Co-Creation Process

Izložba Obični pojmovi otvorena je u Banjaluci 9. juna u prostoru Velikog salona Banskog dvora, kao diplomska izložba studenata programa za slikarstvo Fakulteta lijepih umetnosti Nezavisnog Univerziteta Banja Luka (NUBL).

Izložba Obični pojmovi otvorena je u Banjaluci 9. juna u prostoru Velikog salona Banskog dvora, kao diplomska izložba studenata programa za slikarstvo Fakulteta lijepih umetnosti Nezavisnog Univerziteta Banja Luka (NUBL). Kustos izložbe je istoričar umetnosti Andrej Bereta, a predstavljeni umetnici su: Goran Vuk Mećava, Gordana Praštalo, Marko Samardžić, Milan Samardžić, Sarah Delić, Svjetlana Vignjević i Željko Vučenović.

O samom konceptu izložbe, Bereta u katalogu navodi: Obični pojmovi, oni kojima se bavimo u mislima, koje često pominjemo u razgovoru sa drugima, predstavljaju deo svakidašnje mantre. U našim glavama su toliko odomaćeni, da nismo često ni svesni da su se možda „izlizali“ od prevelike upotrebe, a našu, večno opsesivnu zainteresovanost, smo menjali za njihov univerzalno važan karakter.

  Otvaranje izložbe

Ovi obični pojmovi, koji deluju komplementarni sa pojmom opštih mesta, predstavljali su početnu tačku za razmatranje budućih radova studenata. Andrej Bereta – istovremeno i kustos i predavač istorije umetnosti na NUBL-u – smatrao je da je neophodno da studenti prvo iskristališu ideju svoga rada, koncept, kroz ključne pojmove, a da se tek posle tog procesa ulazi u vizuelizaciju i odabir medija samog umetničkog rada. Odnosno, da ideja dolazi pre materijala. Tokom dva intenzivna semestra jedinstvenog procesa co-creation, koji obuhvata istraživanje, razvoj jedne ideje, vizuelizaciju i otvorenu saradnju sa drugim učesnicima, studenti su pojedinačno locirali predmet sopstvenog interesovanja, izrazili kritički stav i odabrali medij optimalan za realizaciju dela.

U toku dva semestra, studenti su prolazili kroz „tehnologiju izložbenog procesa“ i „co-creation“, pristupe koje su Andrej Bereta i Srđan Tunić razvijali kroz projekat Kustosiranje, o kojem je SEEcult izveštavao i ranije. Primenjen na nekoliko izložbi (Čekamo Vas u Domu omladine, 7x3 u U10, Mikser festival 2013), kao i u saradnji sa Arhitektonskim fakultetom i Fakultetom likovnih umetnosti u Beogradu, ovaj pristup naglašava timski rad učesnika i zajedničko dolaženje do sadržaja i produkcije izložbe. Ovaj pristup je razvijen mahom kroz nezavisnu kustosku praksu i kao kritička reakcija na dominantni obrazovni sistem na umetničkim fakultetima u BiH, Srbiji i u regionu.

  Andrej Bereta i Srđan Tunić

Izložba se sagledava kao projekat, dok se naglašavaju vrednosti poput preuzimanja odgovornosti za svoje mišljenje i rad, negovanje kritičkog stava i argumentacije, zajednički i individualni rad, konstruktivan pristup rešavanju izazova (umesto problema). Studenti ili učesnici su usmereni jedni na druge, uz zajednički brainstorming i debate. Metodološki, ovaj pristup je baziran na „učenju kroz iskustvo“ (learning by doing, experiential learning) i „doživotnom učenju“ (lifelong learning). Takođe, u ovom procesu se izbegava unapred zadata autoritetna uloga kustosa ili predavača, već je proces učenja dvosmeran – svi učesnici uče jedni od drugih, a autoritet se gradi radom.

U okviru ovih studija, poseban fokus je bio na tome kako kritikovati umetničko delo, rad u grupi, kao i u slobodi u izboru ideje gde studenti svoje zamisli mogu da odbrane uz argumente. Pisanje artist statement-a je bilo ključno, ne samo kao način izražavanja ideje umetnika, u kratkoj formi, već i kako komunicirati u isto vreme i sa profesionalnom i laičkom publikom. Mi tri godine pričamo o tome da umetničko delo nije izjavna rečenica, nego pitanje. To pitanje može da bude vrlo konkretno, vezano za jedan određeni trenutak, može da bude vrlo apstrahovano, tako da može da postane značajno i jednako sveže u različitim vremenskim epohama, objašnjava Bereta.

Priprema

  Postavka

Umetnički radovi, odnosno pojmovi, oblikovani kroz prostorne instalacije, napuštaju klasično definisani medij slikarstva i naginju višemedijalnosti. Bereta argumentuje da je ovaj izbor u skladu sa vremenom u kojem živimo, i da je deplasirano koristiti termine poput „prošireni“ ili „novi mediji“, nasuprot „klasičnom slikarstvu“, jer se umetnost konstantno razvija i da umetnici imaju punu slobodu izražavanja bilo kom mediju koji im je pri ruci. Na taj način, pojmu slike se može prići na više načina, što radovi na ovoj izložbi i demonstriraju. To je bio razlog zbog kojeg se težilo da se studenti unapred ne ograničavaju u mediju, već da optimalni medij bira sama ideja, bez sugestija ili navođenja samog predavača.

Takođe, on smatra da svaki rad ima potencijala da publici postavi pitanje, i ako se svaki rad apstrahuje kroz jedan ili više pojmova, postavka može biti iščitana poput rečenice koja varira od posmatrača do posmatrača. Ovaj pristup je takođe bio korišćen u okviru umetničkog programa Mikser festivala 2013. u Beogradu. Bereta je u javnom vođenju kroz izložbu govorio da je izložba svima bila pozitivno iznenađenje, i reaguje na ponekad pežorativni tretman studentskih izložbi: Ja sam kao kustos... prihvatio da postavimo i opremimo i da u celini priđemo ovoj izložbi na način kao da radim sa bilo kojim drugim umetničkim delima. Trudio sam se da napravim neku vrstu balansa koji bi na adekvatan način predstavio svaki rad ponaosob, ali i da svaki taj rad može, kako da kažem, da slobodno diše u prostoru i da uspostavlja slobodnu komunikaciju sa drugim radovima, i konačno da su svi realan deo jedne celine. Kroz mentorski pristup, težio je da isprati želje i ideje studenata, da su radovi na izložbi optimum njihovih želja i mogućnosti, kao i završetka školovanja.

  Postavka

  Andrej Bereta i studenti

Dok većina otvaranja izložbi predstavlja primarno društveni događaj, u kojem je teško posvetiti se umetničkim delima, otvaranje Običnih pojmova je proteklo negde između kontempliranja o radovima, razgovoru sa umetnicima i interakcijom posetilaca sa pojedinim radovima. Takođe se pokazala potreba živog kontakta sa umetnicima i važnost prezentovanja i razgovora o svom radu sa publikom. Otvaranje izložbe bilo je propraćeno akustičnim koncertom benda predvođenog Marinom Milutinovićem, inače takođe predavača sa NUBL-a. Većina studenata se ovom prilikom suočila sa prvim medijskim i javnim nastupom, izlažući svoj rad u galerijskom prostoru, što čini sastavni deo postprodukcije umetničkih dela.

U BiH, Bereta je takođe radio kao kustos i ko-organizator umetničke laboratorije u prirodi Ars Kozara, u saradnji sa Grupom vizuelnih umetnika Tač.ka, koja se do 2015. održavala na planini Kozara pokraj Prijedora, a čiji je rad trenutno neizvesan usled problema sa finansiranjem. Deo je odbora strategije Kultura 2020.

O RADU UMETNIKA

U okviru javnog vođenja 10. juna, umetnici su specijalno za potrebe ovog prikaza govorili nešto više o procesu nastanka svojih radova i razmatrali šta su ovim procesom dobili u okviru svog umetničkog razvoja, što je propraćeno tekstovima njihovih izjava koji se nalaze na postavci same izložbe.

   Goran Vuk Mećava

Goran Vuk Mećava (1962) je u svom radu bio fokusiran na pojam neba, kao i pitanjem beskonačnosti i ograničenosti naših životnih prostora: Kuća kao kutija u kojoj živimo, soba kao kutija u kojoj spavamo, kancelarija kao kutija u kojoj radimo, automobil kao kutija kojom se krećemo i na kraju svega mrtvački sanduk u kojem se sahranjujemo. Jedini istinski trenutak, kada se oslobađamo zatvorenog prostora je čin rođenja. Tog trenutka poklonjeno nam je Nebo kao beskonačan slobodan prostor spreman da ga osvojimo u punoći njegove ljepote. Želio bih da uđete u moju instalaciju kao u poslednju kutiju Vašeg uma, a iz nje da izađete, novorođeni, oslobođeni stega, tjeskobe i ograničenosti i da svijet oko vas dobije novu beskonačnu dimenziju Neba. Ovaj rad, koncipiran kao antiteza galerijskoj beloj kocki u vidu crne kutije, zapravo je višemedijska instalacija: unutrašnjost je ispunjena balonima, uz stvaranje atmosfere manipulacijom svetlosnim efektima i zvukom otkucaja srca.

