško Domanović: Vratiće se Valter, neće fukara doveka kapu krojiti

Pesnik Duško Domanović kaže da pandemiju korona virusa nije osetio, bar ne u onom obliku u kom su je osetili oni koji su „osuđeni“ na to da fizički budu prisutni na mestima i poslovima koji im određuju život, a srećom ne ni onako kako su je osetili oni koji su se tukli protiv bolesti ili kojima je ona odnela nekog dragog. Nije osetio ni zaštitu države, kaže Domanović u intervjuu za SEEcult.org, dodajući da ju je poslednji put imao za vreme pionirskih dana – “dok je još u državi živeo”. Misli da je i povodom pandemije, osim na najintimnijem nivou, izlišno govoriti o solidarnosti među ljudima. S obzirom da živi apartno od svih umreženih kulturnih tokova, Domanović kaže da svako bira svoju tamnicu, ali da nije siguran da li je tamnica onih „umreženih“ i „snađenih“, makar i figurativno, mračnija od one koju biraju „slobodni“.

Uprkos tome što, kako kaže, živi u “prćiji” od zemlje, u kojoj životari i milion funkcionalno nepismenih ljudi, i u kojoj najveći deo populacije bira političku opciju nenaklonjenu životu, u kojoj obrazovni sistem proizvodi samo poslušnike, glasače i motače kablova koji su spremni da budu član bilo čega i samo zbog jednokratne koristi, Domanović povremeno uspeva u sebi i oko sebe da rasplamsa plamen života – nekom rečju, psovkom, stihom, osmehom... koji ga, opet, još više zbližavaju sa ljudima sa kojima se razume. Domanović veruje da bi nam, kada bismo se za sobom osvrnuli i sa deponija pokupili ono ljudsko što smo sami usput u smeće bacili, okupali ga, očešljali i nazad u sebe vratili, život progovorio ljudskijim osmehom. Možda se u tom slučaju ne bismo bojali ni promena kojima nas zastrašuju kao kakvom pretnjom – direktnom ili između redova, koja bi, kako se sugeriše, morala da bude samo neka degradacija, devalvacija i osiromašenje.

– Gde ste, šta radite, kako ste preživeli pandemijsko vreme?

Duško Domanović: Epidemiju, na moju sreću, nisam posebno osetio, bar ne u onom obliku u kom su je osetili oni koji su „osuđeni“ na to da fizički budu prisutni na mestima i poslovima koji im određuju život, a ni, u gorem slučaju, onako kako su je osetili oni koji su se tukli protiv bolesti ili kojima je bolest nekog dragog odnela. Još davnih dana sam se, ako ne računam svakodnevno-rutinska izbivanja do pijace i ulice, odvikao od buke i galame, pogotovo u poslednje tri godine, otkako sam se „unišio“, to jest preselio u Niš. Imam svoj ćošak života i svoju rutinu. Neko bi rekao da je to malo, no u tom svom ćošku i toj svojoj rutini –  bar se tako trudim – priuštim sebi i drugima malo smeha, malo muke, pokoju nažvrljanu ili izgovorenu reč. I, najzad, koliko god to sa strane zvučalo kao nekakva samouteha, verujem da su taj moj ćošak i ta moja rutina moji, i trudim se, onako kako umem, možda pomalo sebično, da ih sačuvam i odbranim od onih, sve brojnijih, koji nam dane i živote kradu i otimaju.

– Kako živi pesnik koji nije utamničen nijednom politikom, strankom, grupacijom, interesima, moćnicima, (ne)bitni(ci)ma? Kako živi onaj koji se, kako stoji u jednoj Vašoj pesmi, “prejeda sna, a zemlje ostaje gladan”?

