Digitalizacijom periodike do očuvanja lokalne istorije Kraljeva

Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani” u Kraljevu zvanično je započela digitalizaciju 2006. godine, i to pre svega zavičajne periodike, ali je još ranije počela zapravo rad na očuvanju tog najznačajnijeg dela ukupnog fonda. Iako je u početku izgledalo da je najteže nabaviti skupe mašine za digitalizaciju, vremenom se pokazalo da je najveći problem nedostatak ljudi koji bi se bavili tim poslom, kao što je slučaj i u većini ostalih ustanova kulture.

Digitalne zbirke NB “Stefan Prvovenčani” nalaze se na portalu kraljevcani.rs, a moguće ih je pratraživati na osnovu nekoliko kategorija (ključna reč, naslov, autor, mesto, vreme, jezik). Digitalizacijom se bavi Zavičajno odeljenje i na tom poslu angažovano je dvoje-troje ljudi, iako bi trebalo da ih je najmanje još toliko, kaže Emilija Dimovska, bibliotekar savetnik, koja najduže i radi na digitalizaciji.

“Nema tu kraja posla…”, konstatovala je ona, predstavljajući za projekat “Vodič kroz digitalizaciju u kulturi u Srbiji” dostignuća NB “Stefan Prvovenčani”, čiji ukupan knjižni fond iznosi gotovo 140.000 jedinica. Od toga fond periodike poseduje 189 naslova časopisa i 24 naslova novina.

“Mi uzimamo zvanično da je početak digitalizacije u septembru 2006. godine, kada smo potpisali prvi ugovor sa programerom o izradi softvera, ali smo počeli da radimo pre toga. Digitalizacija je proces obiman i ima dosta faza - od skeniranja građe, preko obrade do stavljanja na veb u smislu ne samo galerijskog pregleda, nego i pretrage, što je cilj koji nije lako ostvariti. Imali smo još 2004. godine neki - da kažem softverčić, koji je služio za pretragu članaka iz periodike, jer to je bio osnovni cilj koji smo imali, s obzirom na veličinu ovog odeljenja. Postoje Narodni muzej i Arhiv, koji su daleko stariji od nas i imaju značajniju građu, a mi smo procenili da je periodika najznačajniji deo fonda i onda smo krenuli u veoma ambiciozan projekat, a to je analitička obrada članaka iz periodike. S jedne strane, to je bilo malo nerealno, a s druge strane – pošto je to najvažniji deo fonda, bilo je realno, s obzirom na zahteve korisnika i na to da su lokalne novine – lokalna hronika, da je u njima – koliko god one bile podložne kritici, sve što je važno za istoriju grada, jer pisanje monografskih publikacija na lokalne teme ili ozbiljnih članaka za časopise je bilo nešto što mi posedujemo, osim kada su u pitanju određeni spomenici kulture i tekstovi te vrste”, navela je Emilija Dimovska.

Baza periodike pruža podatke o tome kada je negde podignut most, kada su otvorene železnička stanica ili škola, kao i druge informacije koje su bitne za lokalnu istoriju.

“Da smo nastavili to da radimo, mi bismo obradili članke. Međutim, potrebe su diktirale da radimo i druge vrste građe, pa je onda taj softver porastao i 2006. godine smo potpisali ugovor i već smo imali beta verziju jednog zaista velikog softvera koji nije uglađen, ali pruža nam sve mogućnosti. Jedna stvar u vezi sa njim je jako značajna, a to je da nam pruža mogućnost da bazu tema i ključnih reči možemo ažurirati unazad, jer su postavljene onako kako bibliotekarstvo starinski nalaže. To znači – promeniti ključnu reč tako da se ona promeni u svim zapisima koji su uneti u bazu. Nismo do toga stigli odmah. To nam je vrlo značajna tekovina koja nam omogućava da budemo ažurni”, istakla je Emilija Dimovska.

