Crno polje

Umetnici Dragana B. Stevanović i Goran Jureša prvi put se predstavljaju publici zajedničkim projektom “Crno polje” u Galeriji Lucida u Beogradu, koji je izraz njihovog duhovnog prostora pod uticajem globalne krize i incidenata, izbeglištva stotina hiljada nedužnih ljudi, od kojih su mnogi završili utopljeni na obalama Mediterana, kao i nepostojanja smisla u funkcionisanju mehanizama sredine u kojoj žive.

Frustracija nastala na tim osnovama predstavlja izvor njihovih recentnih radova, koji će biti izloženi u Galeriji Lucida od 14. januara.

Iako za sebe kažu da imaju jedinstvene likovne jezike, umetnici navode da su srodni po pitanju unutrašnjeg stanja, jer je duhovni prostor koji dele identičan.

Crno polje različito tretiraju u svojim radovima – kod Dragane B. Stevanović ono je u pozadini, određuje prostor i ograničava scenu, dok je kod Gorana Jureše u prvom planu, u mrljama voluminozno istaknutim nanosima voštanog bloka, kao jedan od glavnih aktera namerno prikrivene, nagoveštene naracije.

Crna boja jedan je od mogućih objedinitelja ovih radova. Ona predstavlja nedostatak svetlosti, ali takođe u sebi sažima sve druge boje koje u njoj i dalje negde postoje, iako se ne vide. Kao crna rupa uvlači u sebe sve na sta naiđe, zgušnjava se, ali i dobija na višeznačnosti. Crnilo može da prikaže stanje ljudskog duha, njegove misli i postupke, situaciju ili atmosferu ojađenosti, zločina ili surovosti, ali može da predstavlja i polje kontemplacije, da podstakne na razmišljanje i otkrivanje.

  Dragana B. Stevanović, Disappearing Event 2, 150x135, 2012.

"Crne slike” Dragane B. Stevanović sukcesivno nastaju tokom proteklih 15 godina. Iako do sada nisu bile predstavljene kao samostalna celina, nastaju nezavisno tokom njenih drugih ciklusa i predstavljaju sublimaciju formulisanih perioda i iskustva. Na dominantno crnoj pozadini njenih radova, kako je navela Ivona Fregl u pratećem tekstu, uočavaju se stilizovane ljudske figure, slova, reči i njihovi delovi, redukovani oblici predmeta izvedeni potezima bele, žute, crvene i plave boje. Ljudska figura je nosilac kompozicije, pri čemu je stilizovana, ponekad uprošćavanjem oblika kroz izbegavanje prikaza svih delova tela, ponekad i umnožavanjem, predimenzioniranjem ili zamenom mesta tih delova (ruku, nogu, glava...).

“Dragana ljudske figure svodi na omen čovečijeg prisustva, prisutnosti muškarca i/ili žene,  možda preciznije rečeno čoveka i/ili čovečice, na esencijalni znak civilizacijskog. Prisustvo tog čovečanskog principa predstavlja i kroz izdvojeni, stilizovani prikaz ljudske glave u kojoj se prepliću iskustvo ekspresivnog crteža i primordijalni karakter samog prikaza. Njene ljudske figure imaju nešto od osnovnih obeležja skulptura Lepenskog Vira i kikladskih idola, ali i fovizma, nadrealizma i primitivne umetnosti. Odstranjujući iz kompozicije sve što je suvišno, nepotrebno, čisteći je od svakog ‘viška’, naracije i emocije, Dragana usresređeno postavlja elemente po površini slike, okrećući rad na sve četiri strane kako bi stvorila jedinstveno sagledivu kompoziciju. Kao kroz kaleidoskop, posmatrač može da promeni prostornu orijentaciju slike, može je okrenuti na neku drugu stranu i time svoje iskustvo obogatiti novim uglom gledanja koje možda donosi neki potpuno novi uvid, ali suština umetničkog iskaza neumitno ostaje nepromenjena”, navela je Ivona Fregl.

Umetnica za svoje crne slike kaže da su “zgusnuti pokazatelji tema-misli koje ne mogu biti slikane na drugoj bojenoj podlozi. One su akcenti ‘događaja’ izvan prostora i vremena”.

  Goran Jureša, iz ciklusa Hana Kšiževska

Crteži Gorana Jureše pripadaju ciklusima Hana Kšiževska, nazvanom prema tragičnom liku iz prve od sedam pripovedaka iz zbirke “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša (Nož sa drškom od ružinog drveta) i ciklusu Von der Alten Heimat zu der Neuen Heimat (Iz stare domovine u novu domovinu).

