Branka Parlić: Sloboda i kultura su u problemu

Pijanistkinja Branka Parlić već je dugo tiha konstana novosadske umetičke scene. Apartnost je prihvatila kao zdravo stajalište iz koga stvara. U intervjuu za SEEcult.org kaže da u zemlji koja toliko malo ulaže u kulturu nije lako biti isključivo posvećen umetnosti. Jedina dobit je najčešće samo radost stvaranja. Ocenjuje i da je vlast zainteresovana za umetnost i kulturu jedino ukoliko ima direktnu korist – ako ne materijalnu, onda makar medijsku, ali to je već drugi profil umetnika u pitanju, populistički, prihvaćen među širokim masama.

Jedna od vodećih pijanistkinja posvećenih izvođenju nove muzike, minimalizma i postminimalizma smatra da su nekada političke diskvalifikacije sputavale kulturu i umetnost, dok su to danas pre svega profit i komercijalizacija. Umetnost i umetnici neosporno postoje, ali su sloboda i kultura u problemu, konstatovala je Branka Parlić.

Branka Parlić, Ring Ring festival, Kolarac, 2015, foto: Danko Strahinić

– Vi ste konstantni, ali nekako i apartni deo naše kulturne scene. Da li ste tu poziciju svesno izabrali ili vam se ona nametnula? Kako se živi na kulturnoj margini? Šta su njene prednosti, a šta je ono što se teško podnosi?

Branka Parlić: Iskustvo pre i posle (Erika) Satija je konstanta koja definiše moj odnos prema muzici. Novi pristup drugačijoj muzici i njenom izvođenju desio se tokom rada sa Ansamblom za drugu novu muziku za vreme studija. Bila je to, a i danas je, grupa kreativnih kompozitora i radoznalih pijanista sa Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. I tada je izvođenje Nove muzike izazivalo nevericu i čuđenje – apartnost je deo konstante. Danas takav program više ne izaziva čuđenje, ali ne i potpuno razumevanje i prihvatanje. Otuda delovanje na margini, ali ta pozicija je meni udobna jer ostavlja dosta vremena i prostora za istraživački rad, otkrivanje novih zanimljivih kompozitora, zanimljive muzike, koja opet, uz upotrebu novih tehnologija, dobija na raznovrsnosti i bogatstvu zvuka.

– Kako kao umetnica razumevate ovaj današnji svet, šta se svira kada nad zemljom nastane muk kao što je nastao 3. maja? Šta o našem mentalitetu govori činjenica da su u danima posle tragedije stale s radom kulturne institucije, otkazani su razni događaji, a kafane su nastavile da rade?

Branka Parlić: Kada se dogode tragedije ovih razmera onda se čuju samo otkucaji srca i treperenje uma. Tako “zvuči” apsolutna tišina, kaže Džon Kejdž u svom tihom komadu 4’33’’

– Kako procenjujete kulturnu scenu Novog Sada danas, kako nezavisnu scenu - ima li je, bar u tragovima? Kako Vam Novi Sad izgleda u odnosu na vreme kada je ovde bujala istinska kultura i istinska sloboda?

Branka Parlić: Novom Sadu, kao bivšoj evropskoj prestonici kulture, ostalo je nekoliko kulturnih stanica sa odgovarajućom logistikom. Kulturna politika, ili samo politika će odrediti sudbinu tih prostora. Nezavisna scena postoji u enklavama kao što su neke knjižare ili NVO, stolarske radionice, ateljei… Nove tehnologije su omogućile da kreativni ljudi budu vidljivi i stvaraju uzbudljiva dela. Umetnost i umetnici neosporno postoje, ali su sloboda i kultura u problemu. Nekada su to bile političke diskvalifikacije, a danas profit i komercijalizacija.

– Da li je projekat EPK doprineo kulturi Novog Sada i kako?

Branka Parlić: Moje Udruženje za promociju savremene muzičke umetnosti "Nove uši", zajedno sa Fondacijom Mitar Subotić Suba, a uz podršku Fondacije Novi Sad - EPK 2022, realizovalo je interaktivnu instalaciju SUBAsoba posvećenu novosadskom kompozitoru i producentu. Ova izložba je bila veoma zapažena i evo, sada nastavlja svoj život po drugim gradovima u regionu. I to nije usamljen projekat vredan pažnje koje je Fondacija podržala. Ipak, mišljenja sam da je mnogo više trebalo predstaviti lokalnu i alternativnu scenu, a manje spektakle, jer, kako sam jednom izjavila, grad Novi Sad se bolje "vidi“ i "čuje“ preko svoje lokalne scene. Ono što ostaje nakon godine EPK, i što je dobro za Novi Sad, to su brojne kulturne stanice u različitim delovima grada, pa i prigradskim naseljima, koje svojim sadržajem jačaju veze između različitih lokalnih zajednica i daju šansu i prostor mladim i kreativnim umetnicima.

Otvaranje izložbe SUBASoba u okviru Kontakt konferencije u Kuli u Beogradu, foto: VM/SEEcult

– Ljudi vas prepoznaju po Satiju. Šta je u njemu što vas tako dugo uzbuđuje i intrigira?