Prva veb aplikacija napraviljena je 2011. godine i trebalo je da bude pandan softveru, a nazvana je kraljevcani.rs, jer Zavičajno odeljenje skuplja knjižnu i neknjižnu građu o Kraljevu i Kraljevčanima. Trebalo bi da veb aplikacija ima mogućnost pretrage koju ima i softver, ali prema rečima Emilije Dimovske, to baš ne može da se uskladi apsolutno. Ipak, postoji nekoliko kriterijuma za pretragu, pa je moguće doći do određenih podataka.

Kao najveći problem u procesu digitalizacije, Emilija Dimovska navodi nedostatak ljudskih kapaciteta.

“Iako je u prvom trenutku izgledalo da je najteže nabaviti sredstva, jer su potrebne skupe mašine, najveći problem ne samo kod nas, nego svuda u Srbiji, jesu ljudi”, konstatovala je Emilija Dimovska, ukazujući da je u tom pionirskom poslu potrebno obrađivati u kontinuitetu i savremenu građu, raditi pres-kliping i veb-kliping, video zapise… a pritom istovremeno obrađivati građu koju Biblioteka već ima.

Narodna biblioteka Srbije je, kako je podsetila, našla svojevremeno rešenje u angažovanju vojnika na civilnom služenju vojnog roka. I sama NB “Stefan Prvovenčani” je imala okvirno nekih 16-18 vojnika u civilu, desetak ljudi je bilo na stručnoj praksi, a nekoliko puta je imala i tzv. javne radove sa po četvoro do desetoro ljudi. Takođe, i ostali zaposleni u Biblioteci su pomagali u seckanju i sličnim poslovima.

“To je ogroman broj ljudi koji je učestvovao u samo jednoj fazi koja se zove arhiviranje. Znači, da bi digitalizacija mogla da ima efekat o kojem pričamo, a to je onlajn pristup građi, moraju da se obezbede ljudi za to. Ovde kod nas broj ljudi koji rade varira od osmoro do nijednog. Ako danas ovde niko ne radi, a to se dešava, onda niko nije uradio tekuću građu, recimo”, dodala je Emilija Dimovska, koja je praktično jedina koja se stalno bavi digitalizacijom.

“Osim mene, koja sam se nekako ovde etablirala i ne mrdam, svi drugi radnici bivaju raspoređeni na druga mesta kako zahteva posao, a to opet govori koliko se važnosti pridaje ovome. Znači, postoje odeljenja koja ne smeju da budu otkrivena, odnosno moraju da budu pokrivena i ona koja se ne vide spolja, a tu stalno neko nedostaje. Mi i sada nemamo tri radnika koliko ovde treba da imamo, nego imamo devojku na stručnoj praksi, koja nam pomaže, i imamo radnika koji je stalno angažovan da negde nekoga menja. Ne radi se tu o priči da je nečiji posao najvažniji, nego se radi o tome da ovo što radimo mi diktira stvarnost, a ne nekakvo shvatanje važnosti. Imamo slučaj, recimo, da je naša (književnica) Gordana Timotijević dobila nedavno nagradu i tim povodom je izašao sada određen broj članaka na internetu, ali je pitanje da li će to moći da nađe na netu za pet godina i koliko će to u međuvremenu duboko da siđe. To je nešto što se hvata sad. To smo mi dužni da ostavimo onima koji će doći posle nas. O tome se radi, a ne o tome da li će ovaj članak iz ‘Ibarskih novosti’ biti bitan ili neće. To će proceniti oni koji koriste. Mi sada vidimo koliko je taj tzv. sitan dokumentacioni materijal važan za izučavanje prošlosti. Najpre se sačuvaju knjige, one su te koje ostaju, ali važno je i sve drugo. Na primer, koliko jedna pozivnica za otvaranje plaže iz 1965. godine govori o istoriji ovog grada. To su stvari koje morate da izađete i na teren da istražite. Nisu samo ovde. Ogroman je to posao”, rekla je Emilija Dimovska, konstatujući da se još ne shvata da je posebno za digitalizaciju potrebno angažovati ljude.

Prema rečima Emilije Dimovske, ni pre zabrane zapošljavanja u javnim službama – zbor mera štenje, nije bilo mnogo bolje.

