Aleksandar Rafajlović: Putovanje Neba i Zemlje

Posle izložbe “Ulica radosti/Rua da alegria”, koja je bila u Salonu MSU u Beogradu od 16. maja do 10. juna 2002. godine, direktorka Muzeja mi je rekla da želi da kupi moj rad za MSU. Onda je prolazilo vreme i kad god bi se, istina retko viđali, direktorka je ponavljala tu želju kao refren. Kupićemo. Kupićemo. Sećam se da sam se prilikom jedne posete Muzeju ponovo sreo sa direktorkom i da je žalila što do dogovora još nije došlo, ali da će zbog puta na Bijenale u Sao Paolo ostaviti glavnom kustosu i meni da rešimo stvar. Glavni kustos je prokomentarisao da ćemo kao muškarci to zajedno lako rešiti i ubrzo se dogovoriti. Najvažnije je bilo izabrati rad koji bi odgovarao muzejskoj kolekciji. Opet je prolazilo vreme.

Dve godine posle izložbe u Salonu imao sam još dve izložbe: “Slikao sam Airtona Senu” koja je, kao najbolja izložba u Srbiji 2004. godine, dobila nagradu “Politike” iz “Fonda Vladislav Ribnikar”, i “Posao/Work” sa koje su radovi “Nebo” i “Zemlja” izlagani sledeće godine na 46. Oktobarskom salonu “Umetnost koja radi” u selekciji Darke Radosavljević i dobili jednu od tri nagrade u to vreme već internacionalnog beogradskog Salona. Tako su moji radovi, igrom slučaja, te 2005. godine dobili dve najveće nagrade koje se za vizuelne umetnosti u Srbiji mogu dobiti.

“Nebo” i “Zemlja” su, u stvari, nastali kao deo projekta za izložbu “Osnovna podela” koja je trebalo da bude u Ateljeu DADO na Cetinju po pozivu tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Crne Gore. Poziv i viteška ponuda su bili neverovatni. Muzej je trebalo da plati produkciju radova, da napravi sve fotografije, kašira ih na podlogu, postavi slepe ramove. Da prvi put neko drugi umesto mene odradi sav posao koji dobrostojeći umetnici inače ne rade. Iako sam direktora cetinjskog Muzeja odgovarao od ideje o novom projektu dok smo sedeli u galeriji Kulturnog centra Beograda u vreme trajanja izložbe “A memoria de”, izložbe koja se otvorila iste one večeri kada se “Ulica radosti” zatvarala u Salonu MSU u Pariskoj. Jedan sat su obe bile istovremeno otvorene. Postojala je mogućnost da ih neko zajedno vidi te iste noći, ali nikada nisam saznao da li se to nekom stvarno dogodilo. Ceo sat je bio na raspolaganju, druga se otvarala u sedam, a prva zatvarala u osam sati uveče. Pokušao sam da ubedim direktora sa viteškom produkcijskom ponudom da sam kao cvrčak radio više od dve godine na ovim dvema izložbama i da se osećam ispunjeno prazan što se tiče novog projekta, da ja nisam od onih umetnika koji se tako osećaju sve vreme, da nemam posle ove dve izložbe ništa novo na umu i da bi za malu cetinjsku galeriju bilo više nego dovoljno da se napravi neka vrsta rezimea sa radovima ove dve izložbe. Ostao je čvrst u nameri da ponuda važi samo za novi projekat. Rekao sam mu da ću u sledećih nekoliko meseci pokušati nešto da smislim, ali da ne mogu čvrsto da obećam. Znao sam da sam pre toga radio samo na neki način životno važnim projektima bez kojih, činilo mi se, neću preživeti, a takvi se ni ne naručuju, ni ne obećavaju tako lako.

Stvarno mi je trebalo pola godine da osmislim nov koncept, napravim skice radova od fotografija i napišem u sitna crevca tekst sa obrazloženjem ideje osnovne podele. Projekat se nadovezivao na rajsku sliku sa grobljanskim veštačkim cvećem i kako je već postojao Raj, hteo sam da dodam Nebo, Zemlju, Žive, Mrtve i imam i spoljašnju i unutrašnju staranu. Ne sećam se da li sam sebi fotokopirao poslato pismo direktoru sa obrazloženjem projekta i da li ga negde i dalje imam među papirima, ne sećam se svih detalja, ali znam da sam pišući o odmaku od konvencija ipak priznao da na kraju sve liči na uobičajen slikarski repertoar: pejzaži, portreti, mrtve prirode. Za uzvrat neobično velikodušnoj ponudi, na kraju pisma sam i ja hteo da budem lake ruke pa sam Muzeju za zbirku ponudio rad po izboru. Pismo u kome sam izložio projekat naišlo je na dobar prijem, ideja se dopala direktoru, zahvalio je na mojoj ponudi za poklon, ali je nastao tajac posle toga. Prolazilo je vreme.

