Analogne prepreke digitalnog razvoja (2) - finansije
Među ključnim problemima ustanova kulture u Srbiji u procesu digitalizacije, uz manjak zaposlenih koji bi se bavili tim poslom, jeste i nedostatak finansijskih sredstava za nabavku i modernizovanje opreme i softvera - pokazale su javne diskusije održane u okviru projekta “Vodič kroz digitalizaciju kulture” u Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu i Zrenjaninu.
Za razliku od Beograda, gde se pre svega ključne bibliotečke ustanove već godinama bave digitalizacijom, a opremu su nabavile ili učešćem u evropskim projektima ili uz podršku države, ustanove kulture u unutrašnjosti se žale na nedecentralizovanu raspodelu sredstava na godišnjem konkursu Ministarstva kulture, odsustvo podrške i nezainteresovanost lokalnih samouprava za digitalizaciju, kao i privrede.
U pojedinim ustanovama kažu da imaju sredstva samo za nabavku eksternog diska, u nekima su dobili na osnovu konkursa Ministarstva kulture pre par godina softver, ali kasnije su odbijani za opremu.
U Narodnom muzeju u Zrenjaninu kažu tako da njihov najveći problem nije toliko u ljudstvu koliko u tehnologiji. Imaju, kako su naveli, prastare računare, nemaju skenere, niti mogućnosti da ih nabave, iako redovno konkurišu za sredstva. Slično navode i u Istorijskom arhivu u Kragujevcu, koji već dve godine ne može da dobije sredstva za nabavku opreme, a od sopstvenih može da priušti samo eksterni disk.
“Realno, bez dobrog skenera nema ničega, a za njega je potrebno od 10.000 do 50.000 evra. Radili smo na klasičnom – to je kazna božja. Počinje da buči, greje se, posle 200 strana već ste na granici ludila”, čulo se u diskusijama posle predavanja o izazovima digitalizacije i aktiviranju korisnika za stvaranje i širenje digitalizovane građe.
U Narodnom muzeju u Kraljevu, koji je pre par godina konkurisao za projekat kompletnog studija i tražio 1,5 milion dinara, kažu da je možda trebalo da traže svega trećinu tog iznosa, jer vide da se “podržavaju samo mali projekti”.
U Kulturnom centru Zrenjanina kažu da imaju dosta zanimljive građe o lokalnoj kulturnoj istoriji, koja je važna i za sam grad, posebno iz 80-ih godina kada je KCZR bio okosnica gradskog kulturnog života. Lokalne vlasti, međutim, odustale su od ideje o osnivanju Centra za digitalizaciju na gradskom nivou, a KCZR danas, osim za opremu, mora da traži novac i za infrastrukturne troškove, jer je zgrada stara. Povodom 40-godišnjice su započeli digitalizovanje zbirke, ali ni to, kako kažu, nije bilo dovoljno da im Ministarstvo kulture odobri sredstva za taj projekat.
“Od kada smo dobili računare 2000. godine, počeli smo da stvaramo neku digitalnu arhivu fotografija i druge građe koje smo skenirali u .jpg ili .pdf formate. Postoji nešto, može da se pretraži, ali očigledno je to problem koji sistemski mora da se reši i za koji treba da postoji univerzalni model”, navode u KCZR-u, napominjući da se digitalizacija ne pominje u gradskoj strategiji, usvojenoj pre četiri godine.
Jedna je od češćih primedbi koja se mogla čuti u diskusijama je i to da “na Beograd i Novi Sad odlazi 80-90% sredstava na konkursu, a ostatak ide na ostatak Srbije. "Gde je tu decentralizacija?”, pitaju predstavnici ustanova kulture.
Ministarstvo kulture je, inače, na konkursu za digitalizaciju za 2017. godinu, podržalo 35 projekata od 194 prijavljenih, a ukupan budžet bio je 26 miliona dinara. U 2018. godini podržan je 61 projekat ukupnim iznosom od 41 milion dinara, a na konkurs su stigle čak 362 prijave.
(SEEcult.org)
*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije
