Branka Parlić u Motovunu
Istaknuta novosadska pijanistkinja Branka Parlić održaće 30. jula na Motovun film festivalu (MFF) koncert “Entr’acte & Orphée” (Međučin i Orfej), na kojem će izvesti kompozicije Erika Satija (Satie) i Filipa Glasa (Philip Glass), a njen nastup obuhvatiće i projekciju filma “Entr’acte” Renea Klera (Clair), kao i video rad “Opera Aperta” Čedomira Drče i Slobodana Tišme i video-instalaciju Ivana Milinkova Vanjusa sa kadrovima iz filma “Orphée” Žana Koktoa (Jean Cocteau).
Istaknuta novosadska pijanistkinja Branka Parlić održaće 30. jula na Motovun film festivalu (MFF) koncert “Entr’acte & Orphée” (Međučin i Orfej), na kojem će izvesti kompozicije Erika Satija (Satie) i Filipa Glasa (Philip Glass), a njen nastup obuhvatiće i projekciju filma “Entr’acte” Renea Klera (Clair), kao i video rad “Opera Aperta” Čedomira Drče i Slobodana Tišme i video-instalaciju Ivana Milinkova Vanjusa sa kadrovima iz filma “Orphée” Žana Koktoa (Jean Cocteau).
Koncert će u prostoru jedne motovunske bašte početi izvođenjem Satijeve kompozicije “Cinema”, uz projekciju filma “Entr’acte”, najavila je za Portal SEEcult.org Branka Parlić.
Kinematografski intermeco “Entr'acte”, prema scenariju Fransisa Pikabije (Francis Picabia), nastao je 1924. godine kao sastavni deo baleta “Relache”, za koji je ekscentrični francuski kompozitor Sati takođe napisao muziku.
Sati i Pikabija u filmu “Entr’acte” pucaju iz topa, Marsel Dišan (Marcel Duchamp) i Man Rej (Man Ray) igraju šah na krovu Teatra Šanzelize (Theatre des Champs-Elysees) u Parizu, a solista švedskog baleta Jan Bjerlin (Jean Börlin) pojavljuje se u ulozi lovca i mađioničara...
Balet “Relache” anticipirao je mnoge tendencije u umetnosti 20. veka, uključujući hepening, performans, kao i današnju umetnost grafita.
U nastavku koncerta biće emitovan video rad novosadskih umetnika Čedomira Drče i Slobodana Tišme “Opera Aperta”, koji sadrži tri kratka video rada: “Estetika 1-3”, “Nevidljiva umetnost - 36 puta plavo” i “Dim”, a premijerno je prikazan na nedavnom Exit festivalu u Novom Sadu.
Kao predlošci su korišćeni radovi "novosadske neoavangarde" iz 70-ih godina (Mirko Radojičić, Slobodan Tišma i Miroslav Mandić), a snimanje i montažu uradio je novosadski režiser Nenad Milošević.
“Opera Aperta” poziva se i na neke od teza koje je Umberto Eko izneo na XII internacionalnom kongresu za filozofiju u Veneciji 1958. godine.
Kao poslednje delo na koncertu u Motovunu, Branka Parlić predstaviće Glasovu Svitu Orfej za solo klavir (Orphée Suite for solo piano), a njeno izvođenje pratiće video-instalacija Ivana Milinkova Vanjusa, u kojoj koristi kadrove iz filma “Orphée” Žana Koktoa (Jean Cocteau).
Glasova opera “Orphée” iz 1993. godine prva je opera iz “Kokto trilogije”, bazirana na Koktoovoj fascinantnoj obradi mita o Orfeju.
To je upečatljiva parabola o životu umetnika, neshvaćenog pesnika omalovažavanog od prijatelja i poznanika. Njegov uspeh ispunjen je zlobnim opaskama drugih pesnika, kao i potpunom kreativnom blokadom i izolacijom. Novim poimanjem svoje smrtnosti, Orfej ponovo uspostavlja emocionalnu snagu, dopuštajući sebi da ignoriše iskušenja svakodnevnog života, oslobađajući sebe kao pesnika.
Pesnici Orfej i Sežest, Euridika i misteriozna Princeza zalaze u svet mrtvih i svet živih. Svoje obitavalište nalaze u misterioznom području koji odvaja ova dva sveta. Ljubav pobeđuje i vraća Orfeja i Euridiku u svet smrtnika, ali bez sećanja i svesti o svom neobičnom “boravku” između “dva sveta”. Princeza je ponovo prekršila pravilo života i smrti i kažnjena je padanjem u potpuni zaborav...
Američki pijanista Pol Barnes (Paul Barnes), koji je 2001. godine napravio transkripciju te opere za klavir, rekao je da je razoružavajuća jednostavnost izraza u Glasovoj muzici posebno prilagođena da prenese posebnu tenziju koja postoji između duhovnog i fizičkog sveta.
“Ova fascinantna veza je osnova za izvanrednu verziju filma Orphée, Žana Koktoa iz 1949, na kojem je bazirana Glasova opera iz 1993. U mojih sedam transkripcija pokušao sam da saopštim sve uzbudljive aspekte emotivnog sveta, tako brilijantno prikazane u Glasovoj partituri”, naveo je Barnes.
(SEEcult.org)
