Dević: Navodna normalnost sistema gora od bilo čega
Nagrađivani hrvatski reditelj Goran Dević, kome je priređena retrospektiva na 12. Beldoksu u Beogradu, opisao je svoj novi dokumentarac “U ime Republike Hrvatske” kao politički gotovo nekorektan film koji postavlja pitanje da li danas postoje pojedinac ili politička ideja koji su opasniji od sistema parlamentarne demokratije koji već imamo.
U fokusu Devićevog filma je jedan anti-EU aktivista i ono što on proživljava u Hrvatskoj, članici Evropske unije.
“Mene je u novom filmu generalno najviše zanimalo šta se zbiva s pojedincem koji zbilja poveruje u društvena pravila koja zovemo parlamentarna demokratija”, izjavio je Dević na konferenciji za novinare 13. maja u Domu omladine Beograda, dan uoči projekcije filma “U ime Republike Hrvatske” – jednog od osam ostvarenja koja čine njegovu retrospektivu u Jugoslovenskoj kinoteci.
Prema njegovim rečima, svi sistemi funkcionišu tako da u njih niko stvarno ne veruje, ali se stvore neka druga, prećutna pravila koja svi znamo i ponašamo se prema njima.
“E sad, šta se zbiva s nekim ko zbilja poveruje u ono što je zvanično proklamovano. U najjednostavnijim crtama, čovek je na političkom tržištu ponudio kroz parlamentarnu borbu - znači kroz sistem koji je oficijelan, propisan i legalan, jedan jako radikalan politički program. Ono što se njemu desilo nakon toga potpuno negira sama pravila sistema koja je sistem sam postavio”, rekao je Dević, dodajući da se osnovna teza filma ispostavila naknadno.
“Tu tezu, naravno, racionalizujem nakon što sam napravio film. Ne mogu to znati unapred niti dok snimam. Mene u snimanju privuče nešto instinktivno, zanimljivo mi je nešto pa čačkam, ali sad mogu bez srama reći da mi je tema filma - da li postoji na tržištu dovoljno opasan pojedinac ili politička ideja koja je opasnija od sistema koji već imamo. Kad pogledate film, odgovor je vrlo jednostavan - ne postoji. Ova ‘normalnost’ u kojoj mi živimo za mene je gori fašizam od bilo kog programa, radikalno desnog ili bilo kog drugog koji neko može da ponudi”, izjavio je Dević.
Objašnjavajući šta ga najviše zanima kada radi filmove, naveo je izjavu svog omiljenog autora Dejvida Sajmona: “Ja se bavim frajerima koje su bogovi munjom udarili u guzicu”.
“Ovog momka iz mog filma je više njih udarilo u istom momentu, tako da je to sve skupa vrlo filmično”, dodao je Dević.
Film “U ime Republike Hrvatske” prikazan je do sada na Zagrebdoxu i na internacionalnom festivalu u Oberhauzenu.
“U Hrvatskoj je pokrenuo veliku javnu debatu. Nije postojao mejnstrim ni marginalni medij koji se nije očešao o njega, jer je sudstvo trenutno glavna tema u Hrvatskoj, zato što gotovo svakog meseca izađe informacija o nekom vrlo nadrealnom sudskom procesu. To je sve posledica toga kako je sudski sistem napravljen. Jedan državno kontrolisani, a ne nezavisni sistem koji smo nasledili iz socijalizma bio je dodatno pogoršan. Turbo fazu je doživeo pod (Franjom) Tuđmanom”, ocenio je Dević, te citirao Tuđmanovu izjavu: “Sudovi su sudili bez da su mene pitali”, kao i izjavu njegovog glavnog savetnika: “Sudovi moraju sprovoditi državnu politiku”.
“Sada, deset godina nakon što je to semenje zasejano, ljudi pogaze troje na ulici i izlaze napolje slobodni. Siluju i ubijaju. Nisu više politički procesi jedina stvar u kojoj se kontroliše rad sudova, nego je to metastaziralo kao na pijaci – ko više plati, taj kupi za svoj novac šta mu treba. Tako da je zbog sudskog dela ovog filma to izazvalo veliku javnu raspravu, što je nama naravno odgovaralo jer je gledanost bila sjajna”, rekao je Dević.