Duško Domanović: Svako bira svoju tamnicu, nažalost. Iskreno, nisam siguran da li je tamnica onih „umreženih“ i „snađenih“, makar i figurativno, mračnija od one koju biraju „slobodni“. Ako ništa drugo, oni prvi će uglavnom otići u penziju, ovi drugi – teško. No, koliko god taj “mrak”, koji sam, uzgred, sâm birao, ume da bude mračan, uvek se iznova trudim, i nadam se da bar povremeno uspevam da ga rasplamsam –  rečju, psovkom, osmehom, postupkom, čime god... Rasplamsavaju ga i ljudi kojima sam okružen, koji me podržavaju i vole. Sve to ostavlja barem iluziju da jednog dana možemo živeti u kakvom toplijem svetu, ili u toplijoj “tamnici” – svejedno. A iluzija, kao i san, divno ume čoveka da nahrani.

– Je li ovo pandemijsko vreme išlo na ruku onima koji pišu, koji ionako pišu u osami...? Jeste li, kao samostalni stvaralac, i u jednom trenutku osetili ikakvu zaštitu države? Jeste li videli kakvu solidarnost među ljudima, piscima?

Duško Domanović: Onima koji stvaraju bilo šta – bar tako iz mog iskustva i ugla izgleda – svako vreme je i najrođeniji brat i najzakletiji neprijatelj, mada veliki lomovi, kako na ličnom, tako i na globalnom planu, nekako surovije teraju čoveka da u sebe zaviri i sebe iz sebe samog iscedi, pokušavajući, valjda, na taj način, da uvek iznova rodi kakav život koji će više od ovog na život mirisati. Što se tiče zaštite države, poslednji put sam je imao za pionirskih dana, dok sam još u državi živeo. Od ove današnje loše kopije čovek samo batine može dobiti, u najboljem slučaju. O solidarnosti među ljudima, ne samo sada, već uvek – na onom najintimnijem nivou – bezmalo je izlišno i govoriti. A o solidarnosti među piscima ne umem ni toliko, budući da ih se klonim koliko mogu. Nije baš dotle dogorelo da se i s piscima moram natezati. Čast lepim i retkim izuzecima, dakako.

– Mnogi govore da posle ovoga ništa više neće biti isto... Šta mislite da će, pored dramatično mnogo preminulih i ekonomske krize, biti još neka dugoročnija posledica? Možemo li kako preduprediti njen veći uspeh?

Duško Domanović: Predviđanja su za velike umove i velike duhove. Ja umem da se bojim, i mislim da, nažalost, to prilično dobro radim. Strah od toga da “više ništa neće biti isto” je verovatno najbezazleniji od svih strahova. Ja od danas nisam isti kao ja od juče, pa zašto bismo svetu uskratili pravo na promenu? Ono što je daleko zloslutnije jeste ta konstantna pretnja – direktna ili između redova – da će svaka buduća promena zapravo biti degradacija, devalvacija, osiromašenje, pretnja da ćemo, kao što nam je tek naslućeno početkom pandemije, plaćati kazne ukoliko se na ulici ili u kafani zagrlimo sa prijateljem. Kako preduprediti posledice? Ne znam. Možda da ipak prijatelja zagrlimo, makar zbog toga i kažnjeni bili.

– Bilo je ovo i vreme kada su mnogi od nas redefinisali reč sloboda, videli smo kako je ona krhka reč, prečesto samo reč, koje su nekima puna usta – paradoksalno – najviše onima koji je uskraćuju i ne priznaju drugima, ili urušavaju. Može li se biti imalo slobodnim čovekom danas, a da se ne ukaljaš bar malo?