U Kišovoj pripoveci “Nož sa drškom od ružinog drveta” svi likovi više ili manje ispoljavaju zlo, osim Hane Kšiževske, koja je jedini nevini, čist i pravedan lik i koja, naravno, jedina strada, biva brutalno ubijena iz drugog pokušaja (posle neuspelog davljenja) ubodima nožem sa drškom od ružinog drveta, čime Kiš ironično ukazuje kako se i nešto prefinjeno i dragoceno može upotrebiti u najgoru moguću svrhu, svrhu ubistva nevine devojke. Taj kontrast, kako je navela Ivona Fregl, prisutan je i na crtežima Jureše kroz prikaz ženskog akta i crnih glava-mrlja koje ga napadaju i uništavaju, proždiru i dezintegrišu pred našim očima. Taj ontološki sukob, ali i neumitnu povezanost binarnih suprotnosti dobra i zla, Erosa i Tanatosa, svetlog i tamnog, Jureša predočava kroz suptilan odnos figuracije i apstrakcije i na taj način, na principima dekonstrukcije, formalno gradi dinamičnu kompoziciju.

Jureša za svoje radove kaže da “ekspresivnost u crtežu omogućuje dinamiku koje je, po meni, potrebna ovakvom prizoru. Istovremeno, crteži su dovoljno apstraktni da bi se izbegla zamka narativnosti”.

Ženski akt predstavlja centralni motiv svakog od crteža iz ciklusa Hana Kšiževska. Akt je stilizovan, sveden na nekolicinu snažnih poteza u kojma raspoznajemo obrise ženskog tela čiji je volumen predstavljen ekspresivnim, grozničavim potezima uglavnom sive boje, stvarajući unutrašnju dinamiku, vizuelnu tenziju u naznaci tela na umoru koje se već prepustilo svojoj sudbini i postalo plen. Crne glave-ubice napadaju u čoporu, kao pirane ili hijene, bez griže savesti, mahnito izjedajući sve pred sobom. Jurešine energične kompozicije na rubu apstrakcije beleže agoniju ubistva, ali su oslobođene od svake patetike, drame i drugih prejakih emocija, čime se njegovi crteži iz ovog ciklusa uzdižu na nivo paradigme savremene vizualne predstave stradanja i ubistva nevinih i diskriminisanih.

Hana je, prema navodima umetnika, “obrazac  tela-žrtva, i kao takva paradigma za sva raskomadana tela/ žrtve u današnjem geopolitičkom svetu”.

Nastanak drugog ciklusa ima kao povod geografsku mapu koju je 1938. godine rukom nacrtao tada 11-godišnji dečak Fric Frojdenhajm (Fritz Freudenheim), kada je kao član jevrejske porodice emigrirao iz Berlina u Montevideo. Dečjom rukom i crtežom svedenim na uprošćenu kompoziciju geografske mape sveta (Evrope, Afrike i Južne Amerike) precizno i slikovito predstavio je beg svoje porodice različitim prevoznim sredstvima sa jednog kraja sveta na drugi, na mapi pod nazivom Von der alten Heimat zu der neuen Heimat! (Iz stare domovine u novu domovinu!), koja se čuva u Jevrejskom muzeju u Berlinu.

Kao i u ostalim radovima, Jureša počinje od rastavljanja predmetne pojave na njene osnovne delove, stilizacijom ih svodi na jedva prepoznatljiv oblik da bi im potom, vešto ih kombinujući kao ambleme, osnovne znake-nosioce nekog pojma, podario novi život kroz vizuelni “re-make” predstave koja je inicirala u njemu ideju od koje je krenuo. Koristi voštani blok kao materijal koji nanosi na površinu papira rukama, čime crtež dobija na volumenu i slojevitosti. Realni plan jedva je vidljiv, ekspresivne mrlje boje kao da nam prikrivaju i otežavaju da odmah odgonetnemo rešenje zagonetke, na šta nas ipak upućuju neki datumi, delovi nizova pojmova ispisanih na crtežima, kao i nazivi samih radova, nagoneći nas da zastanemo i mentalno složimo taj Jurešin puzzle, navela je Ivona Fregl.

Iako želja autora, kako je dodala, nije da njihov rad ima bilo kakav didaktički karakter ili da upozorava, već da samo konstatuje stanje stvari, posmatrač biva uvučen u taj njihov svet koji će ga zasigurno isprovocirati na dalje promišljanje i istraživanje, hteli to autori ili ne.

(SEEcult.org)