Branka Parlić: Fascinantno je da jedan kompozitor 19. veka nagovesti dominantan zvuk s kraja 20. veka. Minimalizam je pravac kome sam posvećena decenijama, a Sati, kao inspiracija velikom broju savremenih kompozitora ovog pravca, meni je i dalje jednako inspiritivan i uzbudljiv. Svedenost muzičkog materijala, repetitivnost koja opčinjava, mir i jednostavnost melodijskog toka, harmonski eksperimenti, spor tempo i neumoljivo ujednačen ritmički pokret, je sve što, na neki nači, ovaj muzički pravac razlikuje od standardne klavirske literature kojom sam se bavila tokom školovanja. Osim toga, prvi put sam osetila nesputanu slobodu u kreiranju kompozicije, jer Sati ne daje mnogo uputstava što se tiče tempa, dinamike ili izraza nego kroz rečenice koje upisuje u partituru komunicira s izvođačem i inspiriše ga.

– Koliko uspevate da svirate pred publikom? Ko Vam o tome brine, Vi sami ili imate agenta? Može li se živeti od sviranja?

Branka Parlić: Đorđe Matić, književnik i novinar, napisao je u jednom tekstu posvećenom meni da sam ja "sama svoja vojska" – u smislu mog posvećenja jednom muzičkom pravcu sa apsolutnom predanošću, ali ja bih dodala i u smislu angažovanja oko svega što čini pripremu za javni nastup.

Kako sam posvećena isključivo Novoj muzici, iako je prošlo više od pola veka od pojave novog zvuka, to i dalje nije program koji su organizatori spremni da ponude publici. Moje dosadašnje iskustvo je, sudeći po brojnosti publike na koncertima, da taj novi zvuk ipak nije toliko stran i nerazumljiv.

Što se tiče pitanja da li se može živeti od sviranja, mislim da u zemlji koja toliko malo ulaže u kulturu nije lako biti isključivo posvećen umetnosti. Jedina dobit je najčešće samo radost stvaranja.

– Kako ste preživeli pandemiju? Nije se moglo nastupati...

Branka Parlić: Nekoliko meseci pre mog odlaska u penziju desio se kovid, život u izolaciji bez kontakata, te sam svoje studente za godišnji ispit pripremala preko Skajpa. I tako sam završila svoj radni vek na Akademiji umetnosti. Ono što mi je u velikoj meri skratilo i olakšalo beskrajno vreme izolacije, bio je rad na novom programu za solo klavir, ali nemogućnost zajedničkog rada s Ansamblom za drugu novu muziku, naših proba i putovanja nedostajali su mi u svakom smislu.  

– Koriste li umetnicima razni konkursi, državni i nedržavni, ili su oni zapravo samo neka vrsta forme sistema da svesno opere ruke od umetnosti? Ima li suštinske podrške bar neke umetnosti ovde kod nas?

Branka Parlić: Suštinske podrške, rekla bih, da nema, jer umetnost nije profitabilna "delatnost”, bar ne u Srbiji. Vlast je zainteresovana jedino ukoliko ima direktnu korist. Ako to nije materijalna, onda makar medijska, a to je već drugi profil umetnika u pitanju, populistički, prihvaćen među širokim masama. S druge strane, umetnicima koji se bave umetnošću koja nije komercijalna, popularna ili zastupljena u medijima, konkursi su dobrodošli. Kad država ne bi raspisivala konkurse, koji su često namenjeni "dvorskim umetnicima", umetnici iz alternativne sfere možda nikad ne bi dobili priliku da nastupaju, snimaju muziku, izlažu, objavljuju… i uopšte da predstave svoj rad publici koja je ionako malobrojna. Pošto se povremeno desi da kroz to državno "sito" prođe i neki takav projekat, i to mnogo znači, jer teško da bi umetnici mogli sami da finansiraju svoje nastupe, tj. da se oslone na sopstvene "snage" i finansijske izvore, jer ne postoji mogućnost da se umetnička scena u Srbiji finansira iz privatnih fondova bogatih mecena.

– Da li su umetnici u Srbiji dovoljno društveno aktivni, u smislu odnosa porema ratu u Ukrajini, prema masakru od 3. maja, prema stradanju u Mladenovcu, dakle ne kroz svoju umetnost direktno, nego kroz slobodu javnog govora i odgovornosti za javni prostor koji i sami kreiraju?

Branka Parlić: Umetnici se, kao i svi drugi moralni ljudi, osobe od integriteta, slobodoumni i pravdoljubivi građani. Bave ovim temama rukovodeći se sopstvenom savešću. Biti politički angažovan, društveno aktivan za nekoga je potreba, obaveza, imperativ, dok se neki pod pritiskom javnosti da se izjasne o nečemu što ne razumeju ili ne poznaju dovoljno, ne snalaze baš najbolje i prave nedopustive greške. Zato je najbitnije da se bude na "pravoj strani", bez obzira na obavezu "kreiranja javnog mnjenja" i učešća u javnom životu. U današnje vreme nije nimalo lako snaći se u šumi informacija i dezinformacija, koje se plasiraju kako bi se ljudi još više zbunili. Zato mnogi lutaju i donose pogrešne sudove. Oni koji pristaju na nečasne ucene vlasti iz koristoljublja i zarad ličnih interesa, ne zaslužuju da budu pomenuti.

*Naslovna fotografija: Branko Stojanović

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.