   Otvaranje

Navodeći pozitivnu radnu atmosferu i konstruktivnu razmenu mišljenja studenata koji su doprinosili razradi ideje svakog umetničkog rada, Mećava navodi najveći izazov same izrade rada i finansijskih ulaganja. I pored toga: ...velike su dobrobiti koje sam dobio u toku izrade ovog rada, najveća dobrobit je način kako sam putovao od ideje do konačne realizacije. To putovanje sam shvatio kao univerzalan proces koji će mi u buduće pomoći u materijalizaciji mojih ideja. A izložbu sam doživio kao nagradu za uloženi trud i bio sam jako ponosan na to što sam uspio da finaliziram svoj rad, naravno ovde ne mislim o realnoj umjetničkoj vrijednosti mog rada, tu ste vi da date kritike.

Obazirući se na svoje iskustvo sa studija, Mećava se osvrće na pozitivno iskustvo sa profesorima i kolegama, ...koji su definitivno uticali na moj stav o umjetnosti i koji su mi u umjetnosti otvorili neka nova vrata iza kojih su se pojavile nepregledne količine novih informacija i zbog kojih je umjetnost za mene dobila jednu novu dimenziju.

  Gordana Praštalo

Gordana Praštalo (1965) stoji iza interaktivnog rada Sreća koji je nastajao tek uz otvoren poziv posetiocima da doprinesu njegovom stvaranju. U svom artist statement-u, ona direktno pita: Kako boje utiču na našu psihu, raspoloženje... da li imaju uticaj na naš svakodnevni život? i Šta vas čini sretnim? Volite li slatkiše? Bazirajući se na uticaj boja na raspoloženje (kroz ambijent šarenih kutija i objašnjenjima svojstava svake od ponuđenih boja), i slatkiša ponuđenih posetiocima, ona nudi i prazno platno za ispisivanje: Ovo je drugi dio instalacije, koji zahtjeva od publike povratnu informaciju. Odgovarajući na postavljeno pitanje, posjetioci izložbe i sami aktivno učestvuju u stvaranju ovog djela. Kao autoru, važno mi je da moj rad ostvari komunikaciju sa publikom, jer će na taj način biti potpun.

   Otvaranje

Smatra da je proces nastanka ove izložbe bio zajednički projekat: Kroz ovaj proces nas je vodio naš profesor, ali smo i mi kroz stalne diskusije navodili jedni druge na promišljanje, pitali, kritikovali i predlagali (sve do samog kraja), kako doći do konačnog rešenja.

O tome šta je ovom izložbom dobila na profesionalnom i ličnom planu, Praštalo kaže: ...za jednog stvaraoca, mene, to je nagrada, za sav uloženi trud, ali i konačni cilj. Ako moje delo bude izloženo u nekom za to predviđenom prostoru, celi proces stvaranja od početne ideje do konačne realizacije, stigao je do cilja... ne zato što je završen, gotov, već zato što to neko može da vidi, a to je želja svakoga ko se bavi kreativnim radom, pa tako i moja. Studije, proces...svaki rad predstavlja jednu kockicu u velikoj slagalici koja se zove umetničko sazrevanje, ja to tako vidim, sve je to jedan put koji vodi ka zrelosti, i kreativnoj i mentalnoj... i razvoj naravno.

  Marko Samardžić

Marko Samardžić (1989) u okviru videa Korisnik / User takođe vidi posmatrače kao integralni deo svoga rada, uz refleksiju na sveprisutnost tehnologije i sada već široko rasprostranjenu kulturu selfija: Da li mi imamo svoj stav i u kojoj mjeri na nas utiču mediji i društvo? Koliko smo slobodni da iznosimo svoj stav? Takođe, kako shvatamo nedostatak privatnosti u doba interneta i društvenih mreža i konstantno ostavljanje tragova? Pitanje je: Da li mi možemo biti originalni i "svoji" kada gledamo u "oko kamere" ili smo jedino originalni i "svoji" kada smo u privatnosti? U ovom radu sam angažovao ljude iz svog privatnog okruženja, koji su bili voljni da iznesu svoj stav kroz selfie video. Sa selfie- jem želim da se poigram i da provjerim koliko su drugi spremni da podijele dio sopstvene privatnosti, odnosno svoj stav ili pak selfie podrazumjeva da težimo prikazati sebe u nekom boljem, ljepšem, fantastičnijem okruženju.