Duško Domanović: Nešto što je tako kilavo i klimavo “definisano” osuđeno je na to da se uvek iznova “redefiniše”. Pojam slobode u savremenog čoveka, na nivou čitavog zapadnog sveta, a pogotovo u ovoj našoj prćiji, nažalost, postavljen je na potpuno pogrešnim temeljima. Stoga nam svaki vetar – u zavisnosti od toga odakle duva, i sam taj pojam izvitoperuje, ili “redefiniše”, kako rekoste. Da prebacimo ovu priču na nivo one pomenute “prćije” – zemlja u kojoj životari narod čijih je milion, dakle jedna sedmina čeljadi, funkcionalno nepismeno, zemlja u kojoj jedna politička opcija – životu prilično nenaklonjena, dobije poverenje više od polovine populacije, zemlja u kojoj je više od sedam stotina hiljada organizama spremno da bude član bilo čega kako bi od toga imalo jednokratnu korist... Elem, bojim se da takva zemlja i oni koji je nastanjuju nisu baš preterano kvalifikovani da slobodu “definišu” ili “redefinišu”. Znam da smo daleko od one egzistencijalističke “slobode za” naspram “slobode od”, ali bih bio srećan kada bi sloboda makar bila shvaćena kao sloboda da se čini dobro, umesto kao sloboda da se sopstvena zadnjica sačuva od zla. A što se pomenute “ukaljanosti” tiče, ukaljati se moramo. Onaj ko je iz života izišao neukaljan, ispeglan, svež kao jabuka, mogao je komotno u život i ne svraćati, da vazduh i rakiju uludo ne troši.

– Puna su nam usta priče o deci, a obrazovni sistem je fijasko, plus – nikad više priče o toleranciji, a nikad manje tolerancije i nikad više nasilja među mladima. Vi pišete za decu... Kako se uopšte piše za decu danas, kako se hvata njihova pažnja, čime se može hakovati osim igricama i mobilnim telefonom?

Duško Domanović: O deci se priča uglavnom onda kada ta priča može doneti kakvu korist i poene onome koji priča, to je više nego jasno. Obrazovni sistem je umro zajedno sa onom pomenutom državom, negde potkraj osamdesetih. Ovo što imamo sada je isključivo sistem za proizvođenje poslušnika, glasača i motača kablova. Živimo u zemlji u kojoj je za rad u prosveti, počev od vrtića, u najvećem broju slučajeva, presudna članska karta sekte ili kumstvo sa kakvim lokalnim kabadahijom. Kada nervozan i ne baš zainteresovan roditelj prebaci odgovornost za vaspitavanje dece na jednako nervoznog, nezainteresovanog i često nekvalifikovanog i korumpiranog učitelja i nastavnika, teško je očekivati da će ta deca biti hranjena vrednostima na kojima počiva istinski život. U svom pisanju za decu trudim se upravo da te uspavane vrednosti probudim, i presrećan sam kada vidim da ima zaista još mnogo dece, one koje sistem još nije stigao da smota i pokvari, koja imaju uistinu ogromne potencijale. Mnogo je među njima budućih velikih umova, a na nama je da to što je veliko u svakom od te dece zalivamo, ili da od njih pravimo rmpalije, starlete, glasače i “aplaudirače”. Celokupnom sistemu su – to je više nego očigledno – potrebni isključivo ovi drugi. A hoće li nas pojesti mrak neznanja u kom ćemo doveka angažovati inostrane firme da nam prave ćupriju preko svakog potoka, jer svojih stručnjaka nemamo, ili ćemo u kakvoj bliskoj budućnosti ponovo imati neke mlade i pametne ljude, stručne, svesne i odgovorne za svet u kome žive – to zavisi od svakog od nas pojedinačno. Kako od nas koji verujemo da se borimo, tako i od onih koji se teše da njihov prodat glas i obraz ionako ne bi ništa promenili u moru nepočinstava i nemorala.

Što se pisanja za decu tiče, nemam tu nikakav specijalan recept ni program. Jednostavno pišem za “svoju uzrasnu grupu”, budući da u takvim trenucima i sâm imam osam, devet, ili deset godina. I to dete u meni mi je najbolji pokazatelj je li napisano vredno da ostane u životu, ili zaslužuje da bude uništeno.

– Čitaju li deca, čitaju li im roditelji? Ko uopšte čita danas? Ko ima koncentrciju da čita?

Duško Domanović: Čitalaca među decom, siguran sam, ima dosta, kao što ih ima i među odraslima. U suprotnom, ne verujem da bi kapitalistički knjižarski i izdavački lanci pristali da posluju iz kakvih humanih i humanitarnih pobuda. Druga je stvar šta je to što se čita, a o tome valja pitati čitaoce, ili možda samostalno dešifrovati iz odnosa tih čitalaca prema svetu i životu. Na prvi pogled, nisam baš stopostotno siguran da je reč o “vrhunskoj literaturi”, a voleo bih da grešim.