Radio sam na novom projektu sa nazivom Posao kome je kasnije dodat engleski naziv. Sve je tebalo da bude jednostavno sa frizom fotografija Bogorodice i Hrista ali, kako je prolazilo vreme, a direktor se nije javljao, dodao sam četiri velika rada iz “Osnovne podele” koji su na izložbi odlično stajali i bili okvir za priču ili ram za sliku. Tako su stigli “Nebo”, “Zemlja”, “Mermer” i “Molitve” u Beograd pre Cetinja. Osnovna podela.

“Osnovna podela” se desila sedam godina kasnije u galeriji DADO koja je u startu bila predviđena kao izlagački prostor u zemlji u kojoj sam rođen i odrastao i veoma retko izlagao. Sve drugo je bilo drugačije. Direktor se promenio, koncept izložbe je delimično, mada ne sasvim izmenjen, proširio sam repertoar i izmenio formate radova, a zadržao isti naziv kao vezu sa viteškom produkcijskom ponudom o kojoj na kraju nije bilo ni reči.

    Aleksandar Rafajlović, Nebo

Godinu dana posle 46. Oktobarskog salona,  na konkursu za otkup grada Beograda postojao je predlog da se oba rada otkupe za 4.000 evra, a meni je ta suma bila ponižavajuća. Oba rada, velika, pojedinačno 200 x 225 cm, retka, neponovljiva, za tako malu sumu. Nisam pristao. Tako se završio konkurs za otkup. Komisija je bila neumoljiva, suma koju su predložili za njih nije mogla biti veća. Ja, kako nisam socijalni slučaj i koliko to god bilo glupo, odbio sam tu malu za njih veliku sumu od neverovatnih četiri hiljade. Posle sam saznao, kao što se sve u čaršiji sazna kad tad, da je jedna moja koleginica slikarka, član Komisije za otkup, bila protiv da cena rada bude veća, jer je za nju cena nekakvih fotografskih aranžmana bila neverovatni maksimum koji su ti radovi mogli da dobiju.

Vreme je prolazilo kao i obično. Glavni kustos se nikada nije javio iako smo zajedno komentarisali da smo jako blizu i da je olakšavajuća okolnost što do moje kuće u Zemunu od Muzeja ne treba ni deset minuta vožnje.

Prođe onda još jedna godina i ponovo se pojavi gradski konkurs i ponovo priča o otkupu. Prođe vreme i od prvog izlaganja na samostalnoj izložbi i od Salona. Radovi su u međuvremenu izlagani na retko uspešnoj izložbi “Jedan jedan” u galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku. Uz radove Zdravka Joksimovića u izmenjenom kontekstu izgledali su veličanstveno, pa sam imao utisak da su nekako obavili posao, da ih uz dodatnih 500 evra treba dati gradu Beogradu zažmurivši na i dalje nepristojnu ponudu. Ako se dobro sećam, ubrzo posle konkursa je u jednoj beogradskoj galeriji bila izložba otkupljenih radova. Razmak između fotografija je bio ne pet milimetara, nego pet santimetara, pa su radovi izgledali kao novi. Zatim je grad Beograd ponudio gradskim muzejima radove iz otkupa, jer oni i onako ne znaju šta će sa njima. Gradski muzej u realnosti nikada nije ni postojao. Onda mi je rečeno da je MSU od svih ponuđenih im radova izabrao samo moje radove na šta bih navodno trebalo da budem posebno ponosan. Ne treba ni da kažem kako je vreme prošlo, da se još jako davno direktorka vratila sa putovanja u Brazil, a da me glavni kustos nikada nije kontaktirao. Tako od otkupa Muzeja, gde su mogle da se uzmu neke pristojne pare ne bi ništa, a jeftino prodati radovi stigoše u Muzej.

Dvostruka prevara. Ali šta da se radi, zemlja Srbija, novi poslovi, novi radovi...

Prođe neko vreme i stiže poziv od kustosica Kulturnog centra Beograda koje pripremaju izložbu o novom i internacionalnom Oktobarskom salonu, na kojoj će pored radova nagrađenih na prethodnim izložbama izložiti i radove njihovih ljubimaca, a sve to na 11. Bijenalu savremene umetnosti u Istanbulu 2009. godine.

Neuspešno sam nagovarao kustosice da ne uzimaju radove od MSU, jer će se pojaviti problem oko čuvanja radova, posebno “Neba”, na kome će se videti svako pa i malo, makar slučajno oštećenje. Nudio sam im po meni isto tako dobre neke druge radove. Njima su samo ti radovi odgovarali i onda su ih za izlaganje na istanbulskom Bijenalu dobili od Muzeja.

I opet je prolazilo vreme.

Bio sam u Portugalu kada sam dobio vest da su radovi stradali od poplava. Svi radovi u sanducima koji su čekali na carinske formalnosti u Turskoj propali su od velikih kiša, poplave, urušavanja zidova carinskog depoa i dvadesetodnevne vlage. Nikada, naravno, nisu izloženi, izložba “Beogradsko iskustvo: Oktobarski salon” nikada nije održana i tako oštećeni, regularnom procedurom vezanom za osiguranje radova, bili su podvrgnuti detaljnim analizama oštćenja. Dobio sam i izveštaj komisije sa sve novim fotografijama vidljivih oštećenja. Sve sa latinskim nazivima gljivica koje su se nastanile na vlažnoj podlozi.

Na svom spisku grupnih izložbi sam ostavio podatak o učešću na Bijenalu u Istanbulu, iako do izložbe nije došlo. Ne izlažem ja na svetskim bijenalima tako često. Ovo mi je bila premijera. I Bijenale i Istanbul.

Muzeju su uskoro stigle pare od osiguranja i onda je radove trebalo ponovo napraviti. Novca je bilo dovoljno da se plati prava muzejska produkcija. Da se naprave fotografije koje traju do 400 godina, fiksirane na aluminijumskoj podlozi i pokrivene akrilnim staklom. U Evropi se to u tom trenutku radi samo u jednoj firmi u Dizeldorfu. Taj podatak sam dobio od ljubazne supruge Vima Vendersa sa kojom sam pričao za vreme otvaranja Vendersove izložbe u Salonu MSU. Imao sam dovoljno vremena da sa njom razgovaram i saznam ime firme koja radi Vimove ogromne fotografije, gledajući ga dok je strpljivo četrdesetak minuta potpisivao kataloge posetiocima beogradske izložbe. “Politika” je sutradan objavila fotografiju nas dvojice u trenutku dok mi potpisuje katalog, Mnogi su te noći primetili, a ne samo reporter “Politike”, kako on doista liči na mene. Ali, bila je jedna začkoljica. Para je bilo dovoljno da se plati produkcija, ali ne i taransport do Beograda. Hiljadu evra je trebalo da košta prevoz fotografija iz Nemačke do Beograda. DHL. Kako je ta hiljadarka nedostajala, napravljen je konačni dogovor sa glavnim, više puta već spomenutim kustosom da ja putujem u Dizeldorf, poručim i donesem radove, te tako dobijemo radove, a ne platimo skupi prevoz.

     Aleksandar Rafajlović, Zemlja

Morao sam pre toga da pripremim papire za privremeni izvoz radova, navodno, radi izlaganja u Nemačkoj. Prvo male fotografije radova na uvid, pa molba za izvoz sa svim potrebnim podacima u Republičkom zavodu za zaštitu kulture. Dva dana kasnije sam podigao dozvolu i sa njom otišao u Ministarstvo kulture da mi i ono da dozvolu. Tako se tada radilo, mada je meni to ličilo na dupli posao i dvostruke takse. Platio sam sve potrebne takse i za nekoliko dana sam imao oba papira za izvoz nečega što neću izvesti, ali ću imati papire za ono što budem uvozio. Putovao sam toga leta na sezonski posao u Portugal preko Dizeldorfa, poručio radove, tražio da ne prave nikakve izmene i molio ih da aluminijumske uvučene ramove, koji fotografije odvajaju od zida, samo iseku i posebno spakuju da bi mogao lakše da ih transportujem. Zamišljao sam da će tako, uz paket lajsni za ramove, 24 fotografije ukupno biti debele dvadesetak santimetara i da ću se uz svoj obavezni lični prtljag nekako snaći i ukrcati u autobus za Beograd.

Iz Dizeldorfa, koji je bio okićen zastavama svih zemalja koje su te godine učestvovale na svetskom šampionatu, u fudbalu otišao sam u Belgiju, u Spa, da posetim bolesnog prijatelja slikara koji se posle više godina provedenih u Portugalu vratio u Belgiju. Radovao sam se viđenju sa njim, a za nezaborav su mi ostala četiri rajska sata provedena u termama u mestu iz srpskih ukrštenica. Neverovatno iskustvo vode i uživanja. Svima preporučujem. Nikada do tada nisam proveo četiri sata ne izlazeći iz vode i ne skidajući osmeh sa lica kao tog divnog junskog dana.