  Pripreme za javno vođenje

Kao intermedijalni rad, nudi kolaž video portreta – selfija, koji preko kamere u galeriji uključuje i samog posmatrača, dok se razmeštaj snimaka periodično menja, doprinoseći osećaju dezorijentisanosti. Na pitanje o razvoju rada, navodi da je to za njega bio jedan jedinstven pristup „rađanju ideje“, kao studenta treće godine, s kojim se nije susretao ranije: Prvo je nastao neki širi krug pojmova, svakako prihvatali smo sugestije jedni od drugih, i neka kretanja ka nekom užem odabiru... Ja sam gledao da tu svoju ideju razvijem u nekom mediju koji bi najbolje potpomogao samu ideju, a koji bih ja mogao najlakše da izvedem, neki medij s kojim ja imam dodir.

Na refleksiju o procesu i izložbi, Samardžić navodi: Definitivno, ovo je jedno značajno i bogato iskustvo u procesu rada i izlaganja svog rada, šta je sve potrebno da se jedan rad sprovede u djelo. Prije ovog procesa, kad bi me neko pitao o svemu što smo prošli sada, da je to neki proces, ne bi mu vjerovao, na neki način... jako puno rada stoji iza toga. Satisfakciju i iskustvo produkcije svoje ideje ističe kao veoma važnim.

  Milan Samardžić

Pojam puta je ključna odrednica rada Milana Samardžića (1993): Moj rad- instalacija Put je eksperimentalnog karaktera i imam namjeru da suprotstavljanjem različitih narativa navedem, takođe, posmatrača na neko potencijalno novo promišljanje o pojmu kretanja, odnosno o procesu koji čini jedan put. Elementima, koje koristim u instalaciji, a koji u stvarnosti asociraju na kretanje, oduzeo sam tu vitalnu funkciju, i postavio ih, ponovo u njihov izvorni kontekst. Međutim, nisu više funkcionalni i predstavljaju samo odraz mentalne slike vezane za pojam puta, odnosno kretanja. Nisu dokumentarni u odnosu na kretanje; samo podsjećaju na aktivnost koje- nema. Posjetilac na izložbi je jedini taj koji se realno kreće i sagledava ovu nemogućnost pokreta.

  Otvaranje

Uobličen kroz tri celine – kofera sa cipelama, bicikla bez guma i stolice – ovaj rad je fragmentiran u dva prostora, ali zadržava povezanost ujednačenom bojom. U početku, nije imao ideju da će na ovaj način realizovati rad, već se do toga došlo kroz proces istraživanja, revidiranja i dekonstrukcije tih običnih pojmova. Takođe ističe diskusiju sa predavačem i ostalim studenata gde se dolazilo do saznanja o materijalu i odabiru medija.

Smatra da je ovim procesom – studijama i izložbom – najviše dobio iskustvo koje će uticati na njegov budući rad: Pored toga, prošli smo kroz proces učenja, rada na projektu, razvoj ideje od početka do kraja, razvoj artist statement-a, prošli smo kroz sve te stvari vrlo profesionalno. Suočavali smo se sa problemima kao fundraising, prikupljanja sredstava, i sličnih stvari.

  Sarah Delić

Sarah Delić (1996) se, kroz video instalaciju Rupa / A Hole, okreće propitivanju svog identiteta kao mlade devojke i stereotipa predstava žene: Bavim se video radom, kao dokumentom i kritikom, svakodnevnih rutina, kućanskih poslova, i životnim ulogama koje su u društvu i dalje prepoznate kao isključivo ženske ili muške... „Gledam“ kroz objektiv jer na taj način obuhvatam istovremeno slikovni i zvučni zapis, te bilježim razne slučajnosti, ispoljavanje emocija ili stava, kojih ni sama ne budem svjesna u trenutku dokumentovanja. Ovaj način rada mi pruža mnogo materijala za posmatranje, analizu, kritiku, zaključke a često i nove ideje za nova umjetnička istraživanja. Tema života mlade djevojke suočene sa stereotipima je proizašla iz lične potrebe za traženjem identiteta bez uticaja sveoprisutnog falogocentrizma. Najčešće se bavim autoportretom, traženjem iskonskog „JA“ u odrazu ogledala, te upoređivanjem vjerodostojnosti slike žene sa ženom kao objektom u javnosti.

  Otvaranje

Od pojmova koji su studentima bili lično važni, bez razmišljanja unapred o samoj izložbi ili radu, cilj je bio da se pojmovi postepeno pretvore u pitanja, na koja bi odgovorili odabirom adekvatnih medija. A onda je počeo najteži proces, stvaranja djela, dolaženja do neočekivanih problema, morali smo razmišljati o vremenu – koliko nam vremena treba da napravimo jedan dio izložbe... onda recimo, ako je rad intermedijalan, trebalo je razmišljati o više segmenata... za mene je to bilo jedno odlično iskustvo.