“I pre toga je bio problem odvojiti ljude za to, pa je rešeno vojnicima u civilu. Najveći uspeh je bio da biblioteka bilo koja dobije IT, to je bio vrhunac”, dodala je ona.

Biblioteka “Stefan Prvovenčani” nema radnike angažovane samo na operativnim poslovima digitalizaciji, kao što to ima, recimo, NBS u Beogradu.

“Mi ne poznajemo taj termin… Bibliotekari ovde rade sve. Imamo suštinski troje ljudi koji su radnici Zavičajnog odeljenja, što je mnogo širi posao, jer bismo imali tu svačim da se bavimo, a to što smo mi sebi ‘natovarili’ digitalizaciju, to je druga stvar. A i to nikada nije troje ljudi. I kada je dvoje je super”, navela je Emilija Dimovska. “Šta da pričamo o drugim bibliotekama ako NBS ima samo tri takva radnika”, dodala je ona.

U prvom redu u poslu digitalizacije, kako je navela, jeste poznavanje fonda. Zbog toga je i odlučeno da njegov najvažniji deo – periodika, bude prioritet digitalizacije.

“To je ono što treba da uradimo zbog našeg grada… Uvek ostanu stvari koje ne stignete da uradite - napravi se plan rada, ali uvek bude nekih stvari koje ostanu za posle. Ako se taj plan ne sprovodi, onda nastane haos. Tako da smo se mi držali te priče o periodici i sada smo u fazi da nam je sva lokalna periodika skenirana, što nije mala stvar”, navela je Emilija Dimovska.

Reč je o “Ibarskim novostima” koje su nedeljno izlazile u kontinuitetu od 1953. godine. Prethodio im je “29. novembar”, koji je izlazio 3 godine, takođe nedeljno. Između dva rata je izlazio “Kraljevski glasnik” nepune tri godine.

Kao vrlo važan posao, Emilija Dimovska navela je i književni list “Oktobar”, koji je izlazio od 60-ih kao tromesečnik, pa se taj interval smanjivao, da bi poslednjih deset godina bio godišnjak. “Zanimljiv je po tome što je bio književni časopis koji se mogao meriti po temama i načinu na koji ih je obrađivao zaista sa najvećim prestoničkim časopisima. Pošto su se ljudi koji su učestvovali u njegovom radu toliko raspitivali, onda smo ga uradili i stavili ga pre nego što smo uradili ‘Povelju’, koju inače izdaje naša biblioteka”, dodala je Emilija Dimovska.

Potom je počeo rad na listovima koje su objavljivale radne organizacije.

“Fabrički listovi su bili nešto što je bilo tada normalno. Po sadržaju se prilično preklapaju sa sadržajem ‘Ibarskih novosti’. Imali su politički sadržaj koji je bio neminovan u tom vremenu, ali imaju i vesti koje se odnose na baš te firme, što je bitno za neku privrednu istoriju”, navela je Emilija Dimovska, dodajući da je bio važan i Službeni list grada Kraljevo, odnosno opštine Kraljevo, a pre toga sreza Kraljevo.

Ostalo je još nekih listova koji su prisutni u istoriji kao sporadični brojevi i više govore o tome šta se sve nekada objavljivalo, na primer “Valjevski rudnici”.

Digitalizacijom je potom obuhvaćen tzv. “sitan materijal”.

“Imamo papirnog pres-klipinga više od 30.000 i to je stvarno bio veliki posao. Svi su isečci predmetizovani… Onda smo tek krenuli da radimo pres-kliping od 2000. godine naovamo i to radimo elektronski – ne skeniramo. Plakati su bolno pitanje, zbog formata, pa su delimično skenirani. Onda imamo kataloge (do pet strana) i njih smo kompletno uradili, pa čak smo ih i obradili. Ja sam uradila i one u okviru brošura, što sada zovemo ‘siva građa’. To je kompletno urađeno - i skeniramo i obrađeno softverom. To nam je bila problematična građa koja se dosta često traži, ima podatke kojih nema na drugim mestima, a fizički se u fondu izgubi, jer to su tanušne stvari sa manje od 50 strana i onda ne možete lako da ih nađete… To je sada sve obrađeno i olakšava nam manipulaciju i korišćenje”, rekla je Emilija Dimovska.