–  Dokle ste stigli Vi i Vladimir Bajić sa vašom Poetsko-muzičkom kontrakcijom? Mogu li se imati kakvi planovi za takve umetničke poduhvate?

Duško Domanović: Stigli smo do tamo odakle smo i krenuli – do nekoliko klubova, nekoliko festivala, nekoliko izuzetno posećenih i efektnih nastupa, nekoliko divnih iskustava, i jednog snimljenog i na divlje objavljenog albuma. Verujem da ćemo se skorih dana ponovo “naoštriti”, jer imamo sasvim solidnu “kritičnu masu” lepe i dobre publike, a imamo, hvala kosmosu, i dosta toga da kažemo. Dakako, za razliku od nekih prethodnih puta, trudićemo se da izbegavamo “gazde” i organizatore koji dogovor počinju frazom “teško je, stisla muka i sirotinja”. Jer mi smo bogati naslednici, nama je lako, nema smisla da ljudima komplekse nabijamo.

– Pisali ste u svojoj knjizi “Ono što smo bili” vrlo temeljno i iskreno o svemu onome zbog čega nam “to što smo bili neutešno plače”, napisali ste i to da “to što proleća rađamo ne znači da smo živi...” Gde bi po bili ti novi znakovi života, ima li im začetaka na vidiku?

Duško Domanović: Vladan Desnica, jedan od mojih najtoplijih i najlepših životnih učitelja, napisao je u “Proljećima Ivana Galeba” otprilike da je svaka naša nostalgija zapravo nostalgija za nama samima. To moje “ono što smo bili” nije nikakvo naricanje za vremenom prošlim, već jedan iskren, dečački žal za onim najšarenijim, najbogatijim i najljudskijim što smo svetu dopustili da od nas otkine, ili smo ga sami usput u smeće bacili, kao nepotrebno, kao višak, kao teret. Kada bismo se svi za sobom osvrnuli, pa pokupili ono što nam po tim “deponijama” leži, da to okupamo, očešljamo i nazad u sebe i život vratimo, vrištao bi nam od čovečijeg smeha ovaj razgovor, siguran sam u to.

– Danas svi mlate rečima kao oštricom noža, nema više - triput meri, jednom seci, i niko ne odgovara za izgovoreno, pljušti mržnja na sve strane.... Ima li leka za te bagatelisane reči, ima li leka za izgovoreno?

Duško Domanović: Da nam reč nije toliko jeftina, ne bismo se njome tako ni razbacivali. Kao što smo se ne tako davno razbacivali novcem u milionima i milijardama. Ostaje mi da se nadam da će se opet pojaviti kakav “deda Avram” da nam reč na fabrička podešavanja vrati. Do tada, nek nam je bog u pomoći.

– Srbija ovih dana, na razne načine, očijuka sa svojim dželatima i ubija to kako je ta naša mitska dostojanstvenost lako potkupljiva.  I mladi su stali u redove, prvo za jednu patiku, pa za drugu, a biće i za pertle... Šta ima čovek koji ne živi tako, koji živi sam od sebe i kako ubediti druge da se može hodati i u starim patikama sa dostojanstvom na ramenima?

Duško Domanović: Veliki i mudri ljudi su davno pisali i pričali o tome da je u dva velika rata u 20. veku ovde izginuo najveći deo onog što je valjalo. Mi današnji smo – koliko god se mnogima to ne sviđalo – najvećim delom potomci kukavica, izdajnika, dezertera. Očekivati od takvih da budu dostojanstveni i dostojni svojih predaka – u najmanju ruku je neozbiljno. Dovoljno je pogledati broj članova vladajuće sekte, prebrojati glasove na izborima, oslušnuti kakav kafanski razgovor, pa shvatiti da bi bezmalo svako od tih “dostojanstvenih” i “nebeskih” prodao svog brata, sestru, majku, oca, kuma, decu, za hiljadu dinara, za posao u kakvoj “gradskoj čistoći” ili za legalizaciju šupe, svejedno. Ako govorimo o “mladima”, setimo se da studenti više od dvadeset godina, opet čast izuzecima, nisu izašli na ulicu ni digli glas na bilo koji način, za opšte dobro, osim kada je trebalo da im uvedu dodatni ispitni rok ili kada su im pretili da će ih počistiti iz studentskih domova. Dostojanstvo? Smuti pa prospi. Može li drugačije? Jašta da može, ali košta. A sve je manje onih koji su spremni da za život životom plate. No, biće dana, vratiće se Valter, neće fukara doveka čoveku kapu krojiti.