Smatra da je rad na izložbi bio i zajednički i invidualni, jer se unapred razmišljalo o interakciji radova u prostoru, međusobnoj saradnji i razmeni mišljenja u okviru same konceptualizacije radova. Mislim da baš zbog toga smo dobili jedan ovako dobar rezultat, da su radovi povezani, i imaju jednu priču koja se nadovezuje... i da zaista možemo ispričati jednu priču.

  Svjetlana Vignjević

Moj rad nosi naziv „Izlučevina u masi“ i bavi se pitanjem fizičke postojanosti. Upotrebljene, bačene i zgažene žvakaće gume asociraju me na život- rađanje, životnu aktivnost i neizbježnu smrt. Tokom istraživanja sam otkrila da svaki pojedinac ima drugačiji način žvakanja, ali i odbacivanja žvakaće gume. Žvakanje žvake, dakle, kao individualan i, gotovo, jedinstven čin. Može da se kaže i kao način ophođenja prema sopstvenom životu. Svjetlana Vignjević (1973) tretira raznobojne žvakaće gume kao materijal za izradu svoga rada, asocirajući na javne prostore gde zvake možemo pronaći, ali i postavljajući filozofsko pitanje: Da li je fizički vidljiva forma sam život ili je informacija o životu sadržana u izlučevini, i šta se dešava sa tim podacima nakon razgradnje mase?

  Postavka

Kaže da su određene „neprilike“ otvorile mogućnost upotrebu ovog materijala, tretirajući ga na početku kroz šalu, ali da je poslužio kao kompatibilan sa idejom koju je imala. Inicijalno, jako me je mnogo napatilo, zato što razne varijante su bile, jedna mala sitnica me je odvlačila u potpuno drugačijem pravcu, tako da sam nekako morala da se skoncentrišem da ostanem na ovoj ideji.

Ističe da ih je ovaj proces naučio da svoje misli kanališu ka cilju i budu konstruktivni, što smatra korisnim ne samo u svetu umetnosti, nego i šire.

Dekonstrukcija nereda je naziv rada Željka Vučenovića (1966): Pojmovi kojima se bavim trenutno su materija i haos, te uzrocima i posljedicama nastalim destrukcijom. Materijali koje sam odabrao su odbačeni ili potrošeni, a sakupljeni su sa različitih lokaliteta koji su pretrpjeli neki oblik uništavanja. Slučajno ili po nekom trenutnom značenju. Povezivanjem u cjelinu, odbačeni predmeti su postali nova stvarnost. Za mene je to jedini logičan način stvaranja i mogući smisao slikarstva. Način izražavanja zasniva se na amorfnim i bezobličnim stanjima površine slike i materijalnim konfiguracijama nastalim destrukcijom. Neformalno stvaralaštvo, s druge strane forme. Formu, onu unaprijed predodređenu, odbacujem, razaram očekivani model likovnog oblikovanja u nastojanju da dođem do novih, sirovih rješenja. Koristeći stari tepih kao osnovu, ili platno, obešen na čengele koje se koriste za svinjokolj, Vučenović gomila otpad i izgorele predmete, koji su posuti krečom; ceo rad ima i olifaktorni element, ispunjavajući sobu mirisom gareži.

  Otvaranje

U procesu rada, on navodi da je njegova osnova bio pojam destrukcije, opredmećen kroz sliku i konstrukciju čengela. Snažan osjećaj da sam učvrstio stav da je ovo jedini logičan način slikanja i da sam otvorio novo poglavlje u svom radu. Teme i ideje koje sam dugo nosio tek sad mi postaju ostvarive. Upravo zbog ovakvog načina rada i tehnike. Povezivanjem više medija u konceptualnu cjelinu, ispoljavajući individualnost, dobijam mogućnost da se izrazim na način koji mi odgovara.

Kao i Delić, on navodi da se ovim studijama i načinom rada bolje upoznao sa savremenim umetničkim praksama: Saznanje o savremenoj umjetnosti koje sam stekao studirajući je upravo to što mi je promjenilo percepciju i omogućilo realizaciju prethodnih neuspjelih rješenja.

  Andrej Bereta, studenti i direktor NUBL

Izložba je otvorena u Banskom dvoru do 25. juna, a posetioci su dobrodošli na javna vođenja subotom i četvrtkom od 18 časova.

Katalog i fotografije sa izložbe možete preuzeti ovde.

Srđan Tunić