Ako se ne boriš – toneš, zato – izađi i bori se!
Postali smo sredina pravog kapitalističkog košmara u kojoj tako retko nastane dobra predstava. Da li je razlog tome manjak novca, ili novac u pogrešnim rukama? Da li je u pitanju finansijska kriza, ili ipak kreativna kriza, usled koje se recikliraju svoje i prepisuju tuđe ideje? Da li su možda neshvatljivo visoki honorari reditelja, koji jure – nekad i dva-tri istovremeno – autorske projekte po celom regionu, doveli do toga da pozorišni budžeti budu opustošeni? Kakvu ulogu u svemu tome ima moda koprodukcijskih projekata za koje čak i laik u startu vidi da su promašeni. Da li su krivi opravdano nezadovoljni glumci koji ne zarađuju ni blizu kao reditelji – njihove plate na godišnjem nivou ne dosegnu ponekad ni jedan jedini honorar nekog priznatog reditelja? Ili su glumci krivi zato što jure iz serije u seriju, pa više nisu koncentrisani da i duhom i telom budu u predstavi koju igraju? Koja je odgovornost direktora pozorišta, kakva je njihova uloga u pravljenju repertoara koji se najčešće sastavljaju na osnovu želja reditelja koji im dolazi u goste, a ne potreba i mogućnosti ansambla? Zašto svi samo ponavljaju da para nema? Jer to nije tačno! Para ima. Samo treba krenuti putevima novca... U svemu tome, koga je uopše briga za publiku koja se sistematski rasteruje iz pozorišta i tera u – žanr bolno laki komad – estradne pozorišne kanale? Nije onda ni čudo što u jednačini pozorište-život, pozorište neprocenjivo gubi. I kakva je to više priča o postavljanju pitanja? To radite na akademijama. Pa nismo u 18. veku! Svi znamo da postavimo pitanje. Mi – publika – želimo zajedničko iznalaženje mogućih odgovora. I nadu, jer nada je danas jedina istinski subverzivna stvar. Dajte neko svetlo, ne zatrpavajte nas muljem, ne bacajte na nas ono čime nas zatrpavaju najnetalentovaniji vodiči u ovoj zemlji. Obnevidesmo. Na koncu: može li sve napred rečeno biti bolje od osnivača koji pozorišta tretiraju kao musavu – samo na teretu – pastorčad? Ili su i ovde, ukupno uzevši, opet za sve krivi mediji? Pa, zar ne bi bilo poštenije prst uperiti u sebe, u svoj esnaf, početi pretres svojih fioka, a ne uvek optuživati neku tamo zajedničku imenicu, poput: vlast, politika, mediji, država, vreme... koja nas apologizuje od odgovornosti i etike.
Ovogodišnji, 72. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji se već pet godina u nizu održava u Zrenjaninu (u dugovečnoj istoriji već se održavao u Zrenjaninu, ali i u Subotici, Kikindi i Novom Sadu), publici je predstavio presek najboljih predstava u Vojvodini u izboru selektorke Aleksandre Glovacki Velikić. Cela pozorišna Vojvodina sjatila se od 18. do 25. aprila u NP “Toša Jovanović”, a učesnici FPPV-a, govoreći o svojim predstavama, pričali su zapravo o ovom vremenu i svom osećaju sveta – onako kako on pulsira iz njihovog ugla...
Radoslav Milenković, reditelj predstave „Ludi kamen“
Radoslav Milenković, foto: Jovan Njegović Drndak
„Kriza je konstanta u pozorištu. Uvek je bila kriza otkad ja pamtim, a dugo pamtim. Mislim da nema krize. Po onome što gledate, nema krize para, veliki novac se troši na produkcije, putovanja, koprodukcije, gostovanja. Ne vidim ja krizu finansijski, ne izgleda tako. Moglo bi i s manje novca da se napravi još bolje pozorište. Ovo vreme ima svoje zahteve, ali vidim da ljudi dobijaju nagrade, to se uvažava, ima festivala. Tako da je pozorište u finansijskoj, ili repertoarskoj krizi, onoliko koliko je svaki život težak. Da budu milioni, da smo svi u smokinzima, nasmejani i veseli, nemoguće je, to ne pripada pozorištu. Pozorište je potraga za istinom, a kad tragate za istinom - to ne može biti lako, ni finansijski, ni sadržajno, ni repertoarski. Ne prizivam siromaštvo, ne zameram finansijerima što daju novac za pozorište, nego prosto ne treba da mislimo tako kao da smo mi važni. Pozorište se dešava, a sad kakvo je ono, pa kakvo god da je - već je prošlo. Uvek postoji ta mogućnost da napravite bolje, tako da oni koji zameraju, neka naprave bolje.
Što se tiče novih mladih ljudi, glumaca - oni ne daju nikakvu posebnu nadu. Nije vatromet glume počeo snimanjem gomile serija u kojima je dovoljno da se ponašaš kao glumac. Govori se, generalno, jako loše, scenski govor je u velikom problemu.
Što se tiče razumevanja sveta i ljudi, vidi se da se čita malo, ili ništa, i to ne daje nikakvu posebnu nadu. Ali kakvi mladi glumci, ili ljudi, budu pravili pozorište, takvi će ih i gledati. Kao i bračni parovi: zaslužuju jedno drugo, čak i kada su nezadovoljni. Kako kaže Dis: 'Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku'. Nema vatrometa, neće se ništa epohalno desiti – uvek će biti sjajnih glumaca, vrednih, dubokih, instinktivnih, i uvek će biti mnogo ostalih“.
Andrej Cvetanovski, reditelj predstave “Don Žuan” NP “Sterija”
„U ovom modernom vremenu teatru je sve teže da zadrži pažnju i interesovanje publike. Međutim, teatar preživljava i dalje jer ima ono što nijedan drugi medij nema, a to je ekskluzivitet da se sve dešava sada i ovde, i nikada na identičan način. Predstava može da se odgleda i na snimku, ali taj momenat razmene energije glumaca i publike, ne može ništa da zameni. Teatar se bori s vremenom kao Don Kihot s veternjačama, ali u toj borbi i jeste lepota. Za mene, definicija najbolje predstave je ona koja može i da nasmeje, i da rastuži, sve spakovano u dva sata. Reditelj je sluga događaja i radi sve što je u njegovoj moći da se predstava desi. Uvek se trudim da s glumcima, s kojima radim, uspostavim saradnički odnos u kojem će oni slobodno predlagati svoje ideje. Oni su 'sveštenici pozorišnog hrama', a moj zadatak je da im omogućim da u što boljim uslovima održe našu zajedničku 'propoved'“.
Kokan Mladenović, reditelj predstave “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta, Dramskog kazališta Gavella u Zagrebu, Narodnog pozorišta u Sarajevu i Festivala MESS
Kokan Mladenović, foto: Srđan Doroški
“Ova naša priča budi nadu da će, jednom, na ovim našim prostorima ljudi pobediti narode. Ona pokazuje do koje mere smo mi, stanovnici bivše Jugoslavije, ili bar onog njenog dela koji govori istim jezikom, organski pomešani i da je apsolutno nemoguće naneti zlo drugome, a da ga istovremeno ne nanesemo i sebi. Ova priča je, na kraju krajeva, nužna, jer se ratovi u Jugoslaviji nisu završili. Mi, nakon svega, nismo sklopili mir, već smo sklopili nemir, kako kaže sjajni Marko Šelić Marčelo. Nama treba pozorište osetljivo na sopstveno vreme i fanatično vezano za istinu. Treba nam pozorište neke nove revolucije, ali njega, kao ni revolucije, nema, i ne verujem da će ga biti. Teško je govoriti o našem teatru kao o nekom sistemu. Tu sistema nema. Postoji jedno veliko svaštarenje, od najprimitivnije pozorišne estrade, do ozbiljnih pozorišnih poduhvata, a između toga se guraju umetnička malograđanština, provincijalnost, samodopadljivost, političko kalkulanstvo, grandomanija i još mnogo dobro upakovanih nedostataka u scenskoj formi.”
Milan Nešković, reditelj predstave „Galeb“, NP Sombor
„Za mene, pozorišta su najsvetliji plamenovi naše kulture. Vojvođanska u tome prednjače svakako, što se može videti po njihovoj repertoarskoj politici. Problem je to što je publika sve starija, a premalo zanimljivog sadržaja možemo da ponudimo novoj i mladoj publici koja smatra ovu umetnost jako anahronom, i to je nešto na čemu celo društvo treba da radi, ne samo ljudi iz pozorišta. Negovati publiku nije samo zadatak nas, pozorišnih poslenika, već i lokalnih zajednica, Ministarstva obrazovanja… Zašto u osnovne škole, pored veronauke, ne uvesti 'pozorište' kao izborni predmet?“
Đerđ Hernjak, reditelj predstave “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica, Scena na mađarskom jeziku
„Pozorište uvek kaska za svim ostalim umetnostima, nekih 50 godina. Devetnaesti vek je bio avangarda za sve umetnosti, osim za pozorišta i izgleda da tek sada, posle 80-100 godina, i pozorište pokušava da pronađe neke druge jezičke forme. Mislim da treba da se prilagodimo tom modernom dobu, jer ćemo izgubiti pozorišnu publiku. Da li se ja slažem s tim modernim svetom, to je već druga stvar, ali mislim da treba da utvrdimo neki dijalog s publikom, a dijalog možeš da uspostaviš samo onda kada te neko sluša. U suprotnom, možeš praviti pozorište koje nikome nije potrebno. Kolika je uloga pozorišta u društvu u kojem živimo? Mala. Mi gubimo publiku, bar publiku na mađarskom jeziku. Mislim da publika gubi interesovanje za pozorište, za koncerte, za čitanje knjiga. Internet je prisutan i ima jako važnu funkciju, ali koliko ima prednosti - ima i svojih mana. Svi mi koji se bavimo umetnošću pokušavamo da prenesemo svoje mišljenje (o) svetu oko nas. Moj profesor Bora Drašković je govorio da je 'svako pozorište političko pozorište', ne u smislu politike kako je danas shvatamo, nego se to odnosi na ljude i na probleme ljudi, a to je već neka vrsta politike“.
Zalan Greguš, glumac u predstavi “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica, Scena na mađarskom jeziku
Zalan Greguš, foto: Predrag Štrbac
"Godinama sam radio s decom. Vodio sam Dramsku sekciju, ali jednostavno, posle 13 - 14 godina, primetio sam da su se deca toliko promenila da sam imao utisak da ih na momente ne razumem, iako i sam imam dete. Primetio sam da im ne mogu privući pažnju na isti način kako sam to mogao, npr. na početcima. Uvideo sam da ih danas interesuje nešto drugo, da je to neki drugačiji jezik. I ne bih rekao da je to neka kriza, to je prosto život. Nisu oni krivi, krivo je društvo. Ono se menja, sve juri napred, tehnologije jure ispred nas, roditelji ne stižu da se bave decom, aplikacije jedu decu. Uviđam da ih danas može privući humor, i muzika, ona je uvek dobar način da im se priđe. Na muziku uvek dobro reaguju. Neke pesme ih zauvek spoje i kad odrastu često ih ponavljaju na druženjima, ekskurzijama, putovanjima, žurkama – one im budu kao neka himna. Moramo se kroz muziku i humor boriti za njih. Uvek treba izaći boriti se, to uvek govorim i mojoj kćerki koja studira glumu. Kažem joj to kad god ima neku neodumicu i problem. Teško je danas: ako se ne boriš - toneš. Svi grabe, ako ne grabiš – potonuo si. Teško je naročito mladima, i zbog posla, i zbog obrazovanja".
Tamara Kučinović, rediteljka predstave "Ne idi daleko", Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Decu danas bombarduju sa svih strana, svakakvim sadržajima. Otuđena su, distanciranija i nesrećna. To svi vidimo. Ali to ne znači da oni ne žele osetiti i iskusiti. Naprotiv, osećam da su toga gladni. Nemojmo podcjenjivati decu. Ona su zrelija nego što mislimo. Njima je potrebna raznolikost, uvid u svaki aspekat života i ljudskog bića, od izrazite sreće do izrazite tuge. Duboko vjerujem da im je potrebna iskrenost u bilo kojoj formi. Oni žele da ih se ne laže, da im se ne skriva. Da ih se, u suštini, poštuje.”
Uroš Mladenović, glumac u predstavi "Ne idi daleko" Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Mladu publiku ne treba potcenjivati, niti im nuditi samo lake teme. Oni vole da pričaju o dramama, da ih gledaju, vole da analiziraju. Ne mora predstava, nužno, da ima optimistični ton, ali mora da ima nadu, jer kad ostavite nadu u poruci, to vam daje priliku da odete u veće dubine drame i to deca prihvataju.”
Sonja Petrović, rediteljka predstave “Pradevojčica", Lutkarska scena NP “Toša Jovanović"
Sonja Petrović, foto: Vladimir Veličković
“U pozorištu očekujem uložen trud. Jasno je koliko je teško u vremenu hiperprodukcije, vremenski sve kraćih procesa i sve manje posvećenosti svih pozorišta krajnjem produktu - predstavi, napraviti jedan dobar, ili solidan pozorišni čin. Nemam ništa protiv neuspešnih, ili manje uspešnih predstava ukoliko se vidi trud, želja, pokušaj, rizik, razlog. Imam protiv onih otaljanih, odrađenih. Volela bih da u pozorištima u Vojvodini bude sve više temeljnih, promišljenih, iskrenih i potrebnih predstava. U poslednje vreme predstave koje pomeraju standarde primećujem više u sektoru pozorišta za decu, nego za odrasle. Stičem utisak da je to polje otvorenije za eksperimente, nove forme, istraživanja i na nivou sadržaja, i forme, nego pozorište za odrasle koje se čini monotono, nepromenjivo, konzervirano. U isto vreme, iako hrabrije, pozorište za decu je u našoj zemlji marginalizovano. Očekujem i to da se promeni, počevši možda baš od ovogodišnjeg FPPV-a. Poznato je da su nekada predstave za decu učestvovale, rame uz rame, s predstavama za odrasle na nekima od festivala s kredibilitetom i renomeom, kao što je npr. Sterijino pozorje. Razdvojenost selekcije predstava za decu od selekcije predstava za odrasle, mislim da ne donosi ništa dobro, ni jednima, ni drugima. I u budućnosti se nadam istom tretmanu za sve.”
Robert Lenard, reditelj predstave „Nevidljiva deca“ Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz
“Da li ste znali da maloletna prostitutka u Novom Sadu košta 2000 dinara? Jeste li znali da je proteklih nekoliko godina najjefitiniji zabeleženi slučaj eksploatacije maloletnog lica bio po ceni jedne pljeskavice? Da li ste znali da u Srbiji jedva da ima ikoga u civilnom sektoru ko se bavi ovim pitanjima? Jeste li ikada pomislili da su maloletna lica koje prose u centru grada zapravo žrtve eksploatacije? Nevidljivost u ovom smislu nije metafora. Ana Terek u svojoj drami tvrdi da je za ovu nevidljivost kriv upravo svet odraslih - roditelji, pre svega, ali i eksploatatori. I oni koji okrenu glavu, dakle mi. Što se tiče situacije u pozorištu danas, dovoljno sam star da se uopšte ne sećam neke druge životne situacije do kriza. Rediteljsku karijeru sam počeo 2009. godine, usred svetske finansijske krize. Ne sećam se vremena kada su pozorišta bila bogata, ili se nisu borila s finansijskim teškoćama. Od kada sam umetnički rukovodilac, bilo je svega: pandemije, zabrane zapošljavanja, racionalizacije sredstava... Postali smo sredina pravog kapitalističkog košmara, možemo zamisliti apokalipsu, ali ne i kraj kriza. Dakle, ne prevladavamo krizu, već plovimo s njom.”
Aleksandar Kolar, glumac u predstavi "Priče iz Nedođije“ Slovačkog vojvođanskog pozorišta
Aleksandar Kolar, foto: Ondrej Pavčok
"Današnja situacija u pozorištu, nažalost, zbog digitalizacije, nije sasvim idealna. Deca bi danas radije posetila bioskop i odgledala neki crtani film, koji na neki način nije toliko realan kao predstava u pozorištu, tokom koje mogu da imaju interakciju sa glumcima i osećaj da se zaista nalaze u svetu koji im se prikazuje. Nisam toliko dugo u profesionalnom pozorištu da bih mogao da komentarišem njegovo stanje, ali što se tiče amaterskog pozorišta, mislim da njegova sudbina zavisi od okoline u kojoj se nalazi. Neka pozorišta imaju više slobode, a manje finansijske stabilnosti, a druga obrnuto. Činjenica je da je u nekim sredinama, kao što je ona u kojoj se ja nalazim, pozorište poprilično zapostavljeno. Glumci nemaju dovoljno slobode i prostora da stvaraju i razvijaju svoju kreativnost, zbog pojedinaca koji se nalaze na vrhu ustanova pod kojima su ta pozorišta."
Haris Pašović, reditelj predstave “Mefisto” Srpskog narodnog pozorišta i Fondacije "Novi Sad - EPK 2022"
Haris Pašović, foto: Primož Korošec
“Našem pozorištu ponekad nedostaje energije, i rekao bih, hrabrosti. Tamo gde se udruže talenat, znanje, smelost i savremeni pogled, tada je i naše pozorište na visokom, evropskom nivou. Centrali problem našeg vremena je stalno sejanje straha. Kultura jeste lek od straha u ovom današnjem svetu. Kultura i umetnost, koje su po definiciji multikulturalne, jesu mesto susreta, ohrabrenja, razmene ideja, emocija i osećanja zajedništva. Bukvalno možemo uzviknuti: Stvarajte umetnost, a ne rat!”
Darko Cvijetić, pisac i glumac u predstavi “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta
“Ne može se prošlost pobediti pre nego je pogledamo u oči, baš kao što ona nama čini! Nema pomirenja bez velikog uznemirenja, kako je pisao Kami. Razumevanja će biti kada se suočimo, svako sa "svojim učinjenim", samo se tako može izaći iz začaranog kruga komocije, samoviktimizacije i samosažaljenja, i stvoriti elementarni kapital za budućnost. Pozorište je za mene najmoćnije mesto na svetu, jedino mesto na kojem je ludilo legalno - pričopričalište koje nudi utehu tugama i užasu ovoga jadnog i hladnog mesta na kojem nam je dato postojati.”
Snežana Miletić/SEEcult.org