- U Vašim pesmama kafane su još žive, životpisna mesta gde se oštre reči, brusi um... Gde postoje takve kafane? Uglavnom vidimo one u kojima se ljudi “mačuju” mobilnim telefonima. Po njima sede (po sistem) bezopasni pesnici, ali je ono što oni rumore sebi u bradu, dok miluju skute gospodara, vrlo opasno za našu budućnost...

Duško Domanović: Kafanu čine ljudi, a sa ljudima smo u debelom deficitu, to nam je, verujem, svima jasno. Poneki ćošak je još i preživeo, ali čak i u takvim ćoškovima ćete od gostiju i konobara daleko lakše dobiti sikter nego “dobar dan”. Bolje da ne čačkam dalje, valja mi i sutra nekamo sesti.

– Kad čovek dođe u neke godine kojima tepa da su srednje, a već se noću u znoju budi i pita šta mu nosi jutro, neminovno počinje da misli da je prošlost bila bolja od sadašnjosti. Iako duboko u sebi zna da nije, jer nema boljeg momenta od ovog sada. U Vašim je pesmama Morava to mitsko mesto boljeg sveta, čak i danas kada je, kako kažete “silovana, prljava, osramoćena, sakata... “, ona je i dalje sećanje na bolji život, neku moguću bolju budućnost. Ima li te budućnost ako svi ne stanemo uz svaku reku i ne započnemo neki  “Marš sa Drine”?

Duško Domanović: Tužno je i tragično što danas morate objašnjavati ljudima da bez reke, šume, planine, vazduha, livade nema života. Valjda misle da pijaća voda izvire negde na osamnaestom spratu solitera, šta li? Još tužnije je što to morate objašnjavati čak i onima koji direktno od te reke ili šume žive, koji u njih trpaju svo đubre sveta, i koji će svoja imanja prodati investitorima čim im investitor na vrata pokuca. Jer dedovina nema cenu, osim ako neko baš ne ponudi dodatnih deset dinara po aru. U svakom slučaju, naša najljudskija i najsvetija dužnost je da protiv toga glas dignemo. Makar bili poput onog goluba koji vodom iz kljuna gasi požar. Ali bar zna na čijoj je strani, i to sme da kaže uzdignute glave. U suprotnom će nam rekama teći cevi i nepotrebni i preskupi auto-putevi. Baš kao i tom mojom Moravom, koju pomenuste. Kojom Moravom? Da, o tome pričam. No, da ne mračimo, te da završimo u vedrom tonu, upravo iščeprkah poluinformaciju koja veli da nam ove godine konkurs za otkup knjiga za biblioteke kasni, jerbo su budžetske pare razbucane na izbore, bilborde, autobuse i prateće manifestacije. Da smo živi i zdravi. Bilo bi drukčije sve.

*Duško Domanović rođen je u Adranima kod Kraljeva 1979. godine. Diplomirao na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio knjige pesama Nedelja popodne, Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio) i Ono što smo bili, zbirku kratkih priča Puna linija, knjigu poezije za decu Pesme za naj-velike i dečju dramu Aždozmajska ljubav. Piše poeziju, kratku prozu i  pesme za decu, objavljuje u književnoj periodici, na internet portalima za književnost i na svom blogu nematihpara.wordpress.com. Nastupa u pesničko-instrumentalnom dvojcu Poetsko-muzička kontrakcija. Živi i radi u Nišu.

(Snežana Miletić/SEEcult.org)