Bergmanova Jesenja sonata - doprinos duhovnosti

Beogradsko pozorište Atelje 212 počeće jubilarnu, 60. sezonu premijerom predstave “Jesenja sonata”, prema tekstu Ingmara Bergmana, u režiji Jagoša Markovića, koji tu porodičnu dramu vidi kao doprinos duhovnosti u svetu kojim vladaju nekultura i neukus.

Predstava je koprodukcija Ateljea 212 i budvanskog festivala “Grad teatar”, koji je proteklog leta obeležio 30 godina od osnivanja. U Budvi je, na sceni na otvorenom, 4. jula održana crnogorska premijera te porodične drame, uz pozitivne ocene publike i kritike, a publika Ateljea 212 premijerno će je videti 22. septembra na sceni “Mira Trailović”. 

“Lepo je što se u ovim teškim vremenima, skoro mogu reći apokalipse kulture i vrednosti i duhovnosti, držimo zajedno”, izjavio je Marković 21. septembra na konferenciji za novinare u Ateljeu 212, čestitajući jubileje tom pozorištu i budvanskom festivalu.

O motivima za režiju “Jesenje sonate”, koju je švedski reditelj Bergman, jedan od najznačajnijih filmskih i pozorišnih stvaralaca 20. veka, napisao 1978. godine, Marković je rekao da je za njega “Bergman uvek i svuda”.

“A zašto sada i ovde, danas i nama, ta planeta Bergman, koja je planeta bola? Pitao sam se šta u našem kontekstu, a znamo kakav je odnos prema pozorištu, prema kulturi uopšte, možemo mi sa naše strane da doprinesemo. Pomislio sam da je Bergman kvintesencija duhovnosti i znao sam da je na kraju tog bola, te katarze, tog porodičnog pakla u ovom komadu, ipak lepota. Na kraju i na vrhu je lepota. A šta je ta lepota i gde je ta lepota, to nam najbolje govori pozorišna umetnost. U pozorištu je i svetlost i ljubav i praštanje i ono čega nema i ono čega ima, ono čemu stremimo i ono čemu ti junaci streme”, istakao je Marković.

“Mislio sam da će to biti naš nedvosmisleni doprinos duhovnosti koju pozorište čuva i da se nekako sa tom predstavom ograđujemo od velikog neukusa u kom živimo. Pozorište je stvar radosti, stvar lepote. Ne želim da budem angažovan, ali to je kontekst zašto baš taj Bergman”, obrazložio je Marković, dodajući da je imao odlične uslove za rad i u Ateljeu, i u Budvi, te da su glumci napravili fantastične uloge.

U ansamblu su: Tatjana Bošković, Branka Šelić, Mladen Andrejević i Jelena Petrović.

Scenografiju i izbor muzike potpisuje reditelj, a kostime Maria Marković.

Komad govori o uspešnoj pijanistkinji Šarloti (Tanja Bošković), koja je porodični život podredila karijeri. Posle dugog neviđanja prihvata poziv ćerke Eve (Branka Šelić) da provede sa njom neko vreme, ne znajući da će u njenom domu sresti i svoju drugu ćerku Helenu (Jelena Petrović), koja je psihički bolesna i gotovo nesposobna da normalno komunicira. Napetost između majke i ćerke raste, jer je Šarlota ljubomorna što je Eva mnogo snažnije povezana sa Helenom nego sa njom. Jedne noći u razgovoru se razotkrivaju godinama potiskivani događaji. Ono što je trebalo da bude ugodan boravak u porodičnom okruženju pretvara se u niz rasprava kroz koje će majka i ćerka pokušati da razreše probleme o kojima se u porodici nije govorilo, a koji su uzrok stalnog osećaja nedostatka ljubavi i razumevanja, navedeno je u programu predstave.

Tatjana Bošković je izjavila da je posle pauze između budvanske i beogradske premijere shvatila da “ovo nije uloga, nego lični duhovni čin”.

“Ovo je kao molitva. Tako doživljavam Šarlotu. Ništa nisam birala, samo sam služila velikom daru Branke i Jagoša, služila sam muzici. Posle tolikih godina igranja u mjuziklima, prvi put sam osetila kako me muzika  vodi kroz ulogu”, rekla je Tatjana Bošković.

Branka Šelić je kazala da je “srećna i zahvalna što je deo ove misije”, dodajući da ne bi imala hrabrosti da sebi dodelu ulogu Eve.

“Hvala Jagošu na poverenju. Sve više zaboravljamo da je pozorište i stvar poverenja, pored profesionalnosti i talenta. Jako sam uzbuđena, tako sam se osećala samo pred našu zajedničku predstavu ‘Kate Kapuralica’. Tada smo imali jaku povezanost sa publikom, a tako je bilo i sada u Budvi. Nadam se da će se isto desiti u Beogradu”, rekla je Branka Šelić.

Mladen Andrejević je istakao da je predstava rezultat timskog rada i da je “privilegija za glumce što imaju pozorište kao svoje utočište i sklonište u zlim vremenima”.

Jelena Petrović je ocenila da je “Jesenja sonata” umetničko delo koje prevazilazi uobičajeno poimanje predstave.

“To nije predstava, to je jedan život koji se živi na sceni, sva čula su nam otvorena, igramo svim svojim bićem, slušamo se i to je najveća nagrada kada možete da učestvujete u takvom projektu, kakvih je nažalost sve manje”, rekla je Jelena Petrović.

Dramaturg Ateljea 212 Gordana Goncić ocenila je da Jagoš Marković, jedini reditelj iz regiona koji je radio u Bergmanovom teatru Dramaten u Stokholmu, “svakom predstavom dokazuje da je pozorište nepobitna činjenica ljudskog  stvaranja, bori se za živo pozorište, za dušu i duhovnost”.

“Ova predstava se oslanja na osnovne postulate na kojima je nastao i na kojima i danas traje Atelje 212,  a to je jak tekstualni predložak koji uz maksimalnu slobodu reditelja otvara prostor za vrhunsku glumačku igru”, dodala je Gordana Goncić.

Direktor Ateljea 212 Branimir Brstina istakao je zadovoljstvo saradnjom sa “Gradom teatrom” i najavio njen nastavak.

“Ovo je teška, duboka i snažna predstava, ali tera čoveka da se bori za život, za neka nova stvaranja. Ona potresa gotovo tektonski jedan naš naviknuti život i poziva da ga na sve načine promenimo, da učinimo i drugima život boljim. To je, između ostalog, jedan od zadataka pozorišnih kuća”, izjavio je Brstina.

Direktor “Grada teatra” Blažo Radoman podsetio je da je taj festival za svojih 30 godina prepoznat po produkcijama i još više koprodukcijama.

“U tom svetlu deluje čudno da je ovo prva naša saradnja sa Ateljeom. Našli smo se da proslavimo dva jubileja. Kada smo se dogovarali o projektu, nisam imao dileme da li će biti uspešan. Znao sam da je ovo primer win-win kombinacije. Reakcija publike i stručne javnosti posle premijeri u Budvi to je i potvrdila”, rekao je Radoman.

Prva repriza predstave je 23. septembra.

*Foto: Vukica Mikača

(SEEcult.org)