Beč je u Jugoslaviji, na kraju
Kulturni centar Boem u Beču, pokrenut 2010. godine, predstaviće 25. januara u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu dosadašnje iskustvo delovanja u austrijskoj prestonici, gradu u kojem je jugoslovenstvo nadživelo Jugoslaviju bar za deceniju.
Na tu specifičnost Beča ukazuje i prezentacija Boema u CZKD-u, nazvana “Beč je u Jugoslaviji, na kraju” (Wien ist in JugoslaWien am Ende...).
Prezentacija Boema organizovana je neposredno uoči najavljene reorganizacije delovanja tog kulturnog centra s galerijom i kafeom koji operiše kao "prostor na ivicama klasnog društva", nudeći učeše nevidljivima.
Specifičnost Beča je u velikom broju stanovnika sa prostora bivše Jugoslavije - u poslednjih 30 godina zvanično ih je registrovano između 250.000 i 300.000. Prema podacima Ekonomske komore grada Beča, 600 gastronomskih objekata imaju ex-jugoslovensku migrantsku pozadinu. Boem je jedno od njih.
Boem je u protekle dve i po godine ponudio publici bioskop, diskusije, narodnu kuhinju, predavanja, koncerte, performanse, demonstracije, žurke, migrantske transgender svadbe, skupove i veterana koji su kritički i provokativno nastrojeni prema tom kulturnom centru, kao i onih koji imaju pozitivno mišljenje.
“Uvek smo težili da ne izmirimo otuđenja i da svesno iz naših suparništava generišemo zajednički teren”, navode u Boemu.
Živeti i raditi u Beču, kako dodaju, znači biti deo populacije koja je dvostruko diskriminisana i isključena iz većine demokratskih procesa. Osim par izuzetka, zacrtani put integracije vodi u reprodukciju jeftine i loše školovane radničke klase.
Saveznici, kolaboratori i koautori uloge jugoslovenskog radnika u diaspori su austrijska politička elita i SFRJ. Jedni iz straha da će im komunistički radnici iz zemlje koja ih je pobedila u Drugom svetskom ratu pobuniti domaću radničku klasu. Sa druge strane je strah da će radnici u dijaspori u direktnoj interakciji podleći izazovima klasnog neprijatelja i predstavljati potencijalni sloj otvoren i spreman za kontrarevolucionarne akcije.
Iz tog razloga, brzo i sa punom podrškom, u Beču je svojevremeno formirano 120 radničkih klubova.
Jugoslavija je eksportovala svoju radničku klasu i stvorila radnika bez politike, odnosno pokrenula proces koji je podrazumevao politiku, kulturu i emancipaciju van radnog mesta. Drugim rečima, radnik je bilo moguće biti samo u slobodno vreme, u klubu.
Klub je tako postao mesto socijalističkog folkora, agitacije, proslave, a naravno, i kafana. Kontrolisan prostor orijentisan da slavi i deli pobedu nad fašizmom, prostor koji organizuje Jugoslaviju van Jugoslavije.
Odbacivanje dela marksističke prakse, biti radnik van fabrike, odnosno ne biti radnik, kompenzuje se kroz politike idenditeta. Ukratko, jedino polje agitacije postalo je permanentno vežbanje jugoslovenskih vrednosti. To pokreće situaciju da, na primer, deca rođena u Beču govore jugoslovenski, jezik koji samo postoji kao oralni jezik.
Raspad Jugoslavije zatekao je bečke klubove u šoku, ali su nastavili rad. Nakon nekog vremena, međutim, podelili su se po etničkoj osnovi, a u većini slučajeva su nestali. Verovatno poslednji klub Jugoslovena izdao je monografiju povodom 30 godina postojanja u martu 2001. godine. Taj klub već dugo nije ni bio mesto niti za radnike, niti za Jugoslovene.
Boem je otvoren u maju 2010. godine u bivšem skladištu jedne građevinske firme, koju su vodili radnici doseljeni iz bivše Jugoslavije.
Nakon gotovo hiljadu dana delovanja, tokom kojih je realizovao niz programa i uspeo da zadrži niske cene u lokalnu, Boem je najavio pauzu od 1. februara, ali poručuje da “kraj shvata kao novi početak”.
(SEEcult.org)
