Da li smo na daljinski upravljač?

Prva publika 53. Bitefa, koja je 17. septembra, na dan prologa, imala priliku da bude i glavni akter predstave “Beograd na daljinski” Rimini protokola, suočila se sa nizom pitanja koja objedinjuju i tematski festivalski fokus na sudbinu zajednice na početku 21. veka i umetnički koncept koji podrazumeva aktivno učešće, interakciju, solidarnost i empatiju, na koje Bitef poziva i sloganom Počnimo ljubav iz početka.

Da li sami upravljamo životom i imamo li sopstveno mišljenje ili smo stado kome treba pastir, odnosno slepo slušamo nadređeni mehanizam, da li smo uopšte još ljudi ili postajemo i sami mašine, plašimo li se starenja, bolesti i smrti i jesmo li svesni prolaznosti života, čega se sećamo i šta nam znače bližnji, da li nam nepoznati ljudi ulivaju poverenje i izazivaju saosećajnost ili nas inspirišu na nadmetanje, pa i sukob, osećamo li zajedništvo u grupi ili samo mislimo na sebe, da li smo pobednici ili gubitnici, možemo li da pronađemo duhovni mir, da li bismo se i protiv koga bismo se bunili, koliko nadomeštamo usamljenost besomučnom kupovinom pod uticajem reklama i drugih mehanizama potrošačkog društva, koliko smo svesni da su svi ljudi isti, ali da ipak nisu identične kapi vode... neka su od pitanja sa kojima se publika “Beograda na daljinski”, sa slušalicama na ušima, suočava tokom dvočasovne audio vođene šetnje kroz poznate, ali na nesvakidašnji način sagledane gradske lokacije. Da li smo spremni da vežbamo balet na pokretnim stepenicama, zaplešemo valcer ili zapevamo na ulici dok nas prolaznici sa čuđenjem gledaju, jer ne čuju glas veštačke inteligencije koji nas, kao daljinski upravljač, vodi kroz dvočasovnu šetnju od Novog groblja, preko obližnjeg supermarketa i tržnog centra, stanice podzemne železnice kod Vuka, parka Tašmajdan i Crkve Svetog Marka, Skupštine Srbije, fontane i spomenika Nikole Pašića do kafića na vrhu Doma sindikata s prelepim pogledom na grad i male ljude kojima takođe ko zna ko upravlja…

Beograd na daljinski, Novo groblje, foto: SEEcult.org

Uz niz povremeno surovih pitanja i instrukcija – poput naloga ispred paviljona sa ogledalima na Tašu da okupljeni – zagledani u sebe i druge, razmisle ko je najumorniji, kome će od njih najpre zatrebati invalidska kolica u životu ili ko će prvi zauvek nestati, glas mašine navodi publiku i na igru, smeh, hodanje u paru, zajedničke odluke donete ćutke, zasnovane na specifičnom poverenju i sigurnosti koje pojedincima daje sama masa i ista situacija u kojoj se nalaze.

Kao i u većini drugih gradova u kojima je igran site-specific projekat “Remote X”, zasnovan na konceptu nagrađivanog Štefana Kegija, u režiji Antona Rouza, prva dva izvođenja predstave “Beograd na daljinski” pokazala su da publika, u kojoj su ovoga puta bili i članovi žirija 53. Bitefa, umetnički direktor i selektor Ivan Medenica, umetnici, novinari... na različite načine reaguje na diktat veštačke inteligencije.

Instrukcije glasa iz slušalica praćene su i blejanjem ovaca, filmskom muzikom, snimcima pobedničke euforije, demonstracija… Iako povremeno ima izdvajanja i nepostupanja pojedinaca striktno po uputstvima, grupa ostaje očuvana, zajedno prelazeći opasne raskrsnice, silazeći u podzemlje da bi sačekala voz beogradskog metroa (na osnovu pogrešne instrukcije algoritma, koji priznaje da nije savršen, ali za to prebacuje odgovornost na ljudski faktor) ili penjući se stepenicama na sedmi sprat Doma sindikata, uprkos primamljivosti praznog lifta. Upravo taj poslednji poduhvat zajedništva već umorne grupe ujedno je i poziv svakom pojedinačno da se, savladavajući stepenice koji simbolizuju životni put, seti ranog detinjstva, prvog zaljubljivanja, sazrevanja, zaposlenja, prvih bolova i znakova starosti… Ponovo zajedno na krovnoj terasi, grupa se solidarno zbija da bi svako mogao da stane uz ogradu i potom, kao sa visine neba, pogledao na sugrađane na Trgu Nikole Pašića i okolnim ulicama, pitajući se još jednom kuda idu i ko njima upravlja.

Beograd na daljinski, foto: SEEcult.org

Predstava “Beograd na daljinski”, koja će biti igrana do 25. septembra u 11 i 17 sati, izazivala je slične reakcije publike i u drugim gradovima u kojima je reditelj Anton Rouz realizovao projekat “Remote X”. Kako se taj projekat Rimini protokola seli iz grada u grad, svaka nova site-specific verzija predstavlja nadogradnju na dramaturgiju prethodnog grada.

Preman rečima Rouza, tim projektom stekao je zanimljive uvide i o sebi, i o ponašanju u grupi, zatim o publici, javnosti, prolaznicima, kao i o načinu na koji ljudi reaguju jedni na druge. Ono što je dobro, kako je izjavio za Bitefov sajt, jeste da manje-više postoje sličnosti u svakom gradu, mada je način na koji ljudi uranjaju u samo izvođenje različit od mesta do mesta. Na njegovo iznenađenje, uvek dolazi do prihvatanja.

Rouz ne očekuje specifične reakcije od publike u Beogradu, jer smatra da nije stvar toliko različita od zemlje do zemlje, već zavisi i od toga koji festival poziva predstavu na gostovanje. Stoga na Bitefu očekuje publiku dosta upoznatu sa pozorištem, visoko inteligentnu koja poznaje izvođačke umetnosti.

Autor koncepta projekta “Remote X” Štefan Kegi na 52. Bitefu trijumfovao je pozorišnom instalacijom “Zaostavština, komadi bez ljudi” Teatra Vidi iz Lozane, koja je osvojila Gran pri “Mira Trailović” za najbolju predstavu, a on sam je dobio Politikinu nagradu za najbolju režiju.

Osim Kegijeve, u glavnom programu 53. Bitefa su i predstave jos nekoliko velikih zvezda evropskog pozorišta kao što su Milo Rau i Tomas Ostermajer.

Milo Rau je autor predstave belgijskog teatra NT Gent “Orest u Mosulu”, kojom 53. Bitef zvanično počinje 18. septembra u Narodnom pozorištu, dok čuveni nemački reditelj Tomas Ostermajer ponovo dolazi na Bitef predstavom “Istorija nasilja”, u produkciji Šaubine am Leniner plac iz Berlina.

Festivalski sajt je bitef.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)