Dević je priznao da su ga u Oberhauzenu “napali na pasja kola” neki, kako on smatra, lažni levičari.
“Od tih napada sam morao da se branim, a to je opet dovelo do pune dvorane. I jako puno drugih festivala tražilo je skriner. Ovo je neka vrsta politički skoro pa nekorektnog filma za bilo koga. Moji levičari ga malo slabije shvataju tu i tamo, a desničari ne mogu da se snađu šta je to u njemu rečeno. I tako, dešava se ono što bih voleo za svaki moji film - da što više ljudi hoće da ga gleda”, izjavio je Dević.
Dević, koji će na Beldoksu održati i master klas, sebe ne smatra društveno angažovanim autorom jer misli da je nemoguće snimiti film koji ne bi bio društveno angažovan, mada na različite načine.
“Za Hitlera su radili nekakve ljigave melodrame o Hansu i Hajdi koji se penju na palaninu, ali su ipak, u kontekstu svega što se u ono vreme dešavalo u dnevnoj politici, to užasno ideologizirani filmovi. Ili, na primer, Miloševićeva ratna propaganda iz 90-ih i turbo folk i pevačice s dugim nogama. Puno više ideologije ima u tim raznim formamam ljudskog izražavanja nego u bilo kakvom crnom talasu ili društvenoj kritici. Šta god da radiš unutar nekog konteksta jeste društveno angažovano na ovaj ili na onaj način”, izjavio je Dević.
Kako je dodao, voleo bi da ne živi u tako konfliktnom društvu kao što je ono u kojem živi.
“Imam osećaj da bih u nekom tzv. normalnom društvu, mogao da se posvetim autorski dublje nekim intimnijim stvarima koje me zanimaju. Ali, nikad se ne zna – možda bih u toj formi i tim temama bio osrednji ili loš, pa mi možda ovo s*anje u kojem živimo zapravo odgovara”, rekao je Dević.
Što se tiče stila njegovih filmova, pomenuo je da voli Bitlse i da je svaki njihov album bio drugačiji od prethodnog.
“Mislim da ne postoje dva moja filma koja su napravljena u istom stilu ili ključu. A opet imaju nešto zajedničko, ima neka crta unutra, ta crta sam zapravo ja. Gledao sam na Beldoksu tri svoja starija filma, mislim da ih deset godina nisam gledao. Ali osim tematski i mentalno, nisam video zajedničke stvari. Stilski ili po izboru filmskog jezika to su vrlo različiti, heterogeni filmovi. Gavni razlog je što je meni naprosto dosadno da radim dva put na isti način”, rekao je Dević.
Rođen 1971. godine u Sisku, kojem je posvetio deo stvaralačkog opusa, Dević je svoj prvi kratki video dokumentarac “Vikend u Sisku” snimio 2001. godine. Njegov nagrađivani dokumentarac “Buffet Željezara” (2017) bavi se propadanjem grada nakon zatvaranja nekadašnjeg privrednog giganta - Železare Sisak.
“Ako iz ičega izvire to nekakvo ludilo koje nas tera da se bavimo ovako nepraktičnim stvarima kao što je snimanje dokumentaraca, to je baš taj osećaj da nigde nije dobro”, rekao je Dević, dodajući da se ipak oseća dobro u zgradi Doma omladine Beograda.
“U ovoj kući se osećam super jer je baš nekakva zgrada socijalizma, ono nešto što je preživelo iz procesa modernizacije koji nas je sve zapljusnuo. Moji su bili seljačka, siromašna deca u prethodnoj generaciji. A ja danas radim filmove. Sigurno je da socijalizam nije stvar koja nema veze s tim”, izjavio je Dević.
Program 12. Beldocsa obuhvata više od 120 premijernih filmova iz celog sveta, raspoređenih u 16 različitih selekcija, a uz retrospektive Devića i japanskog reditelja Kazua Hare, te domaćeg i međunarodnog takmičarskog programa, publika ima priliku da uživa i u muzičkim, biografskim i umetničkim dokumentarcima kao i u izboru iz savremenog portugalskog dokumentarnog filma.
Festivalski sajt je beldocs.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org
(SEEcult.org)