Leto sam proveo kao obično slikajući portrete na ulici u najvažnijem portugalskom letovalištu. S vremena na vreme, a posebno intenzivno pred povratak, mučilo me je razmišljanje kako ću uopšte moći da obavim podizanje fotografija i kako ću ih preneti do nekog hotela, a potom i do autobuske stanice. Uvek su mi nedostajale još dve ruke da bi problem bio rešen. Strah od neznanja, pa onda razna izmišljanja situacije u kojoj ću se zateći, nisu me napustili ni posle preciznih pretraga na internetu. Međunarodna autobuska stanica nije ni postojala, iako se pojavljivala upisana na planu grada pored velike železničke stanice koju sam dobro poznavao i sa koje sam nekoliko puta putovao. Ništa mi nije pomoglo da racionalizujem celu stvar. Pomišljao sam da treba kupiti već u Portugalu kolica za pijacu na kojima ću voziti fotografije, ali sam od od toga odustao misleći da su Kinezi dolazeći u svako selo Evrope stigli i u Dizeldorf, pa će biti bolje da tu kupovinu obavim na licu mesta, pre podizanja fotografija. Prijatelj, moj komšija na radnom mestu, Portugalac, karikaturista, mi je kupio dva ozbiljna dugačka kaiša kojima ću moći ptrljag da uvežem za kolica. To me je malo umirilo.

Imao sam te dve narandžaste gurtne i zbog njih se osećao sigurnijim. Glupi strah. Naravno da sam se sa gospođom iz dizeldorfske firme za izradu čarobnih fotografija čuo preko leta da obezbedim da sve bude kao po dogovoru, u avgustu poslao novac na njihov račun i još jednom potvrdio datum svog dolaska, rekavši da ću imati cela tri-četiri sata da pregledam urađeno i da se radujem što ćemo se ponovo videti.

Bio je sunčan septembarski dan kada sam sleteo na dizeldorfski aerodrom i lako stigao do centra grada u kome sam proveo četiri meseca svog života krajem osamdesetih vrzmajući se po celom Ruru i dalje. Gradovi, muzeji, galerije… Intenzivni kurs nemačkog na Gete institutu. Sećao sam se tog vremena i osećeo ponosno što mi nije bio potreban plan grada za snalaženje. Enigma nepostojeće autobuske stanice je brzo rešena. Ona nema oblik uobičajenih stanica sa puno autobusa, već se putnici primaju na uvučenom delu ulice na kom se parkiraju jedan do dva autobusa koji tu provedu tek petnaestak minuta da prime putnike i krenu na put. Praktično rešenje. Centar grada ne služi da bi u njemu spavale desetine ili stotine autobusa. Kupio sam kartu i sasvim slučajno bio prisutan kada je jedna buduća putnica ostavila kofer u garderobi. Naravno, rekli su mi da i ja mogu da ostavim prtljag i da će sutra ujutru pre polaska mog autobusa biti otvoreni. Ništa od kupovine kolica za pijacu. Odmah sam otišao po fotografije.

