Autobiografija Brace Dimitrijevića - Luvr je moj atelje, ulica moj muzej

Obimna, bogato ilustrovana autobiografija Slobodana Brace Dimitrijevića “Luvr je moj atelje, ulica moj muzej”, objavljena u izdanju zagrebačke Frakture na više od hiljadu strana, obuhvata ceo život i stvaralački opus tog konceptualnog umetnika, koji će je predstaviti 28. septembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda, a potom i 2. oktobra u sarajevskoj Vijećnici.

Na promociji u DKC-u učestvovaće od 19 sati i književnica Milena Marković i glavni urednik Frakture Seid Serdarević, koji će potom predstaviti sa Dimitrijevićem knjigu i u Sarajevu, uz književnika Semezdina Mehmedinovića i kustoskinju Amilu Ramović.

Publika će imati priliku i da nabavi to izdanje sa više od 300 fotografija i reprodukcija, koje Dimitrijević opisuje kao pokušaj da prikaže “kontekst u kojem je stvarao jedan umetnik šezdesetosmaške generacije, u pionirskom razdoblju konceptualne umetnosti, poslednjeg avangardnog pokreta dvadesetog stoleća”.

Prema rečima Dimitrijevića, to nije samo njegova lična ispovest nego istorija “jednog sveta, čija se logika promenila, i vremena u kojem su se ljudi ponašali i razmišljali drugačije”.

“Moj je život pun neverovatnih slučajnosti koje sam sâm kreirao” – uvodne su reči Dimitrijevića, koji je rođen 1948. godine u Sarajevu, a odrastao na nasleđu svog oca, jugoslovenskog avangardnog umetnika Voje Dimitrijevića, i majke Jelene Dimitrijević.

Postavka izložbe Brace Dimitrijevića Landesmuseum Darmstadt, 1995 – Arhiv Brace Dimitrijevića

Bogato ilustrovana knjiga obuhvata umetničko i životno putovanje Dimitrijevića na pet kontinenata, susrete i situacije u kojima se nalazio sa mnogobrojnim umetnicima, kustosima i drugim akterima umetničke scene širom sveta, kao i prikaz razvoja njegove umetničke karijere, tokom koje je uticao na dve značajne tendencije u umetničkim diskursu današnjice: kritičke prakse u javnom prostoru i intervencije u muzejskim kolekcijama.

Dimitrijević o svom radu, između ostalog, kaže: “Za dobru umetnost potrebno je puno mašte, a za život nije, jer on sam pun je fantazije. Svet umetnosti koji sam zatekao na početku svoje umetničke karijere uspeo sam promeniti – nakon mog prolaska ni muzeji, ni zoološki vrtovi, niti ulice neće ostati isti”.

Braco Dimitrijević - postavka izložbe u Musée d'Louvreu, Pariz, 1996. – Arhiv Brace Dimitrijevića 

Još u detinjstvu je, kako navodi, bio ponukan na razmišljanje o ulozi slučaja u istorijskim procesima, pa i u nastajanju umetnosti, na osnovu čega je i zaključio da je “slučaj logika izvan razuma”.

Slučajnost je bila i osnova ciklusa “Slučajnih slika i skulptura”, nastalog 1968-1969. u Zagrebu, a zatim i ciklusa “Slučajnih prolaznika”. “Slučajne skulpture” nastajale su tako što je gips u prahu postavljao na ulicu i čekao da automobil prođe u brzini stvarajući beli oblak. U maju 1969. napravio je seriju radova na ulicama Zagreba u duhu radova iz prethodne godine, u kojima je na ulici postavljao – "aranžirao" situacije, čekajući da neki slučajni događaj izazove vizuelnu promenu. Fotografske portrete “slučajnih prolaznika”, uvećane do džinovskih razmera, postavljao je kasnije u javni prostor po gradovima Evrope i Amerike, na mesta uglavnom namenjena političkim ili reklamnim porukama. Taj koncept je nastavio podizanjem spomenika i postavljanjem memorijalnih ploča u čast nepoznatih građana.

Braco Dimitrijević i Mik Džeger na otvaranju Tejt Modern, London, 2001 – Arhiv Brace Dimitrijevića

Osim fenomena slučajnosti, konstantna preokupacija njegovog rada bila je i tema relativnosti istorije i istorije umetnosti, odnosno ideja post-istorije, razrađene kasnije u njegovom teorijskom delu iz 1976. godine “Tractatus Post Historicus”, u kojem istoriju tumači kao nekompletnu sliku prošlosti.

Iste godine napravio je i prve instalacije “Tractatus Post Historicus” sa originalnim delima Kandinskog, Pikasa, Mondrijana, Monea, Manea u Nacionalnoj galeriji u Berlinu.

Dimitrijević je načinio na stotine “post-istorijskih triptiha” u muzejima širom sveta, uključujući i Tejt galeriju u Londonu, Gugenhajm muzej u Njujorku, Luvr i Centar “Žorž Pompidu” u Parizu, Ludvig muzej u Kelnu, Muzej moderne umetnoszi u Beč, Izraelski muzej u Jerusalimu, Državni ruski muzej u Sankt Peterburgu… Dela starih i modernih majstora - od Rubensa do Pikasa, od Monea do Maljeviča, sa svim svojim estetskim, povesnim, kulturološkim i tržišnim vrednostima, postajala su sastavni deo njegovog novonastalog umetničkog rada.

Prema rečima Dimitrijevića, odavno je znao i da je njegova umetnost određena dvema komponentama; prva je bila poštovanje prema umetnicima i umetnosti kao primarnoj, tj. egzistencijalnoj i kognitivnoj delatnosti, a druga važna karakteristika je da njegova umetnost “nije bila uslovljena komercijalnim uspehom, pa je zbog toga stvarao u apsolutnoj slobodi”.

“Možda je razlog i što je u posleratnoj Jugoslaviji, u vreme mog odrastanja, s nestankom visoke buržoazije nestalo i umetničko tržište. O postojanju umetničkog tržišta i mecenama pomalo sam znao iz očevih priča iz predratnog razdoblja”, naveo je Dimitrijević, dodajući da je verovatno važniji razlog bila njegova “slepa vera u duhovnost umetnosti”.

Braco Dimitrijević i Joko Ono, Venecija 2001 – Arhiv Brace Dimitrijevića

Dimitrijević je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, a postdiplomske studije završio je na Central St. Martin’s School of Art u Londonu 1973.

Održao je 160 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima na pet kontinenata – od Galerije Studentskog centra u Zagrebu 1969. godine do Sperone Westwater Gallery u Njujorku 2012.

Retrospektivnu izložbu na ovim prostorima imao je 2017. godine u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, povodom koje je uticajni istoričar umetnosti i kustos Đermano Ćelant, jedan od autora tekstova u katalogu, naveo da se Dimitrijevićeva izlagačka transgresija još od 1969. godine sastoji u tome da osobama, stvarima i životinjama omogući prelaz iz neutralnog i irelevantnog stanja u dimenziju izvrsnosti.

Radovi Dimitrijevića nalaze se u 90 muzejskih i javnih zbirki širom sveta, uključujući Tejt galeriju u Londonu, Muzej moderne umetnosti u Njujorku, Muzej Gugenhajm u Njujorku, Centar Žorž Pompidu u Parizu, Musej Ludvig u Kelnu, MUMOK u Beču, Power Station of Art u Šangaji, Nationalgalerie im Hamburger Bahnhof, Berlin, Britanski muzej u Londonu…

Dobitnik je nagrade za likovnu umetnost povodom 300. godine Univerziteta u Zagrebu 1969, stipendije Britanskog saveta 1972-1973, nagrade “Sedam sekretara SKOJ-a” 1975, stipendije DAAD 1976-1977. u Berlinu, Velike nagrade Umetničkog saveta Velike Britanije 1978, Šestoaprilske nagrade Sarajeva 1992… Dobitnik je i francuskog odlikovanja Vitez reda umetnosti i književnosti (Chevalier des Arts et des Lettres) 1992. u Parizu, ABO d’Oro u Rimu 2005, odlikovanja Red Danice hrvatske s likom Marka Marulića 2007, te titule počasnog doktora Univerziteta u Sarajevu 2023. Član je Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine.

(SEEcult.org)