Avinjon: Orgija tolerantnosti za kraj

Provokativnim izvođenjem ”Orgije tolerantnosti” belgijskog reditelja Jana Fabra, završen je 63. pozorišni festival u Avinjonu, koji je trajao mesec dana.

Provokativnim izvođenjem ”Orgije tolerantnosti” belgijskog reditelja Jana Fabra, završen je 63. pozorišni festival u Avinjonu, koji je trajao mesec dana.

Publika, kao i pozorišni znalci širom Evrope već su navikli da od belgijskog reditelja, dramaturga i umetnika mogu da očekuju samo provokacije, te ni ovog puta nisu bili iznevereni.

Tokom predstave svi su dobili svoj deo, svima je poslata poruka: žiteljima zemaljskog šara i političarima, savremenim talentima i njihovim obožavateljima, religioznim propovednicima i muslimanskim teroristima, gejevima i homofobima, Baraku Obami i direktorima pozorišnih festivala, šoubiznismenima i domaćicama.

Poslednje su čak izgubile i funkciju da rađaju decu, pa je sve što im je preostalo u životu da kupuju robu široke potrošnje.

Svi su upamtili potresnu scenu u kojoj nekoliko žena u drugom stanju sedeći na policama u supermarketu svim silama nastoje da iz svojih creva „na svet donesu“ ceo asortiman proizvoda kojima bi napunile market. Pri tome ne zaboravljaju da brižno razgledaju “robni priplod” - jedna ima punu vanglu egzotično upakovanog čipsa, a njena ”pajtašica” ceo kolut kobasice.

Uopšte, ta fabrijevska ”Orgija tolerantnosti” ne predstavlja ništa drugo osim očajničkog krika upućenog savremenom svetu, svojevrsni satirični kabare, varijate sastavljen od više samostalnih scena - numera.

Objekti jarosnih podsmeha Jana Fabra, iako nekoherentni, nisu ništa drugo nego uvek i vazda, ”taj bezumni, bezumni, bezumni svet”, svet potrošačkog društva!

Ranije je Fabre više bio okrenut dijalogu s kulturnim tradicijama nego fenomenima savremene masovne kulture. Upravo zbog toga, ostvarenja ovog plodnog savremenog pozorišnog stvaraoca iz Antverpena izlgledaju opterećena nepotrebnim patosom, previše su ozbiljna u odnosu prema sebi samom i otud zahtevaju opširne komentare.

Preterano bi bilo reći da bi ”Orgiju tolerantnosti” mogli lako da shvate mladi bez životnog iskustva - ona nije tako jednostavna za gledanje i bolje će je razumeti oni koji su upoznati sa stvaralaštvom braće Čepmen i imali priliku da se upoznaju sa fotografijama koje su obišle ceo svet o američkom kazamatu u Abu-Grejdu...

Uopšte, ”posvećenicima” tog tipa posle Fabrove predstave biće lakše nego da su gledali neko obično pozorište koje ne zastrašuje gledaoce.

Fabrov ovogodišnji nastup bio je praćen skandalima i mnoge je podsetio na osude koje je izazvalo njegovo postavljenje na dužnost umetničkog direkora festivala pre četiri godine.

To nije bilo po volji većeg dela ogorčene festivalske publike, pa je kao ”isterivač njihovog gneva” u Avinjon tada prispeo lično ministar kulture Francuske, koji je gledaocima pokušao da objasni da je Fabre suviše nadaren i da je otud i pomalo obešenjak.

Podučavao je ministar publiku da savremenim umetnicima i njihovoj umetnosti treba ponekad i progledati kroz prste, jer ona ponekad zna da bude i neprijatna za gledanje.

Zbog toga nije bilo za čuđenje kada je tokom izvođenja ”Orgije”, jedan deo gledalaca počeo da protestuje počev već od drugog minuta.

Paraleno sa Fabrovim šouom može se razmatrati i predstava ”Riesenbutzbach” Kristofa Martalera prikazana takođe u Avinjonu.

U suštini ovaj šou velikog švajcarskog reditelja je takođe posvećen kraju epohe potrošačkog društva. Martalerovi likovi, mile, sićušne ljudske spodobe, evropski malograđani, bespomoćno ukazuju da je naš svet dospeo do nekih čudnih, apsurdnih granica, i kao da se iznutra preporodio.

Švajcarski reditelj se, međutm, prema svojim scenskim likovima odnosi bez gneva i prezrenja, prosto s nekom očinskom nežnošću. U ”Riesenbutzbach” bezumnom svetu kao da pevuše odlazeću uspavanku, jer su njegovi žitelji zaslužili spokojstvo. Jan Fabri svoj scenski svet i bukvalno utapa u vesele poskočice.

U sačinjavanju programa ovogodišnjeg 63. pozorišnog festivala u Avinjonu, bio je angažovan i kanadski reditelj libanskog porekla Važdi Muavadi. Zajedno sa njim, direktori festivala su Vensan Bodrije i Ortans Aršambo boravili u Libanu i Kvibeku, mestima u kojima su imali prilike da slušaju o građanskom ratu i drugim nevoljama i patnjama stanovništva. Kako ističu selektori, mnoge predstave su pozvane u Avinjon kako bi ispričali publici o problemima poniženih i uvređenih, o čemu se na predstavama drugih festivala retko kad kaže i jedna jedina reč.

U predgovoru za program 63. Avinjona direktori Bodrije i Aršambo su pored ostalog zapisali: ”Palo nam je u deo da Avinjonski teatarski festival učinimo kreativnim i drskim, zlim i neravnodušnim prema bilo kojem životnom problemu”.

To je, uzevši u obzir Fabrovo ostvarenje, i ostvareno. Ne treba zaboraviti ni ostale dragulje festivala - poljskog reditelja Kšištofa Varlikovskog i njegovu novu postavku ”(A)polonija” - izoštrenu intelektualnu sagu sačinjenu na osnovu književnih predložaka različitih epoha koji se odnose na večitu borbu dobra i zla.

Tu su bili i autentični projekti poput odluke Važdija Muavidija da odigra trilogiju nigde drugo nego baš u počasnim odajma Papskog počasnog dvorca na glavnom festivalskom trgu.

Zapažen je bio i nastup još jednog ljubimca evropskih pozorišnih festivala - Švajcarca Štefana Kegija, člana poznate grupe Rimini Protokoll, koji se proslavio dokumentarnim storijama. Ovoga puta maštoviti Švajcarac na sceni naseljava nezaposlene egipatske mudžahedine kojima umesto živih poziva na namaz s kairskih minareta služi audiozapis.

Mudžahedini su izgubili posao u džamiji, ali su neki od njih postali glumci i sada zabavljaju Evropejce pričama o uzajamnom, zamršenom dakako, odnosu religije i tehničkog progresa, o veri kao profesiji...

”Svetlucali” su i scenski susreti sa publikom prve vrste: od nove premijere francuske koreografkinje Magi Marin do otkrovenja italijanskog režisera Pipa Delbona, laureata evropske nagrade ”Nova teatralna realnost”.

Sajt Festivala u Avinjonu je http://www.festival-avignon.com

B. Rakočević