Gospođa sa kojom sam imao komunikaciju nije bila u firmi. Preuzeo me je neki drugi službenik, znao je šta treba da dobijem i da je posao plaćen po dogovoru. Kada mi je pokazao radove, video sam ih već upakovane sve sa fiksiranim ramovima i pošto sam se žalio da je ipak arogantno da se uradi kako se nismo dogovorili, a da sam ja tražio manji, a ne veći posao, kratko mi je odgovorio da je to tako kako je i da je samo tako ceo posao po povoljnoj ceni. Ništa nisam mogao da uradim. Predamnom su bila dva velika paketa predivno upakovanih fotografija sa ramovima. Nisam mogao ni da ih vidim, ni da saznam da li je moja obrada fotografija i moj kompjuter kompatibilan sa njihovim. Mogućnost da ih raspakujemo ne bi li ih video učinila mi se besmislenom. Rekao sam napokon da je sve u redu i da ću morati da pozovem taksi da me preveze do stanice. Gospodin je predložio da me on odveze, jer je verovatno mislio da će tako popraviti moj osmeh. Stigli smo brzo. Stanica i prodavnica karata sa garderobom nije daleko. Ostavio sam ta dva velika paketa u garderobi za smešnu cenu jede putničke torbe i otišao u prvi hotel udaljen na osamdesetak metara od stanice. Jedan od onih hotela koji se nalaze u svakom gradu na zapadu koji ima - ako ne aerodrom, onda barem železničku stanicu. Bio sam ponosan na lako donesenoj odluci u vezi izbora hotela i na ignorisanju ponude nekih jeftinijih, ali prilično udaljenijih konačišta. Jedna noć u sobi hotela tipa mekdonald neće ostaviti nekog značajnog traga na moj uobičajeni način putovanja. Ostavio sam lični prtljag u sobi i brzo izašao. Hteo sam da uhvatim tragove septembarskog svetla i da vidim ponovo grad mojih mladićkih dana. Ludo sam bio radostan kako se sve razrešilo i sećao se straha šta i kako je sve moglo da bude komplikovano. Neverovatno se sve skockalo. Prevoz, garderoba, soba. Izašao sam sa fotoaparatom i flašicom vode, osećao sam se kao da sam se otarasio teškog tereta i imao nekoliko sati da prepoznam ulice, građevine, galerije i radnje koje sam poznavao. Snimio sam gomilu fotografija, kupio jeftinu jaknu u radnji koja je završavala letnju rasprodaju i ručao u japanskom restoranu. Znao sam da bi se mojoj ženi dopala hrana koju sam jeo. Setio sam se i ručka sa kolegama i profesorkom kursa nemačkog u mnogo otmenijem japanskom restoranu. Imali smo dva Japanca u grupi. Dopala mi se njihova priča o čaju, mrštenje i vrćenje glavom u znak negodovanja na svaku pomisao da se u čaj doda med, šećer ili bar utešno limun. Čaj je čaj samo ako je čaj. U to doba Dizeldorf je važio za prestonicu azijskog kapitala u Evropi, a meni je taj podatak koristio kao potvrda da sa novcem ne važe pravila i zakoni i kako se sasvim drugačije tumače famozne prijave boravka i radne dozvole kada se mere po stanju na računima. Video sam nekoliko izložbi u galerijama. Nisam imao sreće sa muzejima jer je bio neradni dan, ali sam u muzejskoj knjižari kupio lepu Kleovu monografiju, ogromnu knjigu sa fotografijama afričkih skulptura, jedinstvenu po tome što su pored reprodukcija skulptura bile i fotografije naselja i kuća u kojima su te skulpture bile deo života, i ozbiljnu knjigu o ikonama. Prelepe knjige, izdanja od pre nekoliko godina i na popustu ludo jeftine, ali sam od veće kupovine morao da odustanem zbog težine prtljaga. Posle kafe na trotoaru pored knjižare, čekala me je duga šetnja do hotela. Usput sam kupio vodu, hranu i slatkiše za sutrašnje putovanje. Za uspavljivanje radoznalo listanje kupljenih knjiga, celih osam sati spavanja i uspešno buđenje na vreme.

Lako je bilo sa koferom na točkovima stići na stanicu i staviti ga u prtljažnik zajedno sa upakovanim fotografijama. Tako je uspešno počeo dan na koji sam došao na svet pre tačno 53 godine. Putnika nije bilo mnogo i svi su bili ljubazni. Imali smo dovoljno mesta da svi sedimo na dva sedišta. Čekalo me je putovanje od 28 sati i bilo je pametno što sam pre toga proveo lepo prespavanu noć. Veliki visok autobus sa ogromnim prtljažnikom u koji se od početka pa na svakoj sledećoj stanici punio sa raznoraznom robom koju je trebalo prevesti do Srbije. Gomila garderobe, cipela, tehničke robe. Gledao sam kroz prozor nagovaranja konduktera, odbijanja, cenkanja i uzimanje kinte za prevoz od pošiljaoca ogromnih kesa i torbi. Kondukter je znao kako se to radi, a i pošiljaoci su bili verzirani.

Uglavnom, moje fotke su se jedva videle od gomile svega i svačega u ogromnom prtljažniku. Lep dan sa prvim jesenjim obojenjima i širokim autoputevima na sedištu visokog autobusa sa koga sam fotografisao kamiondžije. Retka prilika da ih na njihovoj visini vidiš šta rade, kako razgovaraju sa suvozačima, kako cupkaju uz muziku koju slušaju, kako jedu, piju, vozeći ko zna gde grdosije sa dizajniranim ciradama i da snimiš retke i nekorisne fotografije. Vreme je prolazilo. U Frankfurtu, za vreme kratke pauze, popio sam u staničnon bifeu pivo u čast svog rođendana. Nisam baš morao svoj rođendan da provedem u autobusu, ali nisam imao izbora. Ima dva ili tri autousa za Beograd iz Dizeldorfa nedeljno, ali samo mi je ovaj datum odgovarao da bih prethodnog radnog dana mogao da podignem fotografije. Nije mi ni prvi put da malo rođendansko slavlje odložim za koji dan, ali je ipak premijera da rođendan provedem na celodnevnom putovanju autobusom. Kako god da sam se hrabrio, ipak je put od 28 sati - put od 28 sati. Jedno vreme sve funkcioniše i sve je u redu, vidi ovo - vidi ono, sad pojedi sendvič, sad pojedi kolač iz samoposluge, čitaj, reši sudoku iz novina pokupljenih na stanici, ali već na pola puta ne znaš šta ćeš sa svojim telom. Mrdni se ovako ili onako, ovde onde, ovamo onamo, ne ide bez utešne misli da će se sve sa srećom uskoro ipak završiti. Devedesetih, u vreme embarga na sve i svašta pa i na avione i vozove, putovao sam dva puta godišnje autobusom do Nemačke i nazad po dvadesetak i više sati da bih se nedelju-dve video sa ćerkom i zarekao se da to više nikada sebi neću priuštiti.

Sa autobuske visine dan je bio zanimljiv, a noć dosadna sa jedva malo sna. Mađarsku granicu smo prešli lako uz dogovorno kolektivno podmićivanje carinika i konačno stigli na srpsku. Posle dugog razgovora sa carinikom, kondukter je jedino pozvao onoga čije su fotografije i ja sam izašao sa već spremljenim osmehom i paririma za izvoz i uvoz radova. Objašnjavao sam kako moram da vratim radove u roku od šest meseci koliko traje privremena dozvola za izvoz, dao mu papire na uvid, rekao da je cela stvar jasna, da treba poštovati rešenja Zavoda i Ministatstva kulture a da bi bilo glupo otpakivati fotografije koje je galerija u kojoj su bile izlagane ovako pedantno i profesionalno, kako to samo Nemci znaju, upakovala. Pogledao sam na prepun prtljažnik u kome su se dva paketa sa fotografijama jedva videla zatrpana gomilom plavobelocrvenih plastičnih šverc torbekanja i uspešno se suzdržao od smeha. Valjda je sve drugo bilo uobičajeno samo su “Nebo” i “Zemlja”, iako upakovane, bile problem.

Zvanične dozvole za izvoz i uvoz su uspešno obavile posao, carinik mi ih je vratio dobro ih pregledavši sa poštovanjem prema šarenim zaglavljima i pečatima države koja mu je bila poslodavac. Srdačno se pozdravio sa kondukterom, a ostatak putnika je mogao da vidi brigu srpskog carinika i svu pažnju sa kojom obavlja svoj naporan posao. Ostatak puta je bio očekivan. Prva jutarnja cigareta i kafa za dinare u gostionici pored benzinske pumpe na putu posle Subotice i posle nekoliko sati konačno Beograd. Lako je kada znaš. Taksi sa svim prtljagom do Zemuna.

I u Beogradu sunčan dan. Radosna žena, deca i pas posle skoro tri meseca napornog letnjeg posla. Ubrzo se u dogovoru sa glavnim kustosom organizovao prevoz radova do novih kancelarija Muzeja koji već dugo ne radi. Došli su jednog jutra dvojica meni poznatih muzejskih službenika sa velikim kombijem. Ništa kafa, rakijica, ništa, došli su da uzmu šta treba, nisu znali da ovde živim, baš lepo, to je jedna od najlepših zemunskih ulica. Vidimo se. Tek u novom, privremenom prostoru muzejskih prostorija po prvi put je bilo moguće videti radove. Kada smo ih otvorili videli smo da je sa “Zemljom” sve u redu, ali da sa “Nebom” ima greška za koju nisam mogao da pretpostavim da je moguće da se dogodi. Napravili su dve iste fotografije na kojima je galeb. Galeb je trebao da bude samo na jednoj. Da li su mislili da je glupo za pristojne pare napraviti 11 fotografija čistog neba, a samo jednu sa galebom, ili da je tu trebalo svakako nešto još dodati, ili ko zna šta, tek posle svih peripetija dobio se rad koji je bilo nemoguće sastaviti. Obećah da ću gledati kako da ponovo poručim fotografiju koja nedostaje da bi se rad kompletirao.

Glavni kustos mi je rekao da sam izneverio njegovo poverenje, a ja sam nekoliko puta objašnjavao kako su se događale stvari u Dizeldorfu, da nisam imao izbora i da mi je sve ovo ludo i neverovatno. Kada sam stigao kući, proverio sam CD sa fotografijama za porudžbinu i video na moju radost da greška nije moja i da od 12 fotografija koje zajedo čine rad samo na jednoj postoji galeb. Bilo bi glupo imati dva ista galeba na radu, jer i taj jedan je tu samo zato da označi da plava boja kojom leti nije ništa drugo do nebo. Poslao sam bivšoj ženi u Berlin CD sa fotografijom koja nedostaje i rekao da plati izradu i slanje fotografije do njene adrese u Berlinu, a da ću je ja nekako već doneti u Beograd. Tako je i bilo.

Sledeće godine u Portugal sam putovao preko Berlina i u povratku sam doneo fotografiju koja nedostaje. Na aerodromu bili jako predusretljivi i fotografiju koja je bila upakovana u kovertu od lesonita preuzeli kao posebno osetljiv i pažnje vredan prtljag. Javio sam po dolasku glavnom kustosu radosnu vest da je fotografija stigla i on je rekao da će uskoro poslati nekoga da je preveze do Muzeja.

Opet je prolazilo vreme. Viđali smo se na otvaranjima izložbi posle toga, ali je fotografija ostala kod mene pune dve godine sve do jesenas, kada se otvorila priča o izložbi u Muzeju savremene umetnosti u Bukureštu. Izložba se zove “Novi počeci. Izbor akvizicija MSUB od 2001.” i na njoj će biti radovi jedanaest umetnika.

Naravno, odmah sam od kustosice izložbe dobio u zadatak: da pošaljem biografiju, ovoga puta opisnu biografiju, kratak tekst o radovima i reprodukcije u valjanoj rezoluciji za štampu kataloga. Našao sam jednu biografiju sličnih zahteva i delimično je prepravio. Znao sam usput da je Rumuni baš i neće razumeti, ali šta da radim. Ta kratka biografija ide ovako: Aleksandar Rafajlović, rođen 1957. godine. Studirao slikarstvo u Beogradu i Parizu. Živi u Beogradu i Portugalu kao umetnik i ulični portretista. Potomak bokokotorskih ikonopisaca Dimitrijevića-Rafailovića, jedanaestorice slikara iz pet generacija koji trajanjem od skoro dva veka čine najdugovečniju porodičnu slikarsku radionicu u Evropi. Sin, muž i otac troje dece. Vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi. Otkud bi Rumuni mogli da znaju šta znači doprinositelj. I to vrhunski, nacionalnoj kulturi. To mi se jako dopada, a ustvari je živa istina. To je moj administrativni status. Davno sam bio član udruženja, pa samostalni (svi su koristili reč slobodni, mada to nikada nije postojalo), pa istaknuti umetnik, a onda sam otišao u invalidsku penziju, pa sam tako mogao i dobio nagradu za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. I šta je onaj ko je dao doprinos nego doprinositelj. Dodeljivanje te nagrade mojoj malenkosti nije izazvalo ama baš nikakve reakcije u čaršiji, sve je oko mene prošlo vrlo mirno. Mediji koji se svaki put bave skandaloznim doprinositeljima i ne znaju ko sam, ni šta radim. Neko mi je čak i rekao da je u tom slučaju i dobro što je tako. Znao sam da je na tom konkursu istoričarka umetnosti navijala za mene, ja sam joj ljubazno zahvalio, a ona mi je odgovorila da je ona navijala za mnoge, a onda sam ja dobio novi status, a neki nisu. Duplirana ličnost. Studirao i ovde i onde, pa se bavi i ovim i onim i to bez srama napiše u biografiji za izložbu jednog nacionalnog muzeja u drugom. Pa telenovelijanska priča o precima ikonopiscima, dva veka, jedanaest serijala, šeststotina epizoda. Onda roditelj. To se štampa na kraju kataloga i retko ko to i čita.

Drugi, kratak autorov tekst o radovima koji bi pomogao razumevanje posetilaca bukureštanskog muzeja preoblikovan je od nekih ranijih, opširnijih tekstova koji su se ticali mog rada: Sagledavanje i razumevanje života i smrti ili kako se na ličnom nivou manifestuju filozofska, ideološka, religiozna, estetska i druga učenja i šta od njih na kraju ostaje bili su osnovna ideja za izložbu “Posao” za koju su nastali radovi “Nebo“ i “Zemlja”. Ta dva rada su okvir za priču o ličnom pomaku koji čovek uz sve konvencije može da učini. Živimo u svetu u kome se osećamo nesigurno i sa svešću da je mnogo toga na nama samima. Govorim o intimi, samoći i o poslu koji moramo sami da uradimo, posao koji umesto nas ne može da obavi niko drugi. Mnoge propale i obesmišljene ideologije otvorile su veliki lični prostor koji je teško ispuniti. Izmiču pravila, propisi, recepti, zakoni... Teško je uklopiti ličnu poziciju sa promenama u zajednici. Veliki posao sa malim sobom. Voleo bih da moje fotografije nekoga uvedu u taj posao, olakšaju ga, skrate ili učine manje napornim. Fotografije su snimljene na groblju u Loleu (Loule) na jugu Portugala 2002. godine. Poželeo sam da sam prvi put od kada postoji slikarstvo napravim sliku neba bez oblaka ili drugih dodataka. Galeb je tu tek da otkloni sumnju da se ne radi o nečem drugom plave boje. Uz ovaj tekst sam napisao krajnje jednostavne nazive radova i tražio da, što se tiče tehnike rada, sem reči fotografije ne piše ništa drugo. Ni dodatak o vrsti fotografije, ni o tome da li je ili nije kaširana na aluminium sa akrilnim staklom nove generacije. Pošto ti tehnički podaci ni meni samom ništa ne znače, ne verujem da bi nekom drugom bile od važnosti. I ovo će biti odštampano na kraju kataloga.

Konačno: konačno je došlo i do zamene dvojne fotografije sa galebom i nove na kojoj je bilo samo prozračno plavo portugalsko nebo! U depou Muzeja na Ušću, koji još uvek ne radi ali ima veliki elegantni žuti baner na kojem kao na nekoj reklami piše: “Muzej je zatvoren zbog rekonstrukcije” na srpskom i na engleskom jeziku, uspeo sam, ne baš tako brzo, da novoj fotografiji nađem pravo mesto, a da ostale dovedem u red. Konačno je i “Nebo” dobilo svoj pravi izgled, a sa “Zemljom” je, kako se i pretpostavljalo, bilo sve u redu.

Morao sam da uzmem taksi da me sa fotografijom upakovanom u koverat od lesonita, na kome je još uvek stajala berlinska adresa, lepljiva crvena traka na kojoj je krupnim slovima pisalo: "Pažnja, staklo!" i nalepnice sa brojem avionskog prtljaga, odveze do Muzeja na Ušću. Dobio sam i račun od taksiste koji sam po završetu posla ostavio da se preda kustosici izložbe, ali te parice još nisam dobio. Fotografije sam na poleđini označio brojevima da onom ko ih bude ređao postavljajući na zid olakšam posao. Usput sam ja dobio u zamenu ono drugo parče neba sa galebom dvojnikom i evo ga - visi na zidu dnevne sobe u Zemunu. Kustosici zaduženoj za izložbu sam na kraju mejla sa biografijom, pričicom o radu i nazivima radova, napisao i želju da putujem u Bukurešt, da pomognem oko postavke, mada se tamo sigurno neće desiti da razmak između fotografija bude pet santimetara, a ne milimetara, i da budem gost na izložbi, misleći da bi se tim gestom Muzeja konačno napravila neka harmonija, a da bi mi to putovanje na izložbu sa radovima koji su imali ovakvu sudbinu bila neka vrsta zemaljskog hepienda. Kustosica me je, naravno, odmah odbila sa vrlo srpsko-kriznim objašnjenjem da para nema. Dobila je na vreme i fotke za reprodukcije i tekstove koje je tražila, a ja sam posle toga dobio dva ili tri mejla kako na nekim veb stranama i rumunskim i našim piše da će se izložba uskoro otvoriti, a da će se u sredu, dva dana pre otvaranja, pojaviti i informacija za domaće medije.

Žalio sam za uobičajeno upornim nedostatkom emocija prema autorima koji tvore lokalnu scenu, ali uglavnom mislio na sebe. Još puna četiri dana do otvaranja izložbe bilo je kada sam novom direktoru Muzeja i kustosici koja nije reagovala na taksi račun poslao prvu verziju ove priče i dodao na kraju: "Hajde sada, posle ove istinite pripovesti, kako da me ne povedete na otvaranje u rumunsku prestonicu?" Ni sledećeg jutra, celog celcijatog dana, ni sutradan, ceocelcijati dan ni jedno ni drugo ne odgovori na moju priču.

I opet je prolazilo vreme. Pitanje je, kako na internetu svašta piše pa i zastarele ili netačne e-mail adrese novopostavljenih direktora, da li je direktor i dobio tekst koji sam mu poslao. Možda mu kompjuter ne radi, a možda ni struju nisu imali dva dana. Kustosica je sigurno u Bukureštu. Možda nema pristup internetu ni vremena da mi odgovori. Ima tu puno posla. Ne dešava se ovakva izložba svaki dan i ja sam jako ponosan što su od velikog broja otkupljenih radova u novom milenijumu baš moji radovi ponovo u prilici da prezentuju novu i radoznalu likovnu scenu nove posleratne Srbije.

Aleksandar Rafajlović