Ono što je sada u planu je “Povelja”, koja je predviđeno da bude obrađena i analitički, jer je to časopis Biblioteke “Stefan Prvovenčani”, koji se u međuvremenu probio na zavidni nivo i zaslužuje da se obradi.

“Sve u svemu – ovde ima posla za nekih šestoro-sedmoro ljudi, da rade na tome onako kako smo zamislili”, rekla je Emilija Dimovska, napominjući da ne računa pritom istraživački posao u Zavičajnom odeljenju, koji za sada nema ko da radi.

Što se tiče hardvera i softvera, Biblioteka poseduje solidnu opremu za potrebe koje ima, a nabavljena je uglavnom za vreme bivše direktorke Dragane Tipsarević koja je znala da pronađe sponzore. Ipak, oprema se trosi, pa ju je neophodno obnavljati. Trenutno postoji potreba za novim foto-aparatom.

Biblioteka radi i na unapređenju komunikacije sa korisnicima, pokušavajući da izađe u susret njihovim potrebama.

“Na prethodnoj veb aplikaciji imali smo neke separate o tome koliko Kraljevo ima stanovnika, kolika je površina i sl. Dolaze deca to da traže, sedmi-osmi razred osnovne škole, i onda shvatite da taj deo posla niste uradili dobro, jer oni uopšte ne znaju da to postoji digitalno. I to je onaj drugi deo priče. Shvatila sam da bi trebalo da imamo Fejsbuk stranu koja bi trebalo stalno da obaveštava šta imamo, dokle smo stigli itd. Međutim, i to je posao, a pitanje je koga za to opredeliti”, navela je Emilija Dimovska.

Među uslugama koje pruža Biblioteka je i slanje građe mejlom – studentima koji, recimo, studiraju u Beogradu. Takođe, među novim uslugama je prebacivanje građe na fleš, a sve je više zahteva za takvim uslugama.

Mnogo posla je, međutim, i u samoj Biblioteci, jer ima programa, prezentacija, a i to je posao bibliotekar, pa ostaje malo vremena da se bave građom.

“Vi ovde morate da imate bibliotekara. On mora da radi godinu dana, pa da položi stručni ispit, da zna bibliotekarski posao, a onda da ga obučavate da za ovaj posao (digitalizacije), za šta mu takođe treba minimum godinu dana – da zna gde je jedna, gde je druga particija, gde šta stoji, u kojem formatu, gde šta prvo ide… Me treba neka velika pamet za to – i za obradu slika i za kropovanje, odnosno za softvere koje mi koristimo, ali se tu skupi toliko toga i kada konačno obučite radnika, događa se da mora da se prebaci na Dečje odeljenje na primer”, dodala je ona.

Manastir Studentica, zbirka razglednica

Emilija Dimovska ima i ideju za rasterećenje bibliotekara uvođenjem knjigamata. Kada bi jedna biblioteka to uradila, smatra da bi odmah i druge krenule.

“Mislim na aparate koji jednostavno mogu da omoguće da vi ubacite knjigu tu – vratili ste je, i da isto tako podignete knjige za vas… Imamo izraz za to – bibliotečki punktovi. Biblioteka zahteva prostor, radnika, fond, a ako imate punkt, znači imate nekakav fond koji posluži određenoj svrsi. Taj knjigomat u pravom smislu reči je bibliotečki punkt. Vi idete svojim putem svaki dan na posao, tu lepo vratite knjigu, naručite, podignete novu, i to je to. To je po meni savremeno bibliotekarstvo za knjižnu građu”, rekla je Emilija Dimovska, uverena i da će knjige preživeti u štampanom formatu, jer “svaki novi medij je onaj prethodni potisnuo, ali ga nije uništio”.

“Svi mediji postoje i dalje, samo su našli svoje novo mesto. Mislim da će i knjiga imati svoje mesto, ali će ostati kao medij, jer postoje prednosti koje ima papirni format. Moramo da se suočimo sa tim da će manji broj ljudi raditi sa korisnicima direktno. Ako to mogu banke, trebalo bi i mi da shvatimo. Tako mnogo veći broj ljudi može da bude u pozadini na ovakvim poslovima. E sad, problem su ljudi koji ne mogu da prihvate promene i da shvate da ništa ne gubimo time, već se samo pomeramo sa jedne stolice na drugu. To je budućnost bibliotekarstva. Nećemo izgubiti svoju ulogu, nego ćemo je samo promeniti”, istakla je ona.

Prema rečima Emilije Dimovske, neohodna je u svakom slučaju bolja komunikacija sa korisnicima, jer se ne mzoze očekivati da oni sami vide šta je urađeno.

“Ljudi nam stalno donose fotografije određenih gradskih događaja i sad zamislite kada bismo uspostavili komunikaciju sa mladim korisnicima –imali bismo bogatstvo. Ili samo da skupimo ono što oni po netu plasiraju. Mislim da bi to bilo značajno i da će to morati da se radi – sviđalo se to nekom ili ne. To je budućnost”, naglasila je Emilija Dimovska.

Emilija Dimovska, Narodni muzej Kraljevo, razgovor posle predavanja održanih u okviru projekta "Vodič kroz digitalizaciju u kulturi u Srbiji"

* * *

Narodna biblioteka u Kraljevu osnovana je 1945. godine, a 1990. godine je svom nazivu pridodala ime Radoslava Vesnića, Kraljevčanina bogate lične i stvaralačke biografije (glumac, reditelj, dramski pisac, upravnik i pedagog). U drugoj polovini 2001. godine, naciv je promenjen u Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, oslanjajući se na najstariju prošlost kraljevačkog kraja, na manastir Žiču, zadužbinu kralja i pisca Stefana Prvovenčanog.

Biblioteka je tokom postojanja seljena iz jedne zgrade u drugu – od hotela "Pariz" i  "Nacional", preko kafane u Omladinskoj ulici, Doma društvenih organizacija, do dolaska na današnju adresu u Ulici cara Lazara 36 (1974. godine), kada dobija stalne prostorije. Dve decenije kasnije Biblioteka “Stefan Prvovenčani” postala je matična biblioteka za područje Raškog okruga. Biblioteka danas raspolaže prostorom površine oko 1.530 metara kvadratnih, a svoj rad ostvaruje preko pozajmnih odeljenja za odrasle i za decu do 14 godina, Naučnog odeljenja sa čitaonicom, Odeljenja periodike sa čitaonicom, Zavičajnog odeljenja, Službe za razvoj i matične poslove, Odeljenja za obradu monografskih i serijskih publikacija, te službi za izdavačku delatnost, kulturno–obrazovnu delatnost, knjigovezačke poslove i Opštu službu.

Biblioteka je 2017. godine sa ograncima u Mataruškoj Banji i Ratini imala 9.745 članova, a dnevno je poseti oko 300 korisnika.

Ukupan knjižni fond Biblioteke, koji je predstavljen u elektronskom katalogu, iznosi 138.273 jedinice. Fond periodike poseduje 189 naslova časopisa i 24 naslova novina.

Zavičajno odeljenje postoji od 1976. godine i sakuplja knjižnu i neknjižnu građu o Kraljevu i Kraljevčanima. Za početak rada na digitalizaciji građe uzima se septembar 2006. godine kada je potpisan ugovor sa dr Goranom Miodragovićem o izradi desk aplikacije za pretragu i obradu zavičajne periodike. Nacrt bibliotečkih zahteva napravila je bibliotekarka Emilija Dimovska i ta saradnja je rezultirala kompletnim softverom za obradu knjižne, neknjižne građe i periodike, pa je otud dobio ime KNP softver. Veb pandan tom softveru (u meri u kojoj je to moguće), izradio je dr Selver Pepić.

Biblioteka je od 2010. godine uključena u bibliotečko-informacioni sistem uzajamne katalogizacije u Srbiji COBISS.SR.

(SEEcult.